Kako sačuvati pećinsku lepotu

Više od 17 000 godina životinjsko carstvo traje u pećini Lasko u jugozapadnoj Francuskoj. Kad uđete u pećinu, nailazite na bizone i bikove duge četiri do pet metara koji su krenuli jedan na drugog, isturivši rogove. Tu su prelepi žuti konji i jeleni sa bogato razgranatim rogovima – svi zaostali iz nekog dalekog sveta. Što zapravo i jesu. Mada nam se stil kojim su naslikani može učiniti neverovatno modernističkim, nastali su u paleolitu, kada su dvonošci bili i lovci i skupljači i kada je homo sapiens koegzistirao sa neandertalskim čovekom. A što se modernosti izraza tiče, najbolje je da se podsetimo šta je Pikaso rekao kada je 1940. prvi put obišao Lasko: “Ništa mi nismo izmislili, baš ništa.” Lasko je u svakom slučaju najočigledniji primer onoga što je Žorž Bataj nazvao čovekovom potrebom za čuđenjem, u kom god da dobu živi i na kom god da se mestu nalazi. Malo je ovakvih ljudskih tvorevina koje nisu baština samo jedne zemlje ili jedne kulture, već celog čovečanstva.

Ipak, ta nekadašnja robusnost i dugovečnost pećine Lasko odjednom se pretvorila u krhkost. Pre pet godina, posle rđavo planirane i još gore realizovane klimatizacije pomoću nove specijalne opreme, Lasko je pretrpeo žestoku gljivičnu infekciju koja je zapretila da će u nekoliko godina uništiti ono što je preživelo tolike milenijume. Kustosi i konzervatori još se bore da otklone infekciju. Pre tri godine jedan novinar francuskog naučnog časopisa La Rešerš dobio je dozvolu da uđe u pećinu i otada datiraju poslednje fotografije; posle toga niko sa strane nije imao prilike da proceni kako napreduje lečenje zidova. Zabrinutost naučnika, posebno onih koji nisu neposredno angažovani na projektu pa informacije dobijaju iz treće ruke, ne jenjava.

Prošlog meseca francuski zvaničnici su priznali našem časopisu da se gljivica Fusarium solani proširila preko poda pećine na oslikane zidove i svod, tako da su sem najveće, zahvaćene i mnoge druge dvorane i niše u pećinskom kompleksu od 235 metara. Konzervatori, doduše, misle da su stvari konačno pod kontrolom. Međutim, da bi se gljivična infekcija povukla, svake dve nedelje u pećinu ulazi novi tim konzervatora – u specijalnim skafanderima, pažljivo, centimetar po centimetar, skidaju naslage sa zidova. Onda dolazi drugi tim koji redovno kontroliše sanitarne uslove u pećini pomoću laserskih fotografija. “Kažu da su uslovi u pećini sada stabilni”, priča nam jedan član naučne komisije za Lasko, koju je francusko Ministarstvo kulture osnovalo 2002. godine, ne bi li nekako rešilo problem. “Istina, i za pacijenta koji mesecima leži u komi lekari upotrebljavaju istu formulaciju: stabilno stanje”, dodaje taj zvaničnik. Ono što je u svemu ovome posebno tužno jeste da u Lasko danas ne dolaze posetioci da bi se zapanjivali, oduševljavali, dobijali nadahnuće. Oni koji dolaze traže samo somotaste naslage plesni.

Čudo birokratije: Ovo je priča o tri vrste kulture: čudesnoj paleolitskoj kulturi sa crtežima bikova, bizona, jelena, konja i mamuta u pećini Lasko; upornoj gljivičnoj kulturi; nedokučivoj i zatvorenoj kulturi francuske birokratije koja odbija ma i najmanju pomisao na individualnu odgovornost. Cela priča otkriva isto onoliko o samoj Francuskoj koliko i pećinski crteži otkrivaju o svetu u kome su nastali. Postavlja se pitanje da li je ovo neprocenjivo svetsko kulturno nasleđe trebalo ipak da bude prvenstveno mesto za istraživanje, a ne za hodočašće. Ipak, sve nekako i počinje i završava se lepotom i tajnovitošću samog Laskoa: “To je toliko spektakularno da vam doslovno zastaje dah; kada sam prvi put video crteže nisam mogao da zaustavim suze”, kaže Žan Klot, jedan od najvećih svetskih stručnjaka za pećinsko slikarstvo. “Ako Lasko bude trajno oštećen, biće to katastrofa za čitav svet.”

