Kao da nam je nestala nada

Imati trideset godina i biografiju ispunjenu nesumnjivim rezultatima, dokaz je ne samo talenta već i ogromnog rada koji je ovaj Beograđanin uložio u svoju karijeru. Kaže da je od detinjstva znao da će njegov izbor biti muzika, a to objašnjava pre svega kao “instinktivan osećaj da bi muzikom mogao najuspešnije da se bavi”. Svirao je klavir, oprobao se u raznim muzičkim pravcima, u jednom periodu se intenzivno bavio yezom, bio je fasciniran rokenrolom:

“Preokret je nastao kada sam imao 16 godina i kada je klasična muzika počela da me uzima pod svoje, a sa 17 sam se usmerio ka dirigovanju. Bio sam pomalo naivan, nisam se bavio nikakvom kalkulacijom šta mi dirigovanje može doneti u materijalnom smislu ili kao imiy, već sam išao srcem za muzikom. Odlučujuća su bila moja prva iskustva sa velikim simfonijama Malera i sa Vagnerovim operama. Danas sam svestan potencijala muzike, tačnije mog bavljenja muzikom kad je reč o materijalnoj strani ali i o prestižu.”

Aleksandar je već odavno deo međunarodne muzičke scene na kojoj vladaju ponekad surova pravila da bi se išlo ka vrhu:

“Može se nekome učiniti da je u opštoj eri medijske promocije najvažniji imiy umetnika, ali u suštini, ipak, sve se svodi na kvalitet posla koji radiš. Naravno da je muzika postala veliki biznis, više nego ikada ranije, da je kompozicija rigorozna, da je tržište zasićeno svim mogućim instrumentalistima, dirigentima, pevačima... Imajući sve to u vidu, mogu da kažem kako sam veoma zadovoljan što sam kao stranac uspeo u zemlji koja je za klasičnu muziku sam centar sveta, u Austriji. Tamo nisu moji koreni, tamo nemam veze, nemam svoj klan, tamo niko ne zna za mog oca muzičara. Ja sam u Austriji jednostavno iskoristio šanse koje su mi pružene i za kratko vreme došao do zavidne pozicije.”

Treba reći da je Aleksandar izabran pre godinu dana na mesto šefa dirigenta Opere i Simfonijskog orkestra u Insbruku tako što je bio najbolji između velikog broja kandidata (150 prijavljenih iz celog sveta), da je potpisao ugovor na tri godine, a da je za godinu dana sa internacionalnom ekipom solista izveo nove produkcije opera Madam Baterflaj (Pučini), Salome (Rihard Štraus) i Nabuko (Đuzepe Verdi) i Figarova ženidba (Mocart). Napominje da pre toga, u njegovoj karijeri postoje stepenice koje je savladao a koje su od izuzetne važnosti. Pre svega, Aleksandar Marković je diplomirao i magistrirao dirigovanje u klasi profesora Leopolda Hagera koji je za njega rekao da je “jedan od najvećih talenata” sa kojima je ikada radio. Odmah potom je dobio prestižnu stipendiju Herbert fon Karajan iz Berlina, a zatim:

“Pobedio sam na velikom internacionalnom takmičenju dirigenata Gregorž Fitelberg u Katovicama u Poljskoj 2003. godine, a 2004. sam izabran za muzičkog direktora Filharmonije ‘Stanislav Monjusko’. Važni su i moji prvi kontakti sa velikim orkestrima kao što su Bečki simfonijski orkestar, Mocarteum orkestar iz Salcburga, sa ansamblima visokog renomea koji su me izuzetno primali.”

Iako veoma ceni svog profesora Hagera, njegov briljantan đak na pitanje koga dirigenta posebno voli, ko mu je, možda, bio uzor, odgovara da nema takvih i da nikada prema njima nije gajio takav odnos:

“To što bih nekoga cenio nije se nimalo odražavalo da moju tehniku ili estetiku, niti sam ikada mislio da treba od nekoga nešto da usvajam.”

Zanimljivo je da je Aleksandar Marković sa Bečkim simfoničarima debitovao 27, 28. i 29. januara ove godine u sali Muzikferajna u Beču (ona odakle svakog 1. januara gledamo prenos novogodišnjeg koncerta), povodom obeležavanja 250 godina od rođenja kompozitora koji je zadužio Planetu – Volfganga Amadeusa Mocarta.

