Omča skupih kredita

Veliki broj građana u Srbiji privučen reklamama, ali i istinskom potrebom da nešto kupi za domaćinstvo ili investira u svoj biznis, uzeo je kredite kod banaka koje sada ne može da vrati.

Kamate velike, uslovi nepovoljni, vredne hipoteke založene: stanovi, kuće, zemljišta, njive...

“Naši građani su se i ranije prekomerno zaduživali ali im je inflacija smanjivala teret otplate zato što su krediti odobravani po fiksnoj kamati u dinarima. Plate su nominalno rasle, a rata za kredit ostala nepromenjena. Sada je obrnuto, krediti se odobravaju u deviznom iznosu, a svaka rata se u dinare preračunava na dan plaćanja po tadašnjem kursu. Dokle god je inflacija kod nas veća od one u okruženju, kurs evra mora da raste, a zajedno sa njim i dinarski iznos kredita i anuiteta”, objašnjava profesor dr Oskar Kovač.

Narodna banka Srbije je zato rešila da reaguje “u okviru svojih mogućnosti”. Tako se u saopštenju izdatom iz kabineta guvernera 23. juna ove godine kaže da u Informativnom centru NBS građani mogu da dobiju “informacije o bankama koje su spremne da im odobre kredite za refinansiranje ovih zajmova pod povoljnijim uslovima”.

Banke koje se na sajtu NBS preporučuju jer imaju programe za otplatu dugova su: Erste banka, Alfa banka, Nacionalna banka Grčke, Vojvođanska banka, Komercijalna banka, Pireus banka, NLB Kontinental banka.

Da li to guverner savetuje građanima da se još više zaduže kako bi prethodne kredite otplatili? Očigledno da.

Zanimljivo je i da su neke ranije mere NBS učinile ove kredite građanima još skupljim. Na primer, odluka o povećanju obaveznih rezervi kod NBS tako da je stopa na depozite i zaduživanje u dinarima do dve godine povećana sa 18 na 60 odsto. Iako je ova mera u javnosti prikazana kao pokušaj guvernera Radovana Jelašića da stane na put skupim kreditima, smanjen je samo njihov plasman, ali su kamate čak povećane jer to banku ne sprečava da i dalje radi. Korist od ovoga, međutim, ima NBS.

Ali ko je pustio sve ove banke da ovde rade i to tako što su neke unele samo pet miliona evra, za kupovinu licence, a onda za samo dve godine napravile preko jedne milijarde evra? Pustile su ih upravo NBS i Vlada Srbije. Prikupljena je štednja građana, koja je najjeftinija jedan do dva posto, a zatim plasirana u kredite i do 17 posto kamate. Sa deviznom klauzulom koja je mnoge već zavila u crno, to je ponekad i preko 26 posto. Od istih para banke su plasirale novac u kupovinu akcija drugih banaka, pa i njihove kapitalne imovine.

U Americi, recimo, strana banka mora da unese najmanje 50 miliona kapitala, i to ne spekulativnog novca, već pravog kapitala.

Na Kipru, nijedna banka ne može ni da unese pare neograničeno, a sve što unese, mora da deklariše i upotrebi”, objašnjava naš bankar Borka Vučić. “Zabranjen im je i plasman u zemlji, pa strana banka ne može ništa da kreditira na Kipru, već samo može da radi sa off shore kompanijama. Kada sam ja bila tamo, imali su preciznu zakonsku regulativu kada novac ulazi u zemlju i kada izlazi. I to se strogo poštovalo.

Dakle, činjenica je da su vlasti u Srbiji građane prvo pustile da sklope ogroman broj ugovora, da bi tek kada je zaduženost postala alarmantna, NBS počela da upozorava.

No, bez obzira na državnu politiku, mnogi građani su sada u panici. Ima li još načina da se iz zaduženosti izađe, osim uzimanja novih “povoljnijih” kredita? – pitamo Oskara Kovača.