Kada je konzervatorka Rozali Goden u avgustu 2001. hitno pozvana u Lasko, nije mogla da veruje svojim očima. “Izgledalo je kao da je u pećini napadao sneg. Sve je bilo prekriveno belim”, kaže Godenova. Dvoje konzervatora koji su radili u Laskou, Bruno Despla i Sandrin van Solenž zazvonili su na uzbunu kada su se pojavili prvi tragovi plesni, u izolovanim nišama, nekoliko meseci pre avgusta. Infekcija se širila naglo, kao šumski požar. Despla kaže da se fizički razboleo kada je ugledao plesan.

To naravno ne znači da su on ili drugi zaposleni muzeolozi, kao što je specijalista za preistoriju Žan-Mišel Ženest, smeli da budu toliko iznenađeni. Dobro su znali da su tog proleća radnici završili postavljanje sistema za klimatizaciju; sistem je postavljen iza stepenica koje vode naniže, u pećinu. Taj novi klimatizacioni uređaj svakako je predstavljao ogroman iskorak u odnosu na onu vrlo delikatnu ravnotežu temperature i vlažnosti koja je u Laskou regulisana prethodnih 30 godina. Stari sistem, postavljen 1968. posle višegodišnjeg brižljivog i pomnog proučavanja klime u pećini oslanjao se na prirodne vazdušne struje u Laskou i omogućavao da se voda kondenzuje na posebnim tačkama hlađenja, a ne na zidovima pećine, tako da nije bilo efekta “oznojene” konzerve. Taj stari, pasivni sistem klimatizacije, koristio se samo u najvlažnijim periodima godine kao funkcionalna zamena za zemlju koja je hiljadama godina apsorbovala višak vode iz zasićenog vazduha u pećini ali koja je, otkako je pećina otkrivena 1940. godine, jednostavno uklonjena.

Novi sistem je trebalo da omogući automatizaciju celog procesa, ali i da sve poboljša pomoću dva masivna ventilatora velike električne snage koji “guraju” vlažni vazduh ka “hladnoj tački”. Ovako agresivan pristup užasnuo je one koji su se zalagali za mnogo svedenije i prirodnije rešenje. “Ovo je zapravo izgledalo kao neka vrsta centralnog sistema za klimatizaciju, kao u kakvoj fabrici”, kaže Pjer Vidal, penzionisani istraživač koji je godinama radio u Laskou.

U većini organizacija tačno se zna ko donosi poslednju reč o nečemu, svejedno da li je to pojedinac ili Upravni odbor; to posebno važi u onim situacijama kada se odlučuje o spornim pitanjima. Ipak, ovo je Francuska, pa nema mogućnosti da se sazna kome je, uopšte, palo na pamet da postavi novi uređaj. Ženest, viši kustos Laskoa od 1992. godine, kaže da se uvek protivio prelasku na novi način klimatizacije pećine, “ali, posle odluke da se postavi uređaj koji će održavati sve parametre u pećini donet je čitav niz drugih administrativnih odluka na osnovu kojih je izabran jedan dinamičan sistem”. Filip Oden, glavni arhitekta zadužen za istorijske spomenike u Dordonji, čovek koji je bio odgovoran za planiranje i kontrolu svih radova u pećini, nije želeo da razgovara sa nama. Tehničke savete za čitav projekat obezbedila je firma Enženi, specijalizovana za uređaje za klimatizaciju, koja je već postavila mnoge sisteme u supermarketima i muzejima, ali koja, baš kao ni sam Oden, nije imala nikakvog iskustva sa pećinama. “Mi smo im predložili neke sisteme a oni su izabrali šta su izabrali”, kaže direktor firme Inženi, Mišel de la Žirodije. “Ne znam zašto su se odlučili za aktivni, a ne za pasivni sistem, ali znam da nisu svi bili saglasni oko toga. Jasno je da su želeli određenu efikasnost, ali mi se čini da su diskusije koje su se pri tom vodile bile unekoliko političke.”

