Najsrbi u kopačkama

U istorijatu naših učešća na svetskim prvenstvima u fudbalu više je velikih razočarenja nego malih uspeha. Ne zato što su uspesi naših fudbalera bili toliko beznačajni – nisu – već zato što su očekivanja nacije, sve sam selektor do selektora, uvek bila preterana. Ova su preterivanja, uz povike “ua, sudija”, nešto što povezuje sve generacije ovdašnjih fudbalskih navijača. Još od Urugvaja i prvog prvenstva sveta, 1930. godine...

Od te, 1930. godine, održano je 17 svetskih fudbalskih šampionata, na svake četiri godine, samo sa pauzom za vreme Drugog svetskog rata. U završnici smo učestvovali devet puta – u Nemačkoj će biti deseti – i odigrali 37 utakmica. Pobeda je bilo 16, 8 nerešenih, 13 utakmica smo izgubili. Dali smo 60 golova, a primili 46. Jedanaesti smo na rang-listi svih vremena; između Urugvaja i Holandije. Prvi je, naravno, Brazil, sa najviše učešća (17 do Nemačke), najviše odigranih utakmica (87), pobeda (60), postignutih golova (191)...

Istorijat naših učešća na svetskim šampionatima u fudbalu počinje na početku, u Urugvaju 1930. godine. FIFA, svetska fudbalska organizacija, dodelila mu je organizaciju povodom proslave stogodišnjice nezavisnosti zemlje. A imali su i strašnu reprezentaciju, olimpijskog šampiona, i stadion “Sentenario” u Montevideu na koji je moglo da stane 100 000 gledalaca, završen svega pet dana pre početka turnira. U srećnih 13 učesnika prvog Mondijala mi smo se našli zato što smo pozvani, i zato što smo poziv prihvatili – za razliku od Engleza, Španaca, Italijana, Nemaca, Holanđana..., uplašenih dugim putovanjem preko Atlantika.

Naš polazak za Urugvaj imao je sasvim karakterističnu uvertiru; zbog sukoba u Jugoslovenskom nogometnom savezu, koji je godinu dana ranije iz Zagreba preseljen u Beograd, hrvatski su klubovi zabranili svojim igračima da igraju za zajedničku reprezentaciju. Reprezentacija Kraljevine Jugoslavije, zato, bila je zapravo reprezentacija Beograda, a imali smo i tri profesionalca koji su nastupali u Francuskoj. Glavna zvezda tima bio je legendarni napadač Blagoje-Moša Marjanović, koji će u karijeri prekinutoj ratom odigrati 57 utakmica i postići 36 golova.

Putovanje iz Beograda do Urugvaja trajalo je 20 dana. Dva vozom do Marseja, 18 na brodu preko Atlantskog okeana. Da bi ostali u formi, igrači su trenirali na brodskim palubama, i po dva puta dnevno. Nagrada za naporan put stigla je već po iskrcavanju u Montevideu – reprezentaciju je dočekao veliki broj naših iseljenika, sve sa tamburaškim orkestrom.

Na prvom Mondijalu evropske reprezentacije (Francuska, Belgija, Rumunija i Jugoslavija) nisu slovile za favorite. Rumuni, kojima je kralj Karol lično selektovao igrače, Francuzi i Belgijanci, opravdali su ova očekivanja. Jugoslavija je, pak, pobedila Brazil (2:1) i Boliviju (2:0), i našla se u polufinalu. Prvi gol Brazilcima, na utakmici odigranoj 14. jula 1930. godine, dao je Aleksandar Tirnanić.

U polufinalu smo se sastali sa domaćinom, Urugvajem, i izgubili 6:1, iako smo prvi poveli. Kao glavni krivac za poraz označen je – ko bi drugi – sudija iz Brazila Alemando Rego. Poništio je regularan gol koji bi udvostručio naše vođstvo, potom je priznao gol Urugvajcima iako je lopta prethodno odskakutala van terena, a u igru je nogom vratio jedan policajac – ispostaviće se, prefekt policije Montevidea lično. Na kraju, nama je za utehu ostala deoba trećeg mesta sa Amerikancima, koji nisu želeli da igraju “malo finale”. A u pravom finalu, Urugvaj je pobedio Argentinu 4:2.

