Violeta na asfaltu

Neposredno pre prvog izvođenja Verdijeve Travijate u produkciji Kamerne opere Madlenianum, saznali smo da će biti izmeštena iz tradicionalnih operskih kalupa. Ali, koliko? Izazov je, barem na osnovu televizijskih najava ili plakata koje smo viđali po gradu, bio toliki da se kao neizbežna nametnula ideja o direktnom ulasku u ovu postavku, bez uobičajene pripreme kakvu nudi programska knjižica koju smo, osim da bismo utvrdili identitet protagonista, ostavili za kasnije.

Reditelj Jurij Aleksandrov približio je scenu slušaocu/gledaocu, orkestar je smestio iza (dovoljno transparentne) scene, a mogućnost pogleda na palicu dirigenta (izvanredni Stanko Jovanović!) pojačao je putem dva monitora uperena ka sceni – bulevaru. Pešački prelaz postoji ali smo saobraćajnim znacima (bilo svetlosnom signalizacijom ili znacima za zaustavljanje i zabranu smera kretanja napred) upozoreni na red light zonu (scenografija, i kostimografija Vjačeslav Okunjev). Iz “podzemnog” prolaza izlaze Violeta u najkraćem srebrnom “miniću” koji se može zamisliti (gošća Julija Pticina – govorimo o prvoj reprizi, 9. maja), Anina koja nije više služavka nego “koleginica” (Ileana Lužajić) i Transvestit (nije predviđen Verdijevim “kastingom”). Dakle, namesto visokokotirane elegantne metrese dobili smo – rastuženu Preetdž njoman.

Čini se da celokupnom ansamblu godi ova vremensko-sociološka selidba jer zamerki tumačenju partiture – nema. Naprotiv, retko se na domaćoj operskoj sceni može čuti toliko kvalitativno ujednačen sastav, bilo da posmatramo soliste, hor ili orkestar. Zdušno su se predali Violetinom snu. Snu, jer Jurij Aleksandrov je odlučio da posrnulu ne pošalje na “onaj svet”, već joj pomaže da se probudi iz sna o lagodnom životu i vrati na početak, na bezbednije mesto, na bulevar. Opažamo, reditelj daje oštru kritiku sloja koji stiže “iz izloga”. Ružne lutke bez kose u glamuroznim venčanicama (još jedan Violetin san), zastrašujuće nosate maske koje ne prezaju od grozomornih (zlo)dela: silovanje Anine, primoravanje Transvestita na seksualni odnos sa nekoliko prisutnih gostiju, Florino besramno kreveljenje. Ako izuzmemo Žorža Žermona (Miša Jovanović, zajedno sa Pticinom najkompetentniji nosilac uloge koju prezentuje), kome je dopušteno da ostane konvencionalan, nijedan od likova, čak ni mladi Alfred (sve zreliji i ubedljiviji Dejan Maksimović) nije pošteđen deformacije: gotovo imbecilno detinjast mladi dendi iz fraka (prva slika prvog čina) ulazi u “havajsku” košulju i sa plišanim pink-medvedom seda pod suncobran (druga slika), da bi na Florinu zabavu uleteo kao “bajker” (ne znamo razlog njegovog ulaska iz publike, budući da se na takav način uvodi novo lice, što Alfred svakako nije?); i konačno, razmena nežnosti sa umirućom voljenom kroz rešetke kreveta. Sreća je Violetina što je sve bio samo san!

Operska umetnička disciplina očigledno je sve manje muzički a sve više akrobatsko-kabaretski spektakl jer koliko god da su bitni vokalni kapaciteti izvođača, toliko je (ako ne i više) neophodno i gimnastičko-plesačko umeće. Da li to znači da je ova atraktivna vrsta prevaziđena? Ili je u pitanju (što bezmerno želimo), njen novi početak?

Marija Ćirić