Pojava plesni ubrzo pošto je u aprilu 2001. postavljen taj novi uređaj jasno ukazuje na to da nije sačuvana ona krhka i dragocena ravnoteža u Laskou. Međutim, već krajem te godine Ženest je naredio da ventilatori budu sklonjeni. “Da smo tada znali ono što danas znamo, uopšte ne bismo ni postavili taj uređaj”, kaže Alen Rije, direktor regionalnog odeljenja za konzervaciju, koji je na kraju potpisao fakturu za obavljene radove. “Samo, stari uređaj je zaista bio u jadnom stanju i morao je da se popravi, i svi smo jednoglasno odlučili da ne smemo da rizikujemo i da ne radimo ništa. Činilo se da je najmanje rđavo rešenje ono za koje smo se opredelili.”

Čak i ako je stvarno tako, ako je to zaista bilo najmanje rđavo rešenje, nema sumnje da je primenjeno u najgorem mogućem trenutku. Dok je uklanjan portalni krov na ulazu da bi se postavio novi sistem, kiša je zalila ulaz u pećinu, a onda su se pojavile i spore. Odavno se govorilo o mogućnosti da gljivice ili neki drugi živi organizmi zagade pećinu. Zato je radnicima naloženo da peru obuću, da ne provode mnogo vremena u pećini i da se ne naslanjaju na oslikane zidove; sam Despla je postavljao zaštitne paravane. “Radili smo poštujući sva pravila”, kaže Žan-Fransoa Nikola, direktor izvođača radova. Ženest, koji je bio zadužen da jednom nedeljno sa predstavnikom arhitekte Odena kontroliše radove, tvrdi, međutim, da to nije uvek bio slučaj. “Radnici su nas često ignorisali, i nas i predstavnika arhitekte i nisu dezinfikovali obuću”, kaže on. “Nisu sve vreme držali vrata zatvorena, jedino im je bilo stalo da brzo obave posao.” Što je najgore, Francuska istraživačka laboratorija za istorijske spomenike (LRMF) koja je inače odgovorna za kontrolu bioloških uslova u Laskou ni jedan jedini put za vreme tih građevinskih radova nije izvršila inspekciju. Godenova je bila šokirana kada je videla zidove potpuno prekrivene plesnima. “Sve je izgledalo kao da neko preuređuje kupatilo, i to aljkavo. Na ulazu u pećinu prava bara, svuda okolo gomile šuta. Čista apokalipsa”, kaže Godenova. Građevinac Nikola pak tvrdi: “Dok su moji radnici bili tamo sve je bilo uredno”, ali dodaje da su možda posle došli neki drugi zidari i stolari. U svakom slučaju, odgovornost ne preuzima niko. Bilo kako bilo, tek u septembru je LRMF identifikovao gljivicu kao Fusarium solani koja je toliko uporna da se ukoliko zahvati letinu na polju, obično čitava površina spaljuje.

Doduše, ne misle svi da je gljivična infekcija stigla spolja, na đonovima radnika. Izabel Pajo-Frosar, direktorka LRMF, kaže da je dugotrajno prisustvo malih količina formaldehida u pećini – prava ironija da je formaldehid decenijama korišćen kao sredstvo kojim su se punili bazeni za dezinfekciju obuće posetilaca – najverovatnije uništilo većinu drugih organizama koji su mogli da spreče ovakvu eksploziju fusarijuma. “Spore koje smo našli u pećini rezistentne su na formaldehid. Po svoj prilici, uopšte nisu stigle spolja, već su sve vreme bile tu. Sve što je bilo potrebno za pojavu plesni jeste da se za nijansu poremeti ona delikatna klimatska ravnoteža koja je ranije postojala.”

