Irački Mi Laj

Marinca SAD u Iraku Brajonsa muče odnedavno dva prizora, urezana neizbrisivo negde u nekontrolisanoj svesti.

Prva slika je procepljeno telo Miguela, njegovog pajtosa Teksašanina, s kojim bi ponekad progovorio uz piće. Na Miguela je naišao pored puta za Haditu. Na mladićevom licu, na mestu gde je bila brada, zjapila je krvava rupa.

Brajons je pokrio Miguela ogrtačem. Pomolio se.

“Počivaj u miru”, rekao je. “Ti si moj brat od druge majke. Čoveče, volim te!”

Drugi prizor je beživotni oblik tela jedne iračke devojčice. To dete i još 23 drugih ljudi, žena i dece, ubili su tog dana marinci jedinice iz njegovog vojnog logora. Upali su u selo i bez razloga pucali u civile.

Wihov zadatak je bio da pođu i istraže uzrok eksplozije koja je ubila Miguela.

Marinac Brajons nije bio u grupi koja je ubijala. On i nekolicina drugih poslati su u Haditu kasnije po podne, “da očiste mesto”. Ulazili su u kuće i iznosili otud ubijene.

“Bilo ih je u sasvim dečijem i nekih u odraslom uzrastu, muških i ženskih. Nikada neću moći da izbijem sebi to iz glave. I sada osećam miris krvi. Nešto je iza toga ostalo i u glavi i u srcu”, citiran je u američkim novinama.

Obrevši se u svojoj kući, u Kaliforniji, Brajons je prvi marinac koji je javno progovorio o zločinu Amerikanaca u Iraku nad civilima.

Fotografisao je. Pošto je snimke pokazao u komandi marinaca, izbrisao ih je, ali mu je digitalna kamera svejedno oduzeta od istražitelja. Epizode o kojima je ovaj marinac progovorio sada su na stranicama sve svetske štampe. Opisane su kao “irački Mi Laj” – čime se aludira na masakr Amerikanaca nad civilima u Južnom Vijetnamu (1968), čije su scene tada pomogle da se ubrzo okonča Vijetnamski rat. Potresne slike preobrazile su američko javno mišljenje, čime je izvršen antiratni pritisak na američke političare.

Irački Mi Laj usledio je 19. novembra 2005. Međutim, sve dosad vest o ratnom zločinu čuvana je kao tajna, takođe u strahu od preokreta u javnom mišljenju. Istraga o događaju je povedena, ali tek sada, opet pod pritiskom slučajno doznatih pojedinosti.

U početku, ličnosti američkih vojnih vlasti u Bagdadu navodile su da je reč o civilima žrtvama eksplozije kraj puta, u kojoj je stradao i Miguel. Takvi navodi preinačeni su kasnije tvrdnjom da je između marinaca i pobijenih civila “razmenjivana vatra” iz oružja, posle tobožnjeg pucanja u američki vojni konvoj. Tek na kraju je obelodanjena verzija o hladnokrvnom zločinu, koji je trajao navodno tri do pet časova.

Napad na Irak (19. marta 2003) rat je koji je pokrenula laž. Tvrdilo se da Sadam Husein raspolaže oružjem za masovno uništavanje, te je u tom smislu opasan za Sjedinjene Države i njihove saveznike.

U saradnji s premijerom Britanije Blerom, predsednik Buš je preduzeo invaziju, a šest meseci posle anglo-američke agresije, njeni predvodnici prinuđeni su da priznaju da iračko oružje za masovno uništavanje zapravo nije ni postojalo. Nikog, prema tome, ne iznenađuje što posle šest meseci od zločina u Haditi još nema službeno utvrđene verzije događaja, što se još ne znaju imena izvršilaca i starešina i što se već nekoliko puta menja priča.

Predsednik Buš i premijer Bler, personalna osovina ove opšte katastrofe Iraka, takođe menjaju priču.

“Izvukao sam neke pouke”, priznao je predsednik SAD, govoreći o svojim naopakim reakcijama u javnosti, u vreme kada su svojevremeno obelodanjeni prizori sadističkih i seksualno nastranih iživljavanja američkih čuvara u zatvorskim logorima Abu Greib i Gvantanamo, u Iraku i na Kubi.

Dvojica lidera na isti način naknadno objašnjavaju svoje državničke promašaje u procenama i vođenju rata, tokom obraćanja štampi prošle nedelje u Vašingtonu. Trebalo je da uznemirenoj javnosti svojih zemalja, u jedno isto vreme, i obećaju da će se anglo-američka okupaciona vojska uskoro vratiti kući – i da izbegnu da kažu kada će to biti. Koji je to datum povlačenja iz američkog nesrećnog rata? A kako bi se takav “datum” uopšte i znao, ako je jedino što se zna fakat da će destabilizovani Irak, posle ove uzaludne pogibije približno pedeset hiljada ljudi za tri godine, tek pući kao bomba i ugroziti čitav Bliski istok?

