Neizbežan hendikep

Kad se danas “Godo” ponovo postavlja na scenu, i reditelji i glumci su unapred neizbežno hendikepirani, jer publika očekuje, ma i nesvesno, da i novo izvođenje te drame, s kojom je Beket tako presudno uticao na razvoj modernog evropskog pozorišta u drugoj polovini prošlog veka, ima i sada nekadašnji umetnički efekt.

To je, naravno, nemoguće postići, čak i kad izgleda da je u današnjoj inscenaciji sve u redu, sve u saglasnosti s beketovskom poetikom. O tome svedoči i predstava rediteljke Đurđe Tešić. U njoj se, tako, oskudna radnja komada odigrava na pustom, očajnom mestu, negde između visokog neba, preko kojeg plove srebrnasti oblaci, i tvrde zemlje, ispod koje tutnji zagonetan, razoran tektonski potres. Tu, na opustošenoj poljani, u okružju degradirane civilizacije, markirane s dva pohabana dušeka, i ruinirane prirode, obeležene ogolelim drvetom, koje raste iz saksije, dva osamljena, napuštena, bespomoćna stvorenja uzaludno iščekuju nekog ili nešto što nikako ne dolazi, pritisnuta su situacijom protivu koje ne mogu ništa da učine: ljudskom sudbinom. Osim toga, u redukovanu, defabulizovanu priču, svedenu na nekoliko dramskih vinjeta, dopunjenu i anegdotom o okrutnom gospodaru i poniženom slugi, ugrađene su i mnoge prostačke šale, i klovnovsko ponašanje likova, i razne vrste gegova, sugestivan komičan kontrapunkt onom što je u životu Beketovih skitnica odista tragično. Pa ipak, nešto suštinsko izostaje.

Iako bar dva glumca, Tihomir Stanić i Boris Komnenić, od kojih prvi u Vladimira unosi bezrazložnu, apsurdnu vedrinu, a drugi u Estragonu otkriva crte smešne, mada i melanholične mizantropije, oblikuju naoko karakteristične beketovske likove, klovnerija u koju su ti junaci upleteni, na koju se svelo njihovo postojanje, ne sadrži ni pravu gorčinu, ni metafizičku dimenziju. Oni, premda u predstavu uvode i dozu živahnosti, ne uspevaju da nam sugerišu, makar i indirektno, pomoću sukcesivnog smenjivanja neobrazloženih duhovnih klonuća i još neobjašnjivijih rasplamsavanja izlišne nade, da je Godo nešto tajanstveno i onespokojavajuće, samo projekcija njihove uznemirene svesti, njihove neuspele potrage za smislom egzistencije. Ukratko, to nisu ljudi koji su jedino osuđeni da budu tu gde jesu, u osakaćenom svetu bez božanske sankcije; umesto toga, to su bića čija je muka prouzrokovana spoljašnjim, fizičkim i sociološkim faktorima, a ne onim što stoji izvan običnog, svakodnevnog ljudskog iskustva, s one strane stvarnosti.

I baš zato što u tim likovima nema teskobe izazvane nadnaravnim činiocima, što njihova egzistencija nije poistovećena s narastanjem unutrašnje napetosti, što oni čoveka ne prikazuju kao organizam s nerešivom ontološkom tajnom, predstava na kojoj se izvodi “Godo” i jeste toliko zamorna, toliko monotona i nedramatična.