Izmišljanje bolesti i lekova

Pre nekog vremena u beogradskim listovima frontalno su napadnuti lekari iz domova zdravlja jer se “iza zatvorenih vrata dogovaraju sa predstavnicima farmaceutskih kuća” koji bez kucanja upadaju u ordinacije. Govori se o farmaceutskim kućama koje lekarima nude besplatne odlaske na seminare u zemlji i inostranstvu da bi se za uzvrat njihovi lekovi našli na receptima. Ukoliko, pak, lekare ne zanimaju putovanja, kaže se u članku, njihova poslušnost nagrađuje se sa nekoliko stotina evra. Iako se ne može poreći da u priči postoji zrno istine, nije na odmet reći da su lekari sa prve linije fronta nepravedno i uvredljivo optuženi. Wima se zaista može zameriti što dozvoljavaju da farmaceutski akviziteri provaljuju u ordinacije, ali je dobro znati da se takvi razgovori završavaju poklanjanjem lekaru jedne hemijske olovke i sveščice za zabeleške. Nabavke lekova i opreme, uvođenje novih preparata umesto onih koji su u upotrebi, kao i davanje, odnosno primanje zahvalnosti, ne obavljaju se u ordinacijama lekara opšte prakse.

Ne treba misliti da su bolesti i lekovi izuzeti iz modnih trendova i da ne podležu zakonima tržišta. Kao što se u svetskim modnim centrima menjaju pojedinosti na odeći i obući, a potom putem velikih revija lansiraju kao nova moda, tako se odnekud pojavljuju i nove bolesti i, razume se, novi i poprilično skupi lekovi. Mora se priznati da među lekarima postoji implicitni konsenzus o nesavršenosti postojećih lekova, kao i da se uvek može napraviti bolji lek, pri čemu se zna da će ljudi s novcem nagrnuti na vrata onoga ko smisli najbolju lekovitu novotariju. Novi lek nekad može biti bolji ali ne i sigurniji od prethodnog; neko će ga možda napraviti sigurnijim ali ne i boljim, dok bi sigurniji i bolji lek bio preskup za proizvodnju, tako da pored postojećih medikamenata verovatno ne bi prokrčio put do bolesnika koji je u očima farmaceutskih firmi samo običan potrošač. No, svaki izum počiva na kompromisu, a zdrav razum govori da je kompromis izvor nesavršenosti. U svakom slučaju, stvara se iluzija o napredovanju od dobrog ka boljem i još boljem leku.

Svetska farmaceutska industrija ostvarila je prošle godine dobit veću od 400 milijardi dolara, što je čini najprofitabilnijim berzanskim sektorom. Suprotno idiličnoj slici o istraživačima u belim mantilima, koji danonoćno rade na proizvodnji novih lekova, farma-industrija potroši dva puta više na marketing, lobiranje i finansiranje “udruženja pacijenata” nego na razvoj i istraživanje. U 2002. u svetu je na marketing i “edukaciju lekara i pacijenta” potrošeno 13,2 milijardi dolara, tako da nikoga ne bi morale čuditi moćno orkestrirane kampanje u kojima učestvuju “udruženja pacijenata” i neka od poznatih imena koja, uzgred, predočavaju javnosti šta se to novo i efikasno pojavilo na tržištu. Zbog takve situacije, u poslednjih deset godina na velikom broju medicinskih fakulteta širom sveta predaje se novi predmet pod nazivom medicina zasnovana na dokazima (Evidence based medicine,) čime je ozvaničena i institucionalizovana akademska borba protiv sve očiglednijeg i bezobzirnijeg marketinga velikih farmaceutskih kuća koje već trijumfuju nad naukom jer su mnoge simptome pretvorile u prave bolesti i, naravno, odmah preporučile i skupe lekove za njihovo lečenje (do kraja ove dekade, predmet medicina zasnovana na dokazanim verovatno će ući i u naše medicinske škole).