Četvrti Mondijal, 1950. godine, održan je u Brazilu. Plasirali smo se lakim pobedama nad Izraelom, i trilerom u okršaju sa Francuzima – nerešenih 1:1 u Beogradu i u Parizu, posle toga majstorica u Firenci 11. decembra 1949. godine. Na kraju, opet nerešeno 2:2. Posle 90. minuta Federativna Narodna Republika Jugoslavija prolazi golom Željka (brat poznatijeg Zlatka) Čajkovskog u 113. minutu.

Mrkušić, Čajkovski, Bobek, Mitić... nisu imali sreće u žrebu. Dobili smo domaćina, Brazil, u grupi, a samo je prvoplasirani išao dalje. Prilično lako smo pobedili Švajcarsku i Meksiko, ali smo u odlučujućoj utakmici izgubili od Brazila 2:0 i ispali iz daljeg takmičenja. Ovog puta, niko nije krivio sudije, ali je ostalo zabeleženo da smo utakmicu počeli sa desetoricom igrača. Rajko Mitić je, naime, izlazeći na teren glavom zakačio nekakvu metalnu roletnu, pa je u igru ušao tek sedam minuta posle početka, pošto mu je zašivena rana. Do poluvremena, kako je Rajko Mitić posle pričao, nije ni znao da već gubimo sa 1:0.

Period između Brazila 1950. godine i Čilea 1962. bio je veoma uspešan, prvenstveno zato što nismo propustili nijedan od održanih mondijala. U Švajcarsku 1954. godine stigli smo kao olimpijski vicešampioni iz Finske, iz Tamperea. Posle Švajcarske uslediće smena generacije koju su predvodili Rajko Mitić, Stjepan Bobek, Zlatko Čajkovski, Boškov, Horvat...

Pobeda nad Francuzima i remi s Brazilom odveli su nas u četvrtfinale, na Zapadnu Nemačku. Za razliku od onoga na šta su navikle mlađe generacije, tada smo mi bili favoriti. “Naš mentalitet nije izdržao ulogu favorita koju su nam drugi nametnuli”, pričao je kasnije Aleksandar Tirnanić, jedan od selektora jugoslovenske reprezentacije. Tek, poraz od 2:0 izbacio nas je iz daljeg takmičenja, a Nemce odveo do finala u kome su, sasvim neočekivano, pobedili glavnog favorita, Mađare predvođene (povređenim) Ferencom Puškašem i Šandorom Kočišem.

U Švedskoj 1958. godine igrali smo s dosta podmlađenim timom, u kome su pored iskusnih Beare, Zebeca, Milutinovića, Boškova, nastupili i Dragoslav Šekularac, Todor Veselinović... Još jednom smo pobedili Francuze u uzbudljivoj utakmici (3:2), još jednom u četvrtfinalu izgubili od SR Nemačke. Da su pobedili, naši bi reprezentativci, amateri inače, dobili “profesionalne” premije – po 15 dolara.

Mnogo je više, čitavih 12 000 dolara, bilo spremno za premije igračima u Čileu 1962. godine. Međutim, posle jednog Titovog govora u Splitu, u kome je objasnio da nije dobro da igrači budu nagrađeni za nešto što im je ionako patriotska dužnost, pare su vraćene. To je kod igrača izazvalo dodatno nezadovoljstvo, raspaljeno već samom organizacijom putovanja na koje je otišlo “više funkcionera nego igrača”, kako je kasnije govorio Fahrudin Jusufi, jedan od najstandardnijih u ovom timu. Sam tim je, inače, kroz kvalifikacije dosta menjan, a na kraju su otpali i neki od “sigurnih”, poput Velibora Vasovića – navodno, zato što se plašio leta avionom. Prema Jusufijevim rečima, “atmosfera u reprezentaciji bila je, u najmanju ruku, napeta. Tim je formiran, ali ne kakav je trebalo da bude.”

Počelo je loše, porazom od Sovjetskog Saveza. Zatim, u sledećoj utakmici protiv Urugvaja, isključen nam je Vladica Popović. Mimo nadanja, međutim, stvari tada kreću nabolje. Urugvaj pobeđujemo s 3:1, zatim i Kolumbiju 5:0. Četvrtfinale, i, treći put zaredom, u četvrtfinalu SR Nemačka. Na ovoj tački zaustavili su nas i u Švajcarskoj i u Švedskoj. Ovog puta, međutim, treća je ispala sreća. Golom Petra Radakovića pobedili smo 1:0 i prošli u polufinale, na Čehoslovake. Očekivalo se finale Jugoslavija – Brazil. Ali, ništa. Da li opet nismo izdržali da budemo favoriti, ili su pred očekivanim, istorijskim uspehom na površinu izbili oni nesporazumi zbog premija i sastava tima, ne zna se. Tek, Čehoslovaci su nas pobedili 3:1, a onda i Čile s 1:0, u utakmici za treće mesto. Nama je preostala gorka proslava četvrtog mesta. Sećanje na poraze, ipak, zasenile su fantastične igre Dragoslava Šekularca, koga su novinari uvrstili u idealni tim šampionata.

