Svi naši rodoljupci

To što je u takmičarsku selekciju ovogodišnjeg, 51. Sterijinog pozorja, uvršteno svega šest predstava, teško bi se moglo nazvati selektorskim hirom ili povođenjem za nerealno visokim kriterijumima (osim, naravno, ako niste lično zainteresovani ili bar malo zluradi): pozorišni profesionalci s dobrim uvidom u sezonu koja je za nama, relativno lako složiće se sa ocenom da ove godine praktično nema predstave koja je baš nepravedno izostavljena. To će reći da nam pomenuta sezona – bar kad je reč o predstavama nastalim na tekstovima domaćih autora – nije bila posebno uspešna. Ako tome dodamo da se u godini ogromnog jubileja Jovana Sterije Popovića (200 godina od rođenja i 150 godina od smrti), naši teatri – sa časnim i retkim izuzecima – ne mogu pohvaliti posebno izazovnim i scenski provokativnim inscenacijama velikog pisca, slika postaje još potpunija (što je i osnovni razlog da se u godini jubileja u selekciji našao svega jedan Sterija). Tako smo, primera radi, poslednjih meseci gledali nekoliko predstava Sterijine Laže i paralaže (što bismo, uz najbolju volju, teško mogli nazvati nekom posebnom i promišljenom koncepcijom, već pre možda linijom lakšeg postupka tj. manjeg otpora), dok su druga dela istog pisca ostala gotovo po strani; da i ne govorimo o tome da nije bilo naročitog interesovanja za teatarski tretman Sterije iz nekog iskošenog, pomerenog ugla – svejedno da li je reč o njegovoj prozi, žalosnim pozorjima ili unekoliko apartnim dramskim tekstovima (primer: Sudbina jednog razuma). Jedan od retkih izuzetaka na tom planu predstavlja uspeli model saradnje dve važne institucije – reč je o koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta i samog festivala tj. Sterijinog pozorja – koje su ostvarile ideju da Sterijinog Nahoda Simeona postave u dramaturškoj obradi (a u stvari reč je o novom i autonomnom dramskom tekstu, dakle, Sterija je bio samo polazište) Milene Marković, te u režiji jednog od najprominentnijih mlađih reditelja iz regiona, Slovenca Tomija Janežiča. Ovaj Nahod Simeon igran je na Pozorju van takmičarske konkurencije.

A glavna selekcija, sastavljena od šest predstava nastalih po tekstovima naših autora, otpočela je u petak Skakavcima Biljane Srbljanović, u režiji Dejana Mijača i izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta. I oni koji od ove spisateljice očekuju u prvom redu direktan politički angažman, mogli bi biti iznenađeni: iako je priča smeštena u sasvim određen društveni kontekst, komad je tematski fokusiran oko zbilja univerzalnih – pa, zašto i to ne reći: gotovo intimističkih – ljudskih problema: starost, usamljenost, život u neprirodnim zajednicama (gde više generacija živi zajedno – dakle, tipičan model života našeg društva, s nesagledivo pogubnim posledicama), mladi ljudi koji se osećaju neverovatno staro, stari koji su pogubljeni između kulture lapota i svoje želje da još negde i nekome budu važni. U ovom su izvođenju Skakavci bili jedna od značajnijih predstava protekle sezone u našem teatru, a biće, u nastavku festivala, takođe u takmičarskoj selekciji, zanimljivo videti i zagrebačku verziju istog teksta. Reč je o predstavi Zagrebačkog kazališta mladih koja je – podatak nije nezanimljiv – prvo profesionalno izvođenje jednog teksta Srbljanovićeve u Zagrebu.

Selekcija je nastavljena predstavom Halflajf mladog autora Filipa Vujoševića (Teatar u podrumu Ateljea 212), u režiji Ane Tomović. Pa sad, za razliku od svojih brojnih kolega – ispisnika, Vujošević je uspeo da izbegne zamku pravljenja ko zna koje po redu (kripto)urbane drame, nastale na tragu već pomalo prevaziđene dramaturgije “krvi i sperme”, dakle jedne od onih domaćih drama koje vrve opštim mestima (opet uz časne i darovite izuzetke!), a u kojima su likovi “narkoman i njegov najbolji drug”, ako već nisu studenti raznih umetničkih akademija koji – eto nevolje – ne mogu da se realizuju jer ih surovo društveno okruženje u tome onemogućava (a pitanje talenta ili odsustva talenta ionako nije bitno, zar ne?), a jedan od glavnih toposa je čuvena Rupa tj. klub na Likovnoj akademiji (da ne zaboravimo, obavezni lik tu je i DJ). Da napravimo malu paralelu, to vam je kao kad u savremenom domaćem filmu – kako neko to nedavno reče – “ekipa iz kraja pravi filmove za ekipu iz kraja”. Da ne dužimo, Vujošević je uspeo da napravi nešto ozbiljnije, da u savremenim, možda čak naizgled i banalnim fenomenima života mladih u traumatizovanom Beogradu (besomučno igranje kompjuterskih igrica, besciljna vožnja tamo-amo podzemnom železnicom) – pronađe i izvesno dublje, metaforično značenje.