Stručnjaci su prvo prskali plesan alkoholnim rastvorom standardnog dezificijensa na bazi amonijaka. Međutim, pokazalo se da je plesan beskrajno otporna. Uskoro se otkrilo i zašto. Gljivice su na zidovima Laskoa živele u dijaboličnoj simbiozi sa bakterijom Pseudomonas fluorescens, koja je smanjivala dejstvo fungicida, pa su konzervatori morali da dodaju antibiotik u rastvor u koji su potapali obloge za zidove pećine. Na pod su izlivene tone i tone živog kreča, koji ubija gljivice, ali istovremeno privremeno povećava temperaturu u pećini. Tek tada, kada je onaj najgori talas infekcije ipak nekako obuzdan, moglo se pristupiti “lakšem” delu posla – mehaničkom, pipavom uklanjanju naslaga plesni rukom.

Kako je uopŠte otkriven Lasko: Za Lasko ne bismo ni znali da se četvorica dečaka koja su se igrala na brežuljcima istočno od reke Vezer u jugozapadnoj Francuskoj 1940. godine nisu odlučila da istraže ulaz u neku pećinu koju su našli zahvaljujući palom deblu.

Uskoro je opat Anri Bej, jedan od prvih proučavalaca pećinske paleolitske umetnosti koji je već stekao bogato četrdesetogodišnje iskustvo na jugu Francuske i u severnoj Španiji, došao da ispita neobično nalazište. On je tvorac teorije po kojoj široke galerije Laskoa i način na koji su kompozicije u njima postavljene ukazuju na magijsku ili religijsku funkciju crteža; otud ime “Sikstinska kapela preistorije”. Posle rata porodica Larošfuko koja je bila vlasnik zemljišta dala je dozvolu da se proširi ulaz u pećinu, da se napravi odvod za vodu koja se ranije u kaskadama slivala niz zidove pećine i da se postave stepenici i izbetonira pod u najvećem delu podzemnog kompleksa. Svakog dana Lasko je obilazilo čak 1 700 posetilaca, da bi se tek krajem 50-ih godina shvatilo da tolike količine ugljen-dioksida koji nastaje kao proizvod disanja i samo prisustvo tolikog broja toplih ljudskih tela bitno menjaju klimu u pećini, do te mere da ugrožavaju crteže.

“Od samog početka, postoji tradicija štetnih intervencija u Laskou”, kaže Fransoa Burže, hidrogeolog i stručnjak za francuske pećine. Na dvestotinak kilometara južnije, dve pećine u kojima su crteži nastali u isto vreme kada i u Laskou nikada nisu otvorene za publiku. Grof Rober Beguen, čiji su otac i stričevi, u to vreme dečaci, našli pećinu na porodičnom imanju u Pirinejima neposredno pred Prvi svetski rat, drži se dedinog zaveta da niko ne sme da uđe ni u jednu od tih dveju pećina ako sa njim nije neko iz porodice Beguen. “Moj deda je tvrdio da otvaranje pećine za publiku znači njen gubitak za nauku”, kaže Beguen. “Pošto ju je priroda čak 17 000 godina čuvala, mi ne radimo baš ništa: ne postavljamo nikakve paravane, nikakva vrata, ništa ne zatvaramo, ništa ne otvaramo i u svakoj generaciji u našoj porodici postoji jedno lice koje je snosi svu odgovornost za sve u vezi sa pećinama. Dakle, radimo sve potpuno suprotno onome što se radilo u Laskou.”

