Panonski mornari

Država Srbija će školski brod “Jadran” nekoliko meseci, do konačnog dogovora, koristiti po potrebi i za to plaćati troškove. Još nije izvesno kome je ovaj reprezentativni brod pripao: Srbiji, ili Crnoj Gori. Nije poznato da li je Boris Tadić pregovarao i oko osamnaeste flotile i dve raketne fregate 33 i 34 klase “Koni”, nekada “Kotor” i “Pula”. Pregovori dve vlade počinju na jesen. U svakom slučaju, Srpska vojska je presekla nedoumice: morski brodovi joj nisu potrebni.

“Nikakav predlog za zadržavanje tih fregata ili mornarice nije upućen iz Ministarstva odbrane i Vojske. Razmatrali smo cenu i zaključili da je preskupo i da nam ne treba”, kaže za NIN Petar Bošković, načelnik Uprave za odnose sa javnošću i kapetan bojnog broda. Ministarstvo odbrane je, inače, nedavno obznanilo “B” varijantu Strategijskog pregleda odbrane, ključnog dokumenta koji određuje budućnost odbrambenih snaga do 2015. godine, a u kome se mornarica ne pominje. Ovakvo je rešenje napravljeno pre referenduma, a za svaki slučaj postojao je plan “A”, koji je predviđao mornaricu. Vlada Srbije se još nije izjašnjavala. Priča o zadržavanju mornarice inače potiče iz nekih neformalnih vojnih krugova.

Kontraadmiral Boško Antić, nekadašnji načelnik Škole nacionalne odbrane, smatra da je zadržavanje osamnaeste flotile i pomenute dve raketne fregate uzaludan i pozamašan trošak za Srbiju, a iziskivalo bi presedan – sklapanje posebnog sporazuma sa Crnom Gorom o eksteritorijalnosti. “Strane pomorske baze na teritoriji obalne države su uvek poseban problem u međunarodnom pravu, s obzirom na to da ratni brod predstavlja teritoriju zemlje kojoj pripada. Brod “Jadran” je već nešto drugo. Srbija ima pravo na ovaj brod jer je dala najviše para za njega. Osim toga, to je školski brod i po međunarodnom pomorskom pravu, kao država koja je ostala bez izlaza na more, možemo ga zadržati”, kaže Antić. Sličan primer je Bolivija, koja je nekada imala izlaz na more, izgubila ga i sada ponovo traži da joj se to vrati. Antić tvrdi da Srbija ni po Konvenciji o pravu mora Ujedinjenih nacija i međunarodnom pomorskom pravu, ne bi mogla zadržati flotilu i pomenute fregate, jer bi bilo kakva priča o eksteritorijalnosti za sobom povlačila i značajne ustupke Crnoj Gori.

Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže da je mornarica sistem koji traži širu javnu raspravu: “Nije u pitanju taktička vrednost tih brodova, već ljudi. Mornari spadaju u vrhunski kadar i bilo bi dobro ako bi Srbija zadržala bar njihovu organizaciju”. Za Radića je opstanak Srbije na moru od ključne važnosti, jer gubitkom jednog vida – a organizacija naše vojske je bila najkompletnija na Balkanu – narušava se status relevantne vojne sile u ovom delu sveta. On podseća da projekcija hrvatske pomorske moći ide na pariranje srpskoj floti a ne patrolnim čamcima i da je NATO već opomenuo našeg suseda da su planovima za protivpodmorničke sisteme premašili svoj guber.

Da je sistem i vrednost ljudstva ono o čemu valja razmišljati, tvrdi i Boško Antić: “Mi smo sada usmereni prema Dunavu koji će tek postati strateški važan pravac. Nekada smo imali odlične rečno-morske brodove a imamo i odgovarajuće školstvo u Beogradu, tako da nema razloga ne zadržati sistem.”

Ipak, jedna je okolnost jasna – Srbija nema more. Čak i ako bi zadržala mornaricu, pitanje je gde bi je održavala s obzirom na to da se Tehničko-remontni zavod u Tivtu prodaje. A, inače, ima toliko evropskih zemalja koje nemaju ni more ni mornare, pa su se uspešno integrisale u kolektivne sisteme bezbednosti: Slovačka i Češka, na primer. Politikolog Aleksandar Fatić ističe da je geopolitički položaj Srbije ostao – veoma složen – ali da se pozicija Crne Gore, pre svega u bezbednosnom smislu, znatno pogoršala. Između ostalog i zato što je ova državica okružena zemljama čije narode ima na svojoj teritoriji kao manjine, a ostala je bez ozbiljnije odbrane. On kaže da pitanje učešća Srbije u Jadransko-jonskoj inicijativi (italijanska ideja za pre svega ekonomsko okupljanje zemalja Jadranskog basena) nije od primarne važnosti za nas između ostalog i zato što ova organizacija nema veliki kapacitet.

“U širem geopolitičkom smislu, naše primarno sredstvo za ostvarivanje bolje pozicije u okruženju ostaje diplomatija a ne vojna sila. Vojska treba da bude delimično u službi diplomatskog nastupa Srbije, koji je danas izuzetno uspešan, i vojna diplomatija usmerena na vojne integracije treba da bude naglasak naše ukupne odbrambene politike”, tvrdi Fatić.

Finansijski ostaci mornarice su vredna imovina.