Farmaceutske korporacije uspele su preko svojih odbora i komisija, u kojima sede i neki ugledni ljudi iz vrhova medicine i vlasti, da u praksu uvedu lečenje bolesti koje su potpuno nove za nauku. Povišeni krvni pritisak, koji nikada nije bio bolest već simptom nečeg, redefinisan je i proizveden u bolest. Problemi koje su srednje i starije generacije lekara posmatrale kao kulturološke ili socijalne, sa simptomima nedovoljne adaptacije na sredinu, svrstani su u poremećaje koji uz primenu odgovarajućih lekova nestaju, navodno, dok dlanom o dlan. Šta tek reći o opstipaciji, ćelavosti, poremećajima pažnje i učenja, spavanja i mnogo čemu drugom.

Rano otkrivanje i lečenje osteoporoze postalo je prava moda, što je od prošle godine očigledno i kod nas. Da bi sredovečne dame posle menopauze izbegle nepotrebne prelome kostiju usled smanjene gustine koštanog tkiva, neophodno je, kažu, načiniti i platiti niz laboratorijskih pregleda i specijalnih snimanja kostiju, zakazati konsultaciju kod “osteoporotičara” na glasu, a potom započeti sa lečenjem pomoću prilično skupih preparata. U dobre namere lekara, a i prodavaca lekova, niko ne sumnja, pogotovu što problem osteoporoze nosi određenu etičku kompleksnost. Čak i po kriterijumima Svetske zdravstvene organizacije – koji su doneti 1997. godine na konferenciji sponzorisanoj od strane tri velike farmaceutske firme – svaka žena posle menopauze može računati na opasnost od osteoporoze kao i na i potrebu konsultacije kod svog lekara i, naravno, dugogodišnju, ako ne i doživotnu terapiju.

Pred preterivanjima ne treba držati zatvorene oči, jer je na delu mistifikacija problema čijoj bi se gluposti naše bake slatko smejale. Neko može pomisliti da je suprotstavljanje ukupnom operetskom scenariju i agresivnom marketingu lekova za lečenje osteoporoze zlonamerno, budući da svi znaju da se smanjuje opasnost od fraktura pršljenova ukoliko se uspe sa usporavanjem gubitka koštanog materijala, slično smanjenju opasnosti od moždanog udara posle dovođenja krvnog pritiska na normalne vrednosti. Ipak, statistika je nemilosrdna i obično otkriva improvizacije i podvale: u četvorogodišnjoj kliničkoj studiji koja je poredila preventivno dejstvo placeboa (lek bez ikakvog dejstva) i najhvaljenijeg leka – čuvara kostiju alendronata, videlo se da je posle lečenja placeboom, prelome pršljenova doživelo 3,8 odsto žena čija je gustina kostiju za 2,6 standardne devijacija ispod srednje vrednosti gustine kostiju zdravih devojaka, dok je u grupi žena lečenih alendronatom prelome doživelo 2,1 odsto. Relativno smanjenje broja preloma kostiju je 44 odsto, ali je zato apsolutna redukcija samo 1,7 odsto, što je mnogo značajnije sa statističkog stanovišta. Kad se govori o osteoporozi, postoji još jedna sitnica: promena režima ishrane uz odustajanje od pušenja i uz povećanje fizičke aktivnosti, po pravilu, daje rezultate lečenja koji su isti kao kad se prevencija sprovodi najmodernijim medikamentima.

Početkom devedesetih godina, u nekoliko najjačih svetskih farmaceutskih firmi grozničavo se radilo na sintezi hemijske materije koja bi bila osnovica novog leka protiv angine pektoris. Posle dve godine rada, farmaceutski gigant Pfizer započeo je 1994. fazu I kliničke studije u kojoj se ispostavilo da jedna jedina doza sildenafil citrata (aktivna supstanca) pokazuje neobičan sporedan efekat: izaziva snažnu erekciju. Od tada pa sve do 1997. godine, projekat je prevrnut naglavačke, tako da se umesto na leku protiv angine pektoris, počelo ubrzano raditi na blokbasteru koji je obećavao ogromnu zaradu.

Pre pedeset godina, depresija kao deo bipolarne, manično-depresivne bolesti, lečena je antidepresivnim lekovima, dok je drugi pol bolesti, tj. manija, lečen antipsihoticima. Posle smirivanja akutne faze bolesti, lekari nikada nisu žurili sa ukidanjem lekova tako da su pacijenti ostajali pod njihovim dejstvom i više godina, iako se znalo da je jedini lek za prevenciju epizoda manično-depresivne bolesti bio jevtini oligoelement litijum.