Doba i okolnosti u kojima je otkrivena pećina Lasko sprečili su, međutim, takav starinski i asketski pristup. Posle rata je celoj Francuskoj, posebno Dordonji i lokalnoj zajednici u Montinjaku bio potreban dobar ekonomski podsticaj, a Lasko je, kao fantastična turistička atrakcija, pružao izvanrednu priliku za razvoj. Sem toga, opat Brej je, za razliku od svog prijatelja Beguena, smatrao da sa čudesnom lepotom Laskoa treba upoznati što je moguće veći broj ljudi. Ipak, opasnost od trajnih oštećenja je već 1963. postala toliko velika da je prvi i najpoznatiji francuski ministar kulture, Andre Malro, naredio da se pećina zatvori. Ta odvažna odluka označila je početak jednog novog poglavlja proučavanja najčuvenije oslikane pećine u svetu. Tim na čijem je čelu bio Pol-Mari Gijon, mladi fizikohemičar, i u kome je važno mesto imao Žak Marsal, jedan od dečaka koji su otkrili Lasko, radio je na izradi modela vazdušnih struja i kontroli sadržaja ugljen-dioksida i temperature u pećini. U isto vreme, značenje crteža, poput onih koji su ranije otkriveni na jugu Francuske i na severu Španije, postalo je tema vrlo plodnih interdisciplinarnih diskusija. Neki su u životinjama videli prve dokaze da je od samog početka umetnost imala larpurlartističku notu. Drugi su smatrali da su crteži sasvim utilitarni, da su nastali isključivo kao pokušaj da se vračanjem postigne bolji ulov.

Međutim, početkom 70-ih godina, Lasko je dosegao neku vrstu stabilnosti. Gomile posetilaca su nestale, više nije bilo lišajeva, a Marsal je gotovo svakog dana bio u pećini, pomno prateći ma i najmanje promene. U studijama Gijonovog tima utvrđeno je da pećina može da podnese po pet posetilaca dnevno pet dana u nedelji, s tim da nijedan ne ostane u njoj duže od 35 minuta. Narednih 30 godina primenjivan je takav protokol, uz neznatne varijacije. Od 1983. ponovo su se pojavile grupe turista, doduše ne onako velike kao ranije; dolazili su da posete pećinu Lasko Dva, repliku koja posetiocima omogućuje da steknu uvid u to kako izgleda ona prava. A ko god je bio čvrsto rešen i dovoljno strpljiv mogao je da uputi posebnu molbu vlastima tražeći dozvolu da obiđe pravu pećinu. Jedina mera predostrožnosti koja je preduzimana bila je da se prethodno prođe kroz plitki bazen sa rastvorom formaldehida – i upravo je to ono što je, po mišljenju direktorke LRMF, na kraju i omogućilo gljivičnu infekciju.

Tako se sada naučnici trude da rukom skinu plesan sa zidova, istovremeno razmišljajući šta Laskou donosi budućnost. Ima i međusobnog optuživanja. Neki tvrde da se na zidovima pećine, kod najlepše konjske glave, vide tri nove pukotine; Ženest kaže da su te pukotine stare. Neki veruju da se u jednom delu velike dvorane bizona vide tragovi merdevina koje su radnici koristili, a da su donji delovi zidova izmenjeni zbog upotrebe velikog usisivača kojim su skidane naslage plesni. Ipak, Pajo-Frosarova kaže da se ni zbog čega ne kaje. “Ništa nije komplikovanije od pećine”, veli ona. “Morali smo brzo da intervenišemo i uradili smo najbolje što smo mogli.”

Ima dakle raznih optužbi, ima, očito, i malo paranoje. Ono čega nema, jeste nezavisni sud o tome zašto je sve krenulo naopako i da li su stvari u međuvremenu ispravljene. U komisiji koju je Ministarstvo kulture ovim povodom formiralo nalazi se i Oden, onaj arhitekta koji je postavio katastrofalni klimatizacioni uređaj. Tu je i Ženest, koji je odobrio planove. Tu je i Pajo-Frosarova. Nije izostavljen niko drugi od odgovornih činovnika. Predsednik komisije je Mark Gotije, stručnjak za galsko-romanski period.

