“Prva iskra”, treći put

U ponedeljak u pola dva po podne došlo je do eksplozije u fabrici „Prva Iskra – Namenska” u Bariču, sa katastrofalnim posledicama – tri radnika su poginula! Tamo gde je nekad bila zgrada visine četvorospratnice, sada je samo ogroman krater.

Po velikom broju vatrogasnih i ambulatnih kola na putu prema Bariču naslućuje se da je došlo do tragedije. Meštani okolnih kuća pričaju o pečurci koja se izdigla iznad mesta gde je doskora bilo postrojenje. Eksplozija je bila strašna, mnoge je podsetila na bombardovanje ’99, kada je „Prva iskra” bila česta meta NATO aviona. Letelo je kamenje, pucali su prozori, a u Urgentni centar su primljeni povređeni koji su se nalazili na dva kilometra od mesta eksplozije. Detonacija je bila toliko jaka da su i automobili podizani sa zemlje.

Stanojka Živković, starija gospođa koja živi na samo nekoliko stotina metara od mesta eksplozije, žali se da joj je sav nameštaj u kući ispreturan. Srećemo je u bašti. Kako kaže, iako je gladna neće da uđe u kuću jer se plaši nove eksplozije. I životinje, koze i kokoške su uznemirene.

Andreja živi malo dalje. On je odahnuo. „Dobro je, mogli smo svi da odemo u vazduh! Mislim da smo imali sreće, jer kako je moglo da bude, dobro je prošlo”, kaže.

Ekplozija u „Prvoj iskri” u pogonu za proizvodnju eksploziva, pri čemu, hvala bogu, nije zahvaćeno hemijsko postrojenje, slažu se svi stručnjaci, svojevrsna je „sreća u nesreći”. Još je krajem osamdesetih godina procenjeno da bi u slučaju da dođe do nesreće u hemijskom delu, samo u prvom talasu stradalo od pedeset do dvesta hiljada Beograđana, u zavisnosti od „ruže vetrova” u tom trenutku.

U ponedeljak, broj poginulih bilo je teško proceniti. Znalo se, međutim, da oni koji su se zadesili u pogonu nisu više među živima jer zgrada je – sravnjena sa zemljom. U pogonu je zaposleno dvadesetak radnika, a eksplozija se desila prilikom primopredaje smene. Prva vest je bila da su četiri radnika nastradala, da bi se ispostavilo da je jedan radnik ranije izašao s posla.

Poginuli su Radovan Bomeštar(47), Živko Lazarević (49) i Nenad Stanković (36). Direktor “Prve iskre – Namenska” Stanoje Biočanin ističe da su dvojica starijih radnika oko trideset godina radili u “Iskri”, a Stanković jedanaest, i da su upravo zbog svog iskustva nakon obnove proizvodnje postavljeni na ta radna mesta.

Živan Čučuković, trideset dve godine je radio u „Prvoj iskri”. „Neko za ovo mora da odgovara. Poslednjih petnaest godina u fabrici se praktično nije proizvodio eksploziv, a sada to treba Stankoviću. Stara je to fabrika. Ma, sigurno su cevi zapekle”, smatra Čučuković.

Dušan Radosavljević je penzioner, a ceo život je proveo u „Prvoj iskri”. Dok je on radio, kako kaže, tačno se znalo ko, kako i šta može da radi, što sada nije slučaj.

„Mislim da sad tamo može da uđe ko i kako hoće. Za sve su krivi direktori. Ne zna se ni čija je fabrika. Oni znaju da su na tim mestima privremeno, i baš ih briga šta će biti sa nama prekosutra.”

Policija je odmah nakon eksplozije zatvorila prilaze fabrici, a u prvom trenutku ni ambulatnim kolima nije bio dozvoljen ulaz u krug fabrike, zbog mogućnosti novih eksplozija. Malo-pomalo, pojavljivali su se automobili sa zatamnjenim staklima kroz koja su se nazirala lica ministara. Dolazili su i odlazili Jočić, Stanković, Tomica Milosavljević, kao i ministar za nauku Aleksandar Popović. Popović je ubrzo izjavio da su ekipe na terenu, da nema opasnosti i da nikakvog štetnog uticaja na životnu sredinu neće biti. To je za NIN potvrdio i Branislav Božović, gradski sekretar za zaštitu zdravlja.

„Naše ekipe kontrolišu eventualne emisije štetnih materija u vodi, vazduhu i tlu, i mogu izvestiti da nije bilo opasnosti, osim u neposrednoj okolini eksplozije, gde je došlo do mehaničkih oštećenja”, rekao je Božović.

Da li su izjave da se nećemo svi pogušiti, uz objašnjenja da je “rad sa eksplozivom visokorizičan, i da se ovakve stvari dešavaju”, dovoljne da nas umire, posebno ljude koji žive i rade u Bariču. Jer, da podsetimo, ovo nije prva nesreća u Bariču.

