Siti o gladnima

Prema Danici Popović, Dragica Simić i Zvezdan Todorović su se ubili da bi zaustavili tranziciju, “da bi radikalska štampa okarakterisala tranzicione efekte kao loše”. Ne zna se da li je ta glupost išta manja od priče kliničkog psihologa Tijane Mandić o postojanju “premorbidne strukture ličnosti, genetske predispozicije i neozbiljno je taj povod (gubitak posla) uzimati zdravo za gotovo”, kao da su samoubice živele u sređenoj materijalnoj i socijalnoj situaciji i ubile se onako iz dosade, zbog “premorbidne strukture svoje (naopake) ličnosti”.

Ako se složimo da NIN-ov dodatak “Monde diplomatiljue” nije (srpska) “radikalska štampa”, ne bi bilo loše da ga partijski ostrašćenici i bezumni branioci ovdašnje tranzicije pročitaju natenane, da nešto nauče, da se zamisle, da se, ako ikako mogu, zapitaju o čemu to oni pričaju.

U članku “Siromaštvo u zemlji ‘izlazećeg sunca’

“ nalazimo zapanjujući podatak da se u Japanu 2005. zbog gubitka posla ubilo 32 000 ljudi, što – s obzirom da Japan ima 130 miliona stanovnika – predstavlja ekvivalent od 2 000 samoubica u Srbijiu trenutku u kome ona bude stigla, onako zadihana, prljava i musava taj razvijeni, poludeli svet.A to je pet i po ljudi – “premorbidnih struktura ličnosti” dnevno, i radnim danom i vikendom i praznikom. Naravno da razvijeni svet nećemo stići preko noći. Ali ćemo ga stići. Ne baš 2 000 godišnje, ali dovoljno, pametnima da se zamisle na vreme. Da ne pričaju ako nemaju šta da kažu. Nije ovo politika. Nije to farsa o dve Srbije. Ubijaće se i jedna i druga.

Treći sagovornik NIN-a, kriminolog Nikolić, kaže: “Ne može se napraviti državna strategija protiv samoubistava.” Naravno da može i mora. Čitamo da u Japanu država preduzima mere, i finansijske dakako, da se do 2010. broj samoubistava zbog gubitka posla smanji na 20 000. Za Srbiju bi to značilo cifru od 1 232 osobe godišnje, ako Srbija ima osam miliona stanovnika.

Ozbiljni ekonomisti, ozbiljni psiholozi, ozbiljna država moraju da naprave ozbiljnu strategiju, ozbiljne socijalne i radne programe, ozbiljne ustanove i kvalifikovane ljudekoji ne zabadaju glavu uradikalske novine i šepure sezvanjima bez znanja. Ako imaju i trunke zdravog razuma pokušaće da uravnoteže sistem na vreme, dok đavo ne odnese šalu,jer su Srbi svoj bes i očaj uvek radije usmeravali na izvor zla nego na sebe.

Dragan Vidaković,

Prilike