Pouke Laskoa Pećinsko slikarstvo paleolita mahom je koncentrisano na jugu Francuske i severoistoku Španije. Očigledno je da je postojao neki kulturni impuls koji je podstakao ranog homo sapiens-a ne samo da se odvaži da uđe tako duboko u pećinu, već i da oslika i izgravira njene zidove. Većina pećina je iznova otkrivena tek u 20. veku. Najpoznatija među njima je svakako Lasko. Ogromna je i veličanstvena u svakom pogledu. Ogromne su, međutim, i muke njenih kustosa. Zato Hose Laseras, direktor muzeja i pećine Altamira u Španiji spremno kaže da je “Altamira zapravo imala sreću da se sa svim problemima suoči tek pošto su isti takvi već iskrsli u Laskou”. Tako su i Altamiru 1979. morali da zatvore za turiste, jer je broj posetilaca bio toliki da je postajalo opasno; bilo ih je 180 000 godišnje i rizik je bio prevelik. Docnije su je ponovo otvorili, uz drastičnu kontrolu i smanjenje broja posetilaca. Konstruisali su repliku jednog dela pećine pokušavajući da na taj način omoguće turistima da bar donekle uživaju u lepoti crteža. Onda je 2002. godine, godinu dana pošto su gljivice napale Lasko, Altamira ponovo zatvorena. “Nije bilo nikakvih očiglednih problema, ali su nam zaista bili potrebni bolji instrumenti da bismo mogli da kontrolišemo sve uslove u pećini”, kaže Hose Lašeras. “Za godinu ili dve ponovo ćemo otvoriti pećinu, ali samo u onoj meri koju naučnici budu smatrali potpuno bezbednom.” Na severnim padinama Pirineja nalazi se pećina Nio; i tu se mnogo naučilo od Laskoa. “U ovom trenutku pokušavamo da rešimo problem velike vlažnosti u pećini”, kaže njen direktor, Paskal Ajar. “Zahvaljujući svim radovima koji su obavljani u Laskou, ne moramo da utrošimo mnogo vremena za izučavanje problema. Koristimo istu tehniku nadzora metar po metar, centimetar po centimetar pećine. Srećom, nemamo onako ozbiljne probleme kakve ima Lasko, delom i zato što smo na primeru Laskoa naučili koliko je važno ograničiti broj posetilaca i pomno pratiti karakteristike vazduha.” Iste mere predostrožnosti preduzimaju se i u drugim pećinama u blizini Laskoa. U pećini Rufinjak koja se takođe nalazi na privatnom zemljištu, 25 kilometara zapadno od Laskoa, turistima je nametnuto drugačije ograničenje: oni ne mogu da hodaju po pećini, već samo da se provezu kroz nju električnim vozom. Srećom, pećina je dovoljno velika za to. Vlasnici su 1959. godine postavili šine u dužini od oko osam kilometara tunela i uveli voz. Kompozicija prima 30 ljudi, a ukupan broj posetilaca ograničen je na 550 dnevno; nema veštačkog svetla. “Jako nam je pomoglo to što posetioci i ne hodaju po pećini”, kaže Mari-Odil Plasar, vodič u Rufinjaku. “Isto tako, nikada nam nije palo na pamet da menjamo vazduh u pećini, kao što su to učinili u Laskou.” Janik le Giju, kustos za pećinsko slikarstvo u oblasti srednjih Pirineja gde se nalaze pećine Nio i Peš Merl, priznaje da je Lasko “neka vrsta detonatora brige za sve ostale pećine”, ali je ubeđen da bi svi ti problemi iskrsli i da nije bilo Laskoa. “Čak i ako smo grešili, ne treba zaboraviti da su naučna istraživanja u vezi sa konzervatorskim radovima u pećinama obavljana gotovo isključivo u Francuskoj; zahvaljujući rezultatima tih istraživanja, naučili smo kako da sačuvamo pećine”. Ima i novootkrivenih. Godine 1994. u pećini Šove pronađeni su crteži stari tridesetak hiljada godina. Međutim, dosad su samo