Ni Šekularac i Dragan Yajić zajedno u timu nisu bili dovoljni da se plasiramo na sledeće prvenstvo, 1966. godine u Engleskoj, kada se “fudbal vratio kući”. Uzrok našem ispadanju bile su utakmice s amaterima iz Norveške – poraz u Oslu i nerešeno u Beogradu. Stariji poznavaoci fudbala i dalje spominju anegdotu da nam je dva gola u Oslu dao konobar koji je prethodnog dana za ručkom služio naše reprezentativce.

I Meksiko 1970. godine prošao je bez naših, pošto su Belgijanci bili prvi u kvalifikacionoj grupi 6, ispred Jugoslavije, Španije i Finske. Ključni momenat bilo je isključenje Yajića na utakmici u Briselu, i naš poraz od Belgije 3:0, posle startnih 9:1 protiv Finaca.

U međuvremenu, naša je reprezentacija 1968. godine osvojila srebrnu medalju na Evropskom šampionatu u Italiji, što je neuspeh da se plasira na meksički Mondijal učinilo još većim.

U Nemačku 1974. godine stigli smo posle čuvene “majstorice” u Frankfurtu, kada smo golom Josipa Katalinskog izbacili Špance. Očekivanja od tima, predvođenog selektorskom komisijom na čelu sa Miljanom Miljanićem, bila su velika. Oblak, Petković, Karasi, Šurjak, Bajević, Aćimović, Yajić, Katalinski... Prva utakmica, protiv Brazila, završena je bez golova iako smo imali veliku terensku premoć. Zatim i 1:1 sa Škotima, pa rekordna pobeda od 9:0 nad Zairom. Prolazimo u drugi krug takmičenja, očekivanja se povećavaju, ali euforija kratko traje. Vezanim porazima od Nemačke, Poljske i Švedske završavamo takmičenje. Konačni plasman – relativno dobro osmo mesto, s obzirom na to da smo od šest utakmica na šampionatu dobili samo jednu, i to protiv slabašnog Zaira. “Nije bilo kolektivne igre. Valjda smo zato i propali na ovom šampionatu”, objašnjavaće kasnije Ilija Petković, standardni član ovog tima, selektor sadašnje reprezentacije SCG.

Argentinu 1978. godine, ponovo, preskačemo. U grupi smo treći, poslednji, iza Španije i Rumunije. Menjani su selektori, selektorske komisije, tim je pretumbavan, pa drugačiji ishod kvalifikacija i nije mogao da se očekuje.

Za Španiju 1982. godine plasirali smo se kao prvi u grupi, ispred Italije i Danske. Selektor, Miljan Miljanić, na Mondijal je odveo tim koji je proglašavan našim najboljim dotad. Pižon, Šurjak, Zajec, Gudelj, Krmpotić, Sušić... Ipak, poraz od Španije, nerešeno (0:0) sa Severnom Irskom i tankih 1:0 protiv Hondurasa, i to iz penala, zasluženo su nas izbacili iz daljeg takmičenja. U kasnijim analizama za sve su okrivljeni “fudbalski mešetari”, koji su poremetili atmosferu u timu gurajući svoje klijente, “Adidas”, odnosno “Pumu”.

Pad reprezentativnog fudbala nastavio se i posle Španije, debaklom u kvalifikacijama za Meksiko 1986. godine. Završili smo kao pretposlednji u grupi, ispred Luksemburga, a iza Francuske, Bugarske i Istočne Nemačke. Miloš Milutinović, selektor, u osam kvalifikacionih utakmica promenio je čak 33 igrača, a Qubomir Radanović, jedan od retkih standardnih, za neuspeh je okrivio “klupske interese” koji su “bili ispred reprezentativnih”. “Svako je gurao svog fudbalera u tim”, opisao je Radanović pojavu koje se naš fudbal neće osloboditi ni u periodu koji je usledio.