Godinama je „Prva iskra” “tragedija koja samo čeka da se dogodi”. Radilo se sa fozgenom i hlorom, sirovinama od kojih se prave bojni otrovi. A ponekad se i nije radilo. Mašine su stajale i rđale, a ponešto od otrova je i curilo, u zemlju, u Savu. O tome se tada nije smelo govoriti.

U “Prvoj iskri” je do pre tri godine bio skladišten i opasni otrov piralen. Uz pomoć Ujedinjenih nacija, koje su izdvojile pet miliona evra, vlada Zorana Đinđića je izmestila taj otrov.

Stariji si prisećaju kako je eksplodiralo još 1952. godine, kada su, kako se priča, i neke kuće bile porušene. Krajem sedamdesetih dogodile su se veće ekspolzije, 1976. kada je život izgubio jedan radnik, i 1978. kada je nastradalo troje.

Nesreća se dogodila i krajem osamdesetih. Tada je na nekim metalnim cevima bilo tragova osetljivog eksploziva. Kada je jedan od radnika pokušao da cev iseče brusilicom, došlo je do eksplozije. Poginulo je troje ljudi.

Svima je najsvežija u sećanju 1996. godina. Tada su, kako je pisao NIN, život izgubila dva radnika prilikom čišćenja velikog kazana koji se koristi za pravljenje eksplozivnih smesa, usled slučajnog aktiviranja 20 kilograma zaostalog TNT eksploziva od prethodne proizvodnje.

To je ono što se zna. Koliko li je toga ostalo u domenu (vojne) tajne?

Od bombardovanja ‘99, proizvodnja eksploziva nije radila. Obnovljena je pre dve godine. A na sajtu “Prve iskre – Namenska AD” stoji – tradicija duga 67 godina!? Nedovoljno da umiri meštane Bariča. Posebno što je u neprosrednoj blizini hemijskog i namenskog postrojenja fabrika vode, škola...

„Prva iskre – Namenska” proizvodi visokobrizantne eksplozive, TNT, DNT, heksogen, oktogen, pentrit kao i njihove kompozicije i obradu kiselina. Prizvodi se za potrebe vojske, ali i za privredu, kao i za izvoz. Opasnost od eksplozije uvek postoji. Zbog takve osetljivosti proizvodnje, neophodne su stalne kontrole i revizije. Direktor Stanoje Biočanin ističe da su redovno vršene kontrole bezbednosti na radu i procene rizika.

„Ne mogu da kažem da nisu zabeleženi nedostaci. Kompletna namenska industrija u našoj zemlji je u teškoj situaciji. Država je osiromašila, ne naručuje se kao ranije, a preživeli smo i NATO bombardovanje. Ali nije bilo nedostataka koji bi ugrozili bezbednost”, kaže Biočanin.

Da li je za nesreću odgovoran “ljudski faktor” ili je odgovornost na onima koji su dužni da osiguraju bezbednost radnicima, verovatno nikada nećemo saznati.

Biočanin upozorava da ne može mnogo toga da kaže zbog istražnog sudije. Kompanija “Prva iskra – Namenska AD” u većinskom je vlasništvu države, i pod direktnom je nadležnošću Ministarstva odbrane. Istražni sudija je pokrenuo postupak i zabranio iznošenje u javnost svih podataka koji mogu uticati na istragu. Zaposleni u “Prvoj iskri”, pa i oni na nižim mestima, zaplašeni su i ne žele da govore. Da li to znači da će najzad neko odogovarati?

Pogled u blisku prošlost ne daje nadu. Pre jedanaest godina, 23. juna 1995. godine, u zemunskom “Grmeču” dogodila se nesreća u kojoj je poginulo jedanaestoro ljudi, a devet je teško ranjeno. Zašto? Zato što je, po planu tadašnjeg DB-a, ova civilna fabrika upotrebljena za proizvodnju raketnog goriva, iako nije imala tehničke niti tehnološke uslove za obavljanje takvog posla. Direktor “Grmeča”, i organizator ovog projekta, bio je Rajko Unčanin. Kao glavni osumnjičeni, tesnim vezama sa političkim vrhom (a i sam je bio u SPS-u), uspevao je da izbegne odgovornost. Pisao je NIN tada o tome. Na komemoraciji poginulima, Unčanin je više govorio o uspešnom poslovanju firme. Isti taj

Unčanin bio je jedno vreme uporedo direktor i “Prve iskre”, ali ne Namenske, već one koja radi sa otrovnim materijama. Ni danas mu ništa ne fali.

Među poslednjim funkcionerima u Barič dolazi i gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović. Izlazi iz zatamnjenog automobila. Prilaze mu Živan Čučuković i Dušan Radosavljević, bivši radnici „Iskre”. Žale mu se na život u Bariču, izazivaju ga da popije “kilo njihove vode”. Gradonačelnik klima glavom, dok momci oko njega pokazuju na sat. Žure.

Prošla je još jedna eksplozija. Vlast će odmerenim izjavama da umiri javnost, političari idu dalje da “rešavaju” nove probleme, a Baričani ostaju. Mlađan Dinkić, ministar finansija, najavio je izmeštanje fabrike iz naseljene zone. Dokle će trajati ta ideja, do novih izbora?