istraživači mogli da vide te crteže. S obzirom na krhkost zidova u Šoveu i na ružno iskustvo Laskoa, sva je prilika da se to neće promeniti. Najstariji majstori slikarstva: Šove Bio je decembar 1994; Žan Pjer Doga, šef regionalnog arheološkog zavoda, obavestio me je da je u dolini Ardeš otkrivena spektakularno oslikana pećina, sa stotinama crteža životinja, čak i lavova i nosoroga. Sumnjao sam, nisam verovao. Dobro, poznato je da u tom području ima nekoliko manjih oslikanih pećina i zato se i kaže da je to pravi speleološki raj, ali, da je stvarno postojalo toliko veliko, nije moguće da ne bi bilo već otkriveno. Uostalom, lavovi i nosorozi se gotovo nikada ne sreću na zidovima pećina. Da nije to ipak neki monstruozni falsifikat? Sutradan smo Doga, njegov pomoćnik, trojica speleologa koji su otkrili pećinu i ja krenuli dolinom ka prirodnom kamenom mostu koji svakog leta privlači milione turista: pećina Šove je u neposrednoj blizini. Puzali smo kroz dugi uski prolaz i onda došli do čela tog dela pećine; potom smo se spuštali. Zapanjila me je lepota stalaktita koji su se kupali u svetlosti naših baterijskih lampi. Sve je delovalo netaknuto; jedini trag savremenog čoveka bile su obloge od crne plastike koje su speleolozi stavili da bi zaštitili put kojim su išli. Svuda unaokolo medveđe kosti. Preistorijski ulaz, u nivou poda pećine, mogao je lako da se vidi: zatvarao ga je komad stene koji se odronio pre bar nekoliko hiljada godina. Prva oslikana površina koju sam video učinila mi se kao niz krupnih crvenih tačaka. Počeo sam pomnije da ih ispitujem i odmah shvatio da su crteži autentični. Što sam dublje ulazio u pećinu, moje čuđenje i oduševljenje bili su sve veći. Nekoliko crvenih medveda kakve nikada ranije nisam video; onda nailazi velika prostorija bez ijednog crteža, potom jedna manja u kojoj hijena stoji iznad leoparda, prvi takav prikaz u paleolitskoj umetnosti. Nekoliko metara dalje čitava menažerija: nosorozi, lavovi i mamuti. Da je samo ovo pronađeno u pećini Šove bilo bi to dovoljno da ona bude proglašena jednim od najvećih preistorijskih blaga. Pećina je inače dobila ime po Žan-Mari Šoveu, vođi grupe speleologa koji ju je otkrio. Malo je reći da su slike spektakularne; prekretničke su, jer iz korena menjaju našu predstavu o razvoju umetnosti. Što smo ulazili dublje u pećinu, bilo je sve više medveđih lobanja i kostiju na podu; pod svetlom naših baterija ukazivali su se medveđi brlozi i tragovi njihovih ogromnih kandži. A onda sam zanemeo: s obe strane oslikani zidovi, bore se dva nosoroga, jedinstvena scena u preistorijskoj umetnosti. Iznad njih četiri konjske glave. Uokolo opet nosorozi, bizoni, lavovi, jeleni, bikovi, sobovi, svi kao da su rođeni u samoj pećini. Potom još jedna dvorana u kojoj se na jednom zidu nalaze dva lava u prirodnoj većini, a na zidu naspram njih tri druga lava i čudesni nosorog. Opet jedan friz, sa nekoliko lavova u lovu na bizona. Ostao sam u pećini više od šest sati. Kada sam izašao iz nje, oduševljen što mi se posrećilo da budem jedan od retkih koji su imali prilike svojim očima da vide ovo vrhunsko čudo, dugo mi je trebalo da saberem misli. Sve izgleda tako sveže, kao da je nastalo danas, eventualno juče, a ne pre toliko milenijuma; ipak, onaj ko je to naslikao umro je pre 30 000 godina. Vremenska dimenzija kao rukom odneta. Ili kao da je vreme zamrznuto.