“Sredstva Mornarice predstavljaju veliku vrednost koja prevazilazi ulaganja Crne Gore u Vojsku. Već petnaest godina Crna Gora ne učestvuje u finansiranju Vojske, pa ni Mornarice. Ogromnu vrednost treba podeliti pre svega zbog činjenice što Crna Gora namerava da sve to proda, kao što je već uradila sa Vojnom bolnicom u Meljinama, Remontnim zavodom u Tivtu. Tu je i ogromna infrastruktura na jadranskoj obali čije je funkcionisanje poslednjih petnaest godina omogućeno sredstvima u kojima Crna Gora nije davala doprinos”, kaže Antić. Uzgred budi rečeno, Grčka je voljna da školuje svoje mornare na brodu “Jadran”. Zato su Grci i dali veliku donaciju – 200 000 evra – za obnovu jedara na ovom brodu.

Zato je Vlada Srbije oformila tim za sukcesiju vojne imovine kojim bi trebalo da rukovodi Mlađan Dinkić, a jedan od preostala četiri člana bio bi ministar odbrane Zoran Stanković. Problem je što niko još nije izračunao interes Srbije, recimo, u Barskoj luci niti ga je uporedio sa troškovima održavanja bar nekog ostatka osamnaeste flotile u toj luci. Aleksandar Radić tvrdi da bi to bilo oko dva miliona evra.

Tu su i ljudi. Veliki broj pomoraca želi da pređe u Srpsku vojsku. Da je sve otvoreno, pokazuju i prvi razgovori odmah nakon referenduma o statusu ljudi na službi u Crnoj Gori. Jedna od ideja je bila da, privremeno, oni ostanu dole, a da ih plaća Srbija. Međutim, ovakvo nedefinisano rešenje moglo bi da dovede Srbiju u situaciju da plaća troškove buduće crnogorske mornarice.

Lovačka diplomatija Amerikanci nastoje da okupe oko sebe one evropske zemlje koje su udaljene od EU, i to se videlo i na aerodromu u Batajnici Da je sve bilo po planovima našeg ratnog vazduhoplovstva, major Endrju Vajls i kapetan Brajan Perkins bi u svojim F-16 došli na međunarodni avio-miting kakav Srbija godinama unazad nije videla. Od aeromitinga nije bilo ništa, ali je zato Ministarstvo odbrane procenilo da bi sletanje dva aviona bilo dobra poruka i Americi i našem vazduhoplovstvu koje se strmoglavce obrušava. Već ove nedelje je u SAD otputovala visoka delegacija Ministarstva odbrane. “Jasno je da vojska sada politički i diplomatski ide ispred države, i to je dobro. Ne bi bilo dobro ako bi tako i ostalo”, kaže za NIN Svetozar Stojanović, predsednik Srpsko-američkog centra. Predsednik Boris Tadić hteo je da se pojavi na aerodromu, ali je na kraju poslušao sugestiju da bi bilo preterano da šef države dočekuje dva lovačka aviona, bez obzira koliko Srbija i valjda on lično žele da naglase dobru volju prema Vašingtonu. Jer, osim Vojske i dijaspore, malo je tu stvarno dodirnih tačaka. Doduše, Svetozar Stojanović nije siguran da Vašington zaista ima nezavisnost Kosova kao konačan stav. Štaviše, tvrdi on, SAD sada preispituju politiku uslovljavanja Srbije i fakat da su odnose sa jednom malom zemljom stavili u ruke jednog haškog begunca. Čini se da je naša najjača karta njihov strateški interes da na sredokraći puteva ne ostave nikakvu „rupu”. NIN-ov izvor blizak Vladi Srbije kaže da je Polt jasno izneo definiciju američkih interesa i da celu stvar treba posmatrati iz ugla nastojanja SAD da zaokruže rasprostiranje NATO u Evropi. Tu za Srbiju postoje bar dva problema. Prvi je što kod nas postoji konsenzus oko ulaska u Partnerstvo za mir i evropske integracije, ali ne i oko ulaska u NATO. Drugi problem je to što Partnerstvo za mir zaista pruža zemljama članicama određene koristi, a košta malo, za razliku od NATO koji je mnogo zahtevniji a nema garancija da bi nam ulazak u ovu organizaciju mnogo pomogao. Oko Kosova i Metohije, na primer. Da Amerikanci nastoje da okupe oko sebe one evropske zemlje koje su udaljene od Evropske unije videlo se i na samom aerodromu Batajnica. Bez obzira na diplomatsku omašku(?) da su u Srbiju poslali i pilota koji je učestvovao u bombardovanju. Ambasador Majkl Polt je ovoga puta izneo konkretne ponude za našu Vojsku: pomoć u opremanju vojnika koji bi išli u mirovne misije, pomoć Evropske komande američkih vazduhoplovnih snaga u opremi za poplavljena područja u iznosu od 1,2 milion evra, školovanje naših pilota, saradnja sa Nacionalnom gardom, itd. Medije je najviše zainteresovala mogućnost školovanja naših pilota u vazduhoplovnoj akademiji u Kolorado Springsu. U pitanju je sada već stari program, prema kome ova akademija može odškolovati dvadesetak stranih vojnih pilota, pod uslovom da oni zadovoljavaju psihofizičke uslove. Školovanje plaćaju SAD. Stariji se sećaju da nam je pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka vazdušna odbrambena moć Jugoslavije počivala na američkim vazduhoplovima. Do sada smo prošli bez potpisivanja SOFA-sporazuma (sporazum o statusu američkih vojnika na tlu Srbije, što je za nas politički osetljivo). Bez tog sporazuma, međutim, teško je očekivati veći napredak na planu vojne saradnje. Srbija je, inače, takav sporazum potpisala sa NATO.