Muslimanka na izbornoj listi Mlada pravnica Đulbejaz Karahasan, na listi opozicionog Pasoka, očekuje podršku i pravoslavnih birača i svoje konzervativne muslimanske manjine Najnovija odluka lidera opozicionog Pasoka Jorgosa Papandreua da na lokalnim izborima u oktobru kandiduje mladu ženu, i to muslimanske veroispovesti, izazvala je uzbuđenje ne samo unutar njegove partije, već i neočekivane reakcije u pojedinim krugovima vladajuće Nove demokratije (ND). Kandidat Pasoka za severnu prefekturu, koju čine tri opštine – Drama – Kavala – Ksanti, biće mlada pravnica Đulbejaz Karahasan (27), i ovo je prvi put da se žena, predstavnica muslimanske manjine, kandiduje na ovako visoki položaj. “Reč je o kandidaturi koja predstavlja drugačije poimanje demokratije i učešće u političkim pravima”, glasi obrazloženje Pasoka. Računa se da u oblasti Ksanti oko 40 odsto populacije pripada muslimanskoj zajednici. Jedan deo čine Turci, deo Romi, a deo njih su Pomaci, starosedeoci, živalj svetle puti i očiju, koji je odvajkada živeo u Trakiji, nekada davno se služio dijalektom, mešavinom bugarskog, grčkog i turskog, bogumili pre nego što su primili islam u 17. veku. Sredinom 50-ih godina prošlog veka, kada je moderna Grčka ušla u NATO i počela da normalizuje veze sa Turskom, ojačao je turski uticaj i jezik u zajednici Pomaka u Trakiji. U planinskim predelima su otvarane škole na turskom, pa su mladi uglavnom nastavljali školovanje na univerzitetima u Turskoj, a generacija kojoj pripada Đulbejaz prekinula je tu tradiciju. Kada je 1993. uvedena kvota za pripadnike manjina na grčkim visokim školama (Papandreu bio ministar obrazovanja), nova generacija mladih muslimana dobila je mogućnost da nastavi obrazovanje u Grčkoj. Ona je moderni model emancipovane muslimanke, bez zara, školovane na Solunskom univerzitetu. Politička poruka Pasoka muslimanskoj manjini, sa Đulbejaz na izbornoj listi, glasila je – vi činite deo naroda u Grčkoj, mi to uvažavamo i dajemo vam mogućnost da učestvujete u političkom životu zemlje. No, pitanje je da li će gorska, patrijarhalna i konzervativna sredina Pomaka prihvatiti poruku koju im šalje Pasok preko njihove “moderne” kćeri. Opštinu Ksanti sada u parlamentu predstavlja jedan poslanik ND, Ahmet Ilhan, koji je nedavno uzburkao duhove – tokom posete Turskoj celu muslimansku manjinu u Grčkoj nazvao je turskom! Ipak, ministar i poslanik ND Jorgos Kalatzis burno je reagovao na kandidaturu Đulbejaz – zatražio je da se javno izjasni da je Grkinja. “Cela stvar ima i nacionalnu konotaciju, ne samo političku”, glasio je njegov komentar, uz pitanje “hoće li ona stajati do mene za vreme parade 25. marta” (nacionalni praznik Grčke, dan nezavisnosti od turske okupacije). Slični stav stigao je kao ton podrške Kalatzisu i od solunskog mitropolita Antimosa. Odluka lidera Pasoka bio je presedan i za kadrove u samoj partiji, gde važi nepisano pravilo da se do kandidature dolazi posle dužeg angažovanja – Đulbejaz je stavljena na listu za lokalne izbore svega godinu dana pošto je postala član stranke. Izgledi za uspeh Đulbejaz na lokalnim izborima na jesen zavise praktično od pravoslavnih glasača – samo u jednoj opštini, Ksanti, ima pripadnika muslimanske manjine okvirno 40 odsto od 108 000 upisanih birača. Od ukupno 376 000 birača na poslednjim izborima za parlament u toj prefekturi, 125 000 glasalo je za ND, nešto više od 108 000 za Pasok. Đulbejaz ima neverovatnu misiju – da pridobije pre svega mnogobrojnije pravoslavne glasače za Pasok i još ako može da poveća prednost svoje partije u glasovima u odnosu na ND. Da li je račun Pasoka sa Đulbejaz isuviše moderan u konceptu i da li će se pokazati i kao politički ispravan za stranku? MIRJANA NIKIĆ-HATZARA