“Za pravna lica postoji zaštita od poverilaca u vidu postupka stečaja. Član 11 odgovarajućeg zakona u SAD, recimo, omogućava dužniku da sa poveriocima postigne sporazum o načinu izmirenja svojih obaveza bez zatvaranja, likvidacije preduzeća. U nekim zemljama se razmatra mogućnost da i građani mogu da pribegnu instituciji stečaja.”

Kod nas se o tome još ne razmišlja.

Guverner NBS Jelašić smatra da “nije alarmantna visina duga, već brzina kojom se građani Srbije zadužuju”.

Da li će refinansiranjem uzetih kredita zaduživanje biti usporeno, videćemo. U svakom slučaju, zaduživanja će biti i dalje jer država za sada očito nema nameru da to spreči.

Većina građana izgleda ne shvata šta je monetarna politika države i šta je zapravo novac. Izložimo ovo udžbeničko znanje najkraće uz pomoć Dereka Loblija i njegove knjige “Success in Economics”.

Papirni novac (kao i zlato) nisu vrednosti same po sebi, već zamene za vrednosti – neku robu ili uslugu. Ni novac ni zlato ne mogu se jesti, obući, koristiti kao energenti ili stanište. Baš kao što kilometar nije nešto po čemu se može voziti, već samo mera dužine puta. Kolika dužina će se nazvati kilometrom, stvar je opšteusvojene konvencije. Isto je i sa novcem. Ukupna količina novca u opticaju u jednoj ekonomiji mora biti jednaka ukupnoj ekonomskoj snazi i količini dobara. A pravu vrednost stvara samo ljudski rad i ljudi te vrednosti razmenjuju. Dakle, put se mora izgraditi, hrana se mora spremiti, nafta iskopati, automobil napraviti i sl. U razmeni rada novac je samo priznanica da određenu vrednost posedujete, a država je nastala upravo ograničavanjem jedne ekonomije radi njene zaštite i boljeg vrednovanja.

Vrednost novcu u ograničenoj ekonomiji daje centralna banka izdavanjem novčanica (priznanica) i tu vrednost garantuje ekonomska snaga države. Ova količina se može povećati ili smanjiti ukoliko država želi da stimuliše ili smanji određene vrednosti. To se zove monetarna politika. Put se, dakle, može prikazati kraćim, ako se smanji vrednost kilometra, ali njegova stvarna dužina je ista. Tako je i sa novcem.

U Srbiji danas nema nijedne renomirane američke, engleske ili ruske banke koja ima stvarni kapital.

Sve banke koje su danas na našem tržištu, osnovane su u okviru globalizacije za sve zemlje u tranziciji gde se očekivalo da će se stvoriti takva beda da će se sredstva iz dijaspore sve više slivati u zemlju. Naša dijaspora je tako plasirala preko šest milijardi evra samo prošle godine.

Iako je dijaspora želela da osnuje sopstvene razvojne fondove kojima bi finansirala pojedine projekte u otadžbini mimo stranih banaka, državna politika to nije dozvolila, preusmeravajući građane upravo na skupe kredite.

Sam guverner Jelašić izjavio je da on ne određuje vrednost dinara, već da to čini tržište. Dakle, ne ekonomija. Ko kupuje dinar? Naši građani koji devize dobijaju upravo od svojih rođaka u dijaspori. A ta sredstva nisu mala i glavni su izvor deviznih rezervi zemlje. Očito, dinar nije vezan za našu privredu, već za evro i njegovu vrednost koju određuje MMF po nekom svom modelu koji se primenjuje za sve zemlje u tranziciji. Zadatak NBS je da tu vrednost usklađuje i održava stabilnim, što je zahtev MMF-a. Interes izvoznika domaće robe se ne uvažava, jer je Srbija očigledno već u ekonomskom sistemu EU.

Zato devizne doznake iz inostranstva NBS sa zadovoljstvom pretvara u dinare koje stalno štampa i onda prodaje za devize iz slamarica. Tako je krug zatvoren. Građani Srbije se što više zadužuju da bi ubuduće što jeftinije prodavali svoj rad i robu, domaća privreda se ne razvija samostalno, a moćni bankari (MMF) drže srpsku ekonomiju pod kontrolom.

Ivona Živković