Predah od loših rezultata, a ispostaviće se i poslednji nastup one Jugoslavije, bio je u Italiji 1990. godine. Tim selektora Ivice Osima bio je ubedljiv već u kvalifikacijama – prvi smo se u evropskoj zoni plasirali na šampionat, bez poraza, ispred Škotske, Francuske, Norveške i Kipra. Reprezentacija, čiji su predvodnici bili Dragan Stojković Piksi, Safet Sušić, Prosinečki, Pančev, Dejo Savićević, Jarni, Katanec..., počela je loše, ubedljivim porazom od Nemačke 4:1. U noći posle utakmice, pisalo se tada, Osim je popio neverovatnih deset flaša viskija. Na takve optužbe, novinarima je odgovorio lakonski: “Samo vi radite svoj posao, a ja ću svoj.” Usledile su pobede protiv Kolumbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, i plasman u osminu finala. U igri svog života, kako će je kasnije opisati, Dragan Stojković Piksi je “sam” pobedio Špance sa dva gola koja je postigao. U četvrtfinalu nas je, u Firenci, čekao svetski prvak Argentina, predvođena Maradonom. Na kraju, posle 90 regularnih i 30 minuta produžetaka, 0:0, iako smo čitavih sat vremena igrali sa igračem manje, posle isključenja Refika Šabanayovića zbog faula nad Maradonom. U penalima, nismo imali dovoljno sreće i koncentracije. Promašio je Piksi, promašio i Maradona, ali i Dragoljub Brnović i Faruk Hayibegić. Osim je, dok su penali još šutirani, napustio teren. “Kad nismo iskoristili prilike koje smo imali u regularnom delu utakmice, iskustvo mi je govorilo da nećemo proći penalima”, ispričao je kasnije.

Zbog sankcija smo propustili šampionat u Sjedinjenim Državama 1994. godine. Ova generacija fudbalera, već oterana sa Evropskog prvenstva u Švedskoj 1992. godine, za Francusku 1998. godine plasirala se kroz baraž, impresivnim pobedama nad Mađarskom od 1:7 i 5:0. Prethodno, u kvalifikacijama, bili smo iza Španije, a ispred Čeha i Slovaka. Vujadin Boškov, savetnik selektora Slobodana Santrača, izjavio je pred početak šampionata: “Igraćemo u finalu!” Kapiten, Piksi, predvodio je reprezentaciju sastavljenu od zvezda na vrhuncu karijere – Predrag Mijatović, Dejan Savićević, Siniša Mihajlović, Vladimir Jugović, Jokanović, mladi Dejan Stanković... Protiv Nemaca, u prvoj utakmici, posle početnih 2:0 završilo se 2:2; usledile su teške pobede protiv Irana i SAD (po 1:0), i osmina finala protiv Holandije. Na 1:1, Predrag Mijatović promašio je penal, što je bio i ključni momenat utakmice. Na kraju, izgubili smo 2:1.

Od ovog poraza srpsko-crnogorski reprezentativni fudbal krenuo je nizbrdo. Svetao trenutak, plasman na Evropsko prvenstvo 2000. godine u Belgiji i Holandiji (ispred Hrvatske, trećeplasirane u Francuskoj ‘98), bolje da zaboravimo, zbog onog poraza od Holandije 6:1. Nismo, zatim, uspeli da se plasiramo u Koreju i Japan 2002. godine – treći u kvalifikacionoj grupi 1, iza Rusije i Slovenije – a zatim ni za Portugaliju, na Evropsko prvenstvo 2004. godine. Azerbejyan je, tada, bio prejak...

Povratak Ilije Petkovića na čelo reprezentacije doneo nam je plasman na predstojeće Svetsko prvenstvo u Nemačkoj. U timu, prema mnogim procenama, ovog puta nema pravih zvezda, kakvih je bilo na šampionatima u Francuskoj, Italiji, u Španiji ili Čileu. Opet, kako ističu i selektor Petković i njegovi igrači, ako i nemamo zvezde, imamo timski duh. A dosadašnja istorija naših učešća na mondijalima pokazala nam je da tim pun zvezda nije uvek bio najsrećnije rešenje. Još samo da nas je Hajdi Klum, birajući grupe, makar malo pomilovala, umesto što nas je gurnula među Argentinu, Holandiju i Obalu Slonovače...