Lekovi koji su 1950. godine prvi put opisani kao stabilizatori raspoloženja i ponašanja, bili su antiepileptici. Oni deluju smirujuće na moždani korteks prigušujući potencijalna polja nekontrolisanog električnog pražnjenja. Iako su antikonvulzivni lekovi povremeno korišćeni u tretmanu bipolarnih poremećaja, nije bilo nikakvih dokaza o preventivnom efektu koji bi opravdao analogiju, niti je bilo kad postignut konsenzus oko pravog značenja “stabilizatora raspoloženja”. Ideja da bi antiepileptici mogli da kontrolišu raspoloženja, zainteresovala je farmaceutske kompanije. Već 2001. godine Abot

laboratorije dobile su od američke Uprave za hranu i lekove licencu za upotrebu natrijum-valporata (Depakote) u lečenju maničnih stanja. Iako je oduvek bilo teoretski jasno zbog čega treba koristiti antipsihotike u suzbijanju manije kroz koju prolaze bolesnici sa bipolarnim stanjima, nikada nije bilo raščišćeno zašto te iste lekove treba koristiti u dugotrajnom lečenju, budući da su nedostajali ozbiljni podaci o učincima. Od 2001. godine, farmaceutski giganti Elli Lilly, Janssen i Astra- Zeneca ušli su na tržište sa preparatima ne samo da bi lečili manična stanja već da bi njima stabilizovali raspoloženje pacijenta i tako preventivno delovali protiv pojave novih ataka manično-depresivnih epizoda. Kao rezultat, danas se bolesnicima sa bipolarnim poremećajima rutinski prepisuju kokteli skupih lekova za permanentnu dugogodišnju upotrebu.

Pošto je mnogo toga svrstano u bipolarne poremećaje, uključujući i ciklotimiju (ciklično menjanje raspoloženja), odjedanput se ispostavilo da je 0,1 odsto populacije sa ovim poremećajem naraslo na čitavih pet odsto. Istovremeno sa ovom ekspanzijom, povećalo se i tržište lekova, a pojavili su se i novi psihijatrijski časopisi sa ovom problematikom (najmanje sto članaka godišnje), kao i mnogobrojne konferencije i simpozijumi posvećeni stabilizatorima raspoloženja. Finansijeri pomenutih skupova uvek su velike farmaceutske kompanije koje proizvode lekove o kojima se po pravilu govori sa hvalospevima.

Da bi se opravdalo projektovano gledanje na stabilizatore raspoloženja, korporacija Elli Lilly otvorila je Bipolarni centar za pomoć obolelim, držeći na svom veb-sajtu upozorenje: “Najvažnije je biti pod dugotrajnim i neprekidnim dejstvom lekova. U suprotnom, simptomi se ponovo javljaju, a bolest se pogoršava.”

Stvari, međutim, stoje sasvim drugačije. Osim litijuma koji odlično deluje na bipolarne poremećaje tipa I (poremećaji zbog kojih je bolesnik makar jedanput bio na bolničkom lečenju), nijedna kontrolisana studija nije pokazala, gledano na duge staze, da pacijenti sa manično-depresivnom bolešću prolaze bolje od onih koji su bez ikakvog tretmana. Danas je poznato da korišćenje stabilizatora raspoloženja u prevenciji ataka manično-depresivnih stanja doprinosi pokušajima samoubistava, čija je verovatnoća 2,3 puta češća kod pacijenata koji uzimaju lekove nego kod onih koji uzimaju placebo.

Da bi se lekari upoznali sa prednostima modernog lečenja, više puta tokom godine održavaju se veliki skupovi sa različitim temama. Proizvođači opreme i lekova od takvih skupova očekuje mnogo, u najmanju ruku stvaranje klime za uvođenje novih lekova i opreme koji će imati prođu samo onda kad ih promovišu ljudi sa čela velikih i uglednih bolnica, a potom odobre državne komisije.

Do perfektne serije članaka o načinima proturanja novih bolesti i lekova može se doći na http://collections.plos.org/diseasemongering- 2006.php