U nastavku festivala videli smo inscenaciju još jednog savremenog domaćeg teksta – Paradoks Nebojše Romčevića, u režiji Egona Savina (Narodno pozorište Sombor), a slede i izvođenja klasika: Laža i paralaža (takođe Sombor), u režiji Gorčina Stojanovića, što je i jedini tekst po Sterijinom delu u selekciji, i Tesla Crnjanskog, u režiji Nikite Milivojevića, i to kao prva dramska produkcija Madlenijanuma.

Kao i proteklih nekoliko godina, od dolaska Ivana Medenice na mesto umetničkog direktora Sterijinog pozorja, posebnu pažnju javnosti privlači i selekcija pod nazivom Krugovi – koja svakako omogućava da se i nacionalna, tj. takmičarska selekcija bolje i lakše sagleda u širem evropskom kontekstu – a u okviru koje je, od ove godine, uvedena i nagrada za najbolju predstavu. Svakako treba napomenuti da je Sterijin jubilej ove godine bio polazište i za koncipiranje međunarodnog programa Krugova, a gorka komedija Rodoljupci bila je upravo polazište za ovaj segment festivala. Umetnički direktor Medenica vodio se pretpostavkom da su i danas, u kontekstu srednje Evrope, kojoj u najboljem smislu reči pripada i sam Jovan Sterija Popović, i dalje veoma aktuelna pitanja nacionalnog identiteta, ali ne manje i zloupotrebe nacionalnog pitanja za ostvarenje ličnih interesa, pa je otud lajtmotiv ovogodišnjih Krugova – Svi naši rodoljupci. Veliki broj predstava recentne evropske produkcije vezanih za ovu tematiku odnose se na pitanje holokausta i sudbine jevrejskog naroda u 20. veku; međutim, čitava ta tema antisemitizma samo je paradigma jedne šire sagledane isključivosti, netrpeljivosti prema različitostima, prema drugom. Krugovi se sastoje od pet predstava: dve su produkcija vodećih mađarskih nerepertoarskih pozorišta, tu je i SNG Nova Gorica iz Slovenije, pa slovački Tiso (kritičko preispitivanje uloge Jozefa Tisoa, sveštenika i predsednika slovačke države u vreme Trećeg rajha, koji se smatra odgovornim za deportovanje 70 000 Jevreja u logore), te naš Trg heroja Ateljea 212. U ozbiljnoj konkurenciji Krugova, čini se da se izdvajaju – i to gotovo jednodušno, po reakcijama publike i profesionale pozorišne javnosti – Crna zemlja kao autorski projekat čuvenog Arpada Šilinga iz Budimpešte, predstava koja problematizuje pitanja mađarskog društva nakon ulaska u Evropsku uniju – gde, dakle, čarobna reč Evropa nije nikakva mantra koja rešava sva pitanja, nego se, naprotiv, pokazuje da integracija u savremene društvene tokove tek najavljuje bespoštedno i surovo suočavanje sa sopstvenim mogućnostima i identitetom, i Trg heroja, jedna smela i krajnje nekalkulantski napravljena predstava u produkciji Ateljea 212. Reč je, naravno, o dramskom tekstu Tomasa Bernharda (režija: Dejan Mijač) te o projektu koji nije hrabar i netipičan samo u pogledu odabira tematskog fokusa (bolne teme suočavanja s mračnim stranama nacionalne prošlosti, opsesivne pesimističke misli koje su, opet, samo naličje iskrene ljubavi prema životu i ljudima, pa naravno i sopstvenoj naciji) nego i u potpunosti u pogledu forme. Ovo je jedna duga predstava namerno sporog tempa u kojoj reditelj nije želeo ništa da ubrza ili skrati ne samo da bi ostao veran duhu Bernharda, “nežnog mrzitelja” svega i svačega, ne samo da bi skrenuo pažnju na posledice jednog naopakog režima, nego i da bi izazvao, podstaknuo, provocirao publiku na posebnu vrstu pažnje i koncentracije.

Među pratećim programima Sterijinog pozorja – koji su tako bogati i zgusnuti da ih je praktično nemoguće fizički u potpunosti sve pratiti – izdvaja se 12. međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa, čija je tema bila “Nacionalna pozorišta i nacionalističko pozorište”. Dvodnevni simpozijum okupio je nekoliko desetina relevantnih pozorišnih stručnjaka iz celog sveta, direktore teatara i festivala, glavne dramaturge i kritičare vodećih listova, reditelje i teoretičare, koji su pokušali da rekontekstualizuju funkciju i status nacionalnih teatara u izmenjenim društvenim okolnostima, dakle u vreme velikih migracija i demografskih promena u Evropi.

Takmičarski deo festivala traje do petka, 2. juna, a završna ceremonija planirana je za naredno veče.