Terazijski transferi Ovih dana ispred hotela “Moskva” okupljaju se osnovci, srednjoškolci, mame, tate, deke i bake, advokati, menayeri, policajci u uniformi... Svi razmenjuju Lazar i Radomir su osnovci. Svakodnevno već dva meseca sa drugarima iz škole razmenjuju sličice fudbalera koji će učestvovati na predstojećem Svetskom prvenstvu u Nemačkoj. Pravila razmene u školi su jasna, kažu njih dvojica. Sličica za sličicu. “Mi dobro čuvamo naše sličice, stariji smo, ali deci iz drugog i trećeg razreda ovi matori pokradu”, priča Radomir. “Tu dođe i do tuče ili se umešaju roditelji. Zato smo i počeli da dolazimo na Terazije, ipak je tu više ljudi i brže se popuni album. Meni je ovo već treći.” A na Terazijama, kod česme, razmenjuju svi. Jednog dana bila je i trudnica, pričaju popularno nazvani “menjači”. Došla da popuni album svom još nerođenom sinu. Sve njih vezuju dve ljubavi, ljubav prema fudbalu ili ljubav prema sopstvenoj deci. Tridesetdvogodišnja Tamara Ristić došla je na Terazije da bi menjala sličice za svog sina, jer on kaže ima pametnija posla, igra fudbal sa drugarima. “Prvi put sam ovde. Ranije sam se menjala sa nekim dečacima u kraju, a onda sam saznala za ovu razmenu i došla. Dobro mi ide, već sam zamenila tridesetak sličica”, kaže Tamara, dok u ruci drži svežanj od stotinak duplikata i pogledom već traži drugog razmenjivača. Najtraženiji je, kaže, Dejvid Bekam i za njega daje polovinu svog svežnja. Dok prolaznici i dalje začuđeno gledaju šta se to na Terazijama dešava, razmenjivači marljivo rade. U desnoj ruci sličice, u levoj spisak sličica koje nedostaju. I ukrug, od jednog do drugog. “Ne razumem, zašto je ovo toliko interesantno”, dobacuje jedan četrdesetogodišnjak. “Novinari nas svaki dan opsedaju i ispituju, a ljudi zure. Ovo se dešava već mesec dana, svaki dan. A i nije prvi put da se sličice razmenjuju, ja se sećam menjača još dok je bila stara Jugoslavija.” Novac se ovde retko nudi, ali bilo je i toga. Od pet dinara, koliko inače košta jedna sličica na trafici, do 2000 koliko je nudio jedan čovek za Ronaldinja, pričaju nam “menjači”. Svakom je njegova muka najteža, pa tako i menjačima. Svi uglavnom traže različite brojeve, ali se ipak slažu da su najtraženiji već pomenuti Bekam i Ronaldinjo. Distributer “Panini” omogućio je svim pasioniranim sakupljačima da direktno od njih naruče do 30 sličica po ceni od 15 dinara za jednu. “Dolazim ovde već treći dan, ali nemam sreće. I dalje mi nedostaje 15 sličica i razmišljam da ih naručim”, kaže Nenad Petronić, student iz Beograda. Neki od njih nemaju želju da razgovaraju sa novinarima. Razumljivo, vreme je u pitanju. “Nemoj ništa da me pitaš. Stani sa strane i gledaj”, kaže jedan mladić. Među samim menjačima, s druge strane, vlada visok stepen kolegijalnosti. Ne pamte da je došlo do incidenta ili krađe. Svi se brzo dogovore, razmene i svako ode zadovoljan. Zadovoljstvo i osmeh vidi se i na licu šestogodišnjeg Filipa, jednog od najmlađih razmenjivača tog dana kod Terazijske česme. Omiljeni fudbaler mu je Ronaldinjo i ako njega nađe, spreman je da da sve svoje sličice, svih dvesta. “Nemoj mene da slikaš, ako me vide deca, ubiće me”, kaže zabrinuti muškarac, inače profesor srpskog jezika u osnovnoj i srednjoj školi. “Menjam ja sličice i sa decom u školi, ali to je sve nezvanično. Popunjavam već treći album, jedan za sestrića, jedan za dete iz škole i sada konačno sebi.” “Eno slikajte policajca i on došao na menjažu”, dobacuje neko. I dok kolega polako kruži oko menjača i brine o bezbednosti u centru grada, drugi bojažljivo vadi iz yepa svoje sličice. Razmena sličica ulazi u svoju završnu fazu. Za desetak dana albumi, popunjeni ili ne, biće u drugom planu, jer počinje borba za titulu šampiona sveta. Menjačima ostaje da za nekoliko godina te albume pokazuju deci, prodaju za sto evra ili podsete se ko je sve igrao na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. I tako do nekog narednog takmičenja. Petrica Đaković