Demokratija i napredak

U govoru “Koje su želje politički važne” prilikom uručenja Nobelove nagrade za književnost davne 1950, Lord Bertrand Rasel je pored mnoštva drugih lucidnih opservacija ustvrdio: “Ako vam jedan čovek ponudi vreću brašna, a drugi demokratiju, samo je pitanje stepena gladi kada ćete se opredeliti za ovo prvo, a ne drugo”.

Stara, duboka životna istina, potvrđena toliko puta kao da se zaboravlja u našim smutnim dešavanjima i ocenama tih dešavanja.

Šta je vrednije: egzistencija, elementarna pogotovo, ili demokratija ma što to značilo. Pitanje je retoričko naravno. Demokratija, proceduralna ili bilo koja druga, bi trebalo da bude sredstvo u funkciji ovog prvog. Ne postoje nikakve garancije, a niti istorijsko iskustvo potvrđuje da je slepo usmeravanje na demokratske procedure automatski dovodilo do životnog blagostanja jedne zajednice. Spektakularni razvoj Južne Koreje, Kine, Japana, bivše Jugoslavije (Slovenije posebno) u nekim periodima, samo su neki primeri koji to potvrđuju. Na određenim stepenima razvoja nekog društva, pomodni demokratski transplanti direktno ugrožavaju egzistenciju političke zajednice. Kao i u svemu bitnom u životu, sve je pitanje mere, prioriteta i postupnosti.

Nekritičko povinovanje i praktikovanje rigidnog neoliberalnog koncepta, što je za vladajući režim bilo najlakša varijanta, ostavilo je pustoš za sobom, a nastavi li se, i ono malo pozitivnog neće opstati. Ne zaboravimo, najsloženije faze te tranzicije su tek pred nama. Srbija još nije sačinila barem okvirnu strategiju društvenog razvoja, viziju budućeg kretanja u najopštijem smislu reči. Najavljuje se strategija ekonomskog razvoja, parcijalna vizija, koja u sebi nosi osnovnu zabludu da je moguće promenama u okviru jednog podsistema, promeniti i sistem u celini (neka vrsta reinkarnacije marksističko-neoliberalne dihotomije). Previđa se ponovo da i taj podsistem-ekonomski, njegova racionalnost i sl. uvek zavisi od socijalno-kulturnih pretpostavki, mreže opšteobaveznih kulturnih normi. Razni kapitalizmi postoje. Koji je najprimereniji osećanju srpskog društva, njegovih preovlađujućih slojeva? Švedski, norveški, finski, kombinacija toga, rigidni anglosaksonski itd. Sociolozi Gidens i Bek u nedavnom tekstu upravo akcentiraju iskustva skandinavskih zemalja kao mogući lek za teške probleme s kojima se jezgro EU suočava. Dileme za Vladu Srbije i političku zajednicu u Srbiji – ako postoji – ne može biti: neophodan ekonomski razvoj mora biti socijalno održiv. Ma šta EU, MMF, SAD... o tome mislili. Razume se da radikali nemaju kapacitet da to iole ostvare.

Budimir Rudović,

Beograd