Srbi u balkanizaciji

Posle izdvajanja Crne Gore Srbija se suočava sa neophodnošću da mirno, bez emocija, proceni svoj novi međunarodni položaj. Izgleda da nam je za početak potrebna skromnost. Nismo “centar” ničega i nismo “lideri” nikome, osim samima sebi – ako i to jesmo.

Dve se predstave o Srbiji u svetu stvaraju povodom njenog rastanaka sa Crnom Gorom. Prva, rasprostranjenija, i dalje je nepovoljna. Druga je donekle utešna, stavljena u evropski ram i uslovno dobronamerna.

U prvoj predstavi otcepljenje Crne Gore vidi se kao definitivni raspad Jugoslavije, završni udarac po srpskom nacionalizmu i miloševićevskom nasleđu, posle čega se još očekuje nezavisnost Kosova. Nakon krvavih balkanskih ratova koje je – sugeriše se – prouzrokovao velikosrpski nacionalizam, i Crna Gora se najzad oslobađa srpskih okova. Implikacija je da sa Srbima niko ne može, pa ni njihova braća Crnogorci.

Ove ocene ne pominju da je, uz razorno dejstvo srpskog nacionalizma, ali i nacionalizama drugih, najzad realizovana i ideja Zapada o rastakanju bivše Jugoslavije na šest država po Badenterovoj formuli i da sada nije umrla samo “versajska tvorevina”, nego i jedna labava i nefunkcionalna konfederacija, s kojom je Evropa eksperimentisala i koju su Srbi zvali “solanija”.

Manja se pažnja, dakle, obraća na činjenicu da u ovom procesu ima i znatnog udela velikih zapadnih sila i to, suprotno integrativnim evropskim trendovima, u balkanizaciji Balkana, koja je bez presedana u istoriji. Britanski “Gardijan” je jedan od retkih zapadnih listova koji ne krije da je car go: “Balkan nikad nije bio tako balkanizovan kao danas.”

Ocene koje stižu iz Amerike su protivurečne. S jedne strane, zvanično se ocenjuje da je bitno izbeći svaku mogućnost novih napetosti i destabilizacije regiona. S druge strane, kako uočava Ted Gejlen Karpenter iz Kejto instituta, “nema sumnje da se Amerikanci privatno raduju ishodu crnogorskog referenduma”. “Vašington od početka devedesetih godina pozdravlja sve što smanjuje moć i uticaj Srbije u regionu, a to je efekat i crnogorskog referenduma”, kaže on. A Morton Abramovic, bivši visoki funkcioner Stejt departmenta, nada se da će secesija Crne Gore navesti Srbe da “napuste istorijsku ideju o centralnoj ulozi Srbije”.

Ovako viđen položaj Srba u balkanizaciji Balkana ublažava druga predstava koja se u svetu o nama stvara, a koju smo nazvali donekle utešnom i uslovno dobronamernom. Ursula Plasnik, šef austrijske diplomatije, koja ima mandat da govori u ime Evrope, u crnogorskom referendumu vidi “evropski znak”. Posle tragičnih zbivanja na Balkanu u devedesetim godinama, referendum je pokazao da su narodi u regionu izvukli pouke iz prošlosti i sad odluke o budućnosti donose mirno i demokratski. Kao da se verovalo da će besni Srbi napasti Crnogorce, ona ističe da je Evropska unija zaslužna za ovako miran razlaz Srbije i Crne Gore.

Zapad nesumnjivo želi da ova ideja o mirnom i demokratskom razlazu, uz očuvano prijateljstvo i bliskost dva naroda, odredi odnose između novih samostalnih država i predoči Srbiji njeno poželjno ponašanje na Balkanu. Zato Solana traži da Beograd i Podgorica odmah uspostave dijalog. Zato američki ambasador Majkl Polt vidi Srbiju i Crnu Goru kao partnere koji uporedo i zajedno idu ka “evroatlantskim integracijama”.

Srbija se zapravo upozorava da svojim gunđanjem ili možda podsticanjem nezadovoljstva među “unionistima” u Crnoj Gori ne stavi sebe još jednom u položaj dežurnog krivca, ako već ne može bitnije da utiče na istoriju koju Balkanu pišu velike zapadne sile.

Nije za veću utehu činjenica da Srbija nasleđuje međunarodno-pravni identitet dosadašnje zajednice. Možda su preuranjene procene da će sa Crnom Gorom mnogo šta ići kao i dosad. Ako mladi Crnogorci nastave da studiraju u Srbiji, a Srbi da letuju u Crnoj Gori, to još ne znači da nam se državni interesi, u novim okolnostima i sa mogućnošću izbora novih partnera, neće razmimoilaziti. Tek smo na početku sagledavanja nečega od onoga što bi nas moglo steći. Hoće li se Srbija, pošto je ostala bez mora, a i bez dva stara suseda – Italije, a sutra, možda, i Albanije – sada orijentisati prema Baru ili prema Solunu? Treba li da računamo sa američkom Šestom flotom u Kotorskom zalivu, možda i sa pomorskom bazom u Valdanosu? Da li ćemo postati još sivlja zona NATO-a pre nego što budemo pripušteni u Partnerstvo za mir? Hoćemo li, kao tranzitna zemlja, zadržati u infrastrukturi iste prioritete? Ili ćemo se još jednom zadužiti da bismo modernizovali prugu Beograd – Bar i izgradili autoput do Jadrana? Tu više nema bratstva. Postoje samo državni interesi.