Postoje naši uspešni umetnici u svetu o čijem svakom pokretu ovdašnja javnost sve i odmah saznaje. Reklo bi se da njihova PR služba veoma dobro radi, ili su sami sebi odlični promoteri. Ponekad to i nije bilo baš tako kako je ovde predstavljeno, ali, bože moj, mali smo i treba da pozdravimo i najmanji uspeh našeg umetnika van granica. U slučaju našeg sagovornika, njegova medijska promocija u gradu odakle potiče gotovo ne postoji, a poslednje dve godine je imao toliko posla da nije ni stigao da dođe u Beograd. I ovog puta je došao samo na nekoliko dana:

“Moje slobodno vreme je poslednje dve godine bilo zaista minimalno. Od septembra do maja sam imao obaveze koje su obuhvatale bukvalno svaki sat. Imao sam najpre poslove u Austriji, potom u Nemačkoj, u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj... i nisam se trudio da sebe ovde promovišem jer sam bio daleko odavde. Ne emotivno, već poslovno. Uspeo sam tek nekoliko puta da odem na skijanje, i to zahvaljujući činjenici da živim u Insbruku, pa mi je tu, na 15 minuta od kuće. Ja u stanu, recimo, nemam televizor jer me televizija čini nervoznim i za nju jednostavno nemam vremena, a kada ga malo ugrabim, najradije čitam. Mentalno me zdravim održava fizička rekreacija i igranje tenisa.”

Evropa je, naravno, kolevka klasične muzike i evropska publika generalno ima veoma istančan ukus. Institucije u kojima se školuju budući muzičari su negde više, negde manje, ali uglavnom na zavidnom nivou. Aleksandar u tom pogledu izdvaja:

“Nemačko govorno područje prednjači, tamo portir u hotelu može da vam kaže šta je partitura. Govorim o generalnoj informaciji, ali i o stavu nacije koja je ponosna na činjenicu da veliki deo najvećih kompozitora potiče iz tih zemalja. S druge strane, klasična muzika nije samo istorija, jer za mene nema većeg zadovoljstva nego da se susretnem sa delom napisanim pre nekoliko godina koje mi nešto kaže, koje mi pošalje emotivnu i intelektualnu informaciju.”

“Amerika je, pak”, kaže sagovornik NIN-a, “nasledila znanje i obrazovanje pre svega činjenicom da je između Prvog i Drugog svetskog rata veliki broj evropskih muzičara pobegao u SAD, budući da su većina njih bili Jevreji. Oni su obrazovali generacije orkestarskih muzičara, kompozitora i drugih, pa je tako Amerika nasledila to evropsko znanje kad je reč o klasičnoj muzici. Uz to, iza njihovih muzičkih kuća stoje jake mecene, bez čega ne bi bilo velikih produkcija niti velikih orkestara i gostovanja. Japan je nešto kasnije, svojom monetarnom moći, uspeo da veliki broj muzičara dovede u svoju zemlju. Publika u Japanu je još uvek pomalo tabula raza kada je reč o klasičnoj muzici, još uvek nemaju predznanje niti istančan ukus kao austrijska publika, na primer, ali to ne znači da možete svašta da im servirate. S druge strane, japanski orkestri su disciplinovani, tehnički besprekorni, i muzičari se fanatično bave svojim poslom.”

Naučen da funkcioniše po najstrožim zahtevima sveta u kome uspeva, Aleksandar kaže da mu lično veoma odgovara sinteza da je poreklom Sloven, da ima određen slovenski odnos prema muzici i njenom doživljavanju, a stekao je nemačko obrazovanje, odnos prema poslu, organizaciji i disciplini:

“To je za mene izvanredna kombinacija jer razumem i mogu da stojim iza interpretacije ruskih kompozitora, osećam ih, kao što mogu da stanem iza jedne Brukner simfonije, osećam stilove koji mi omogućavaju uspešno bavljenje zapadnom, odnosno nemačkom muzikom.”

Trudeći se da što preciznije govori o onome što radi, Aleksandar ne skriva ogromnu ljubav prema svom poslu i to jednostavno ilustruje rečenicom: “Jedno veče u orkestarskoj rupi, dok dirigujem Madam Baterflaj ili Salome, produžava mi vek.”

Iako je polovinu svog mlađanog života proveo u belom svetu, iako emotivno više nije tako jako vezan za svoj grad, ovaj Beograđanin je odan roditeljima koji su svaki njegov korak budno pratili, pogotovu majci čija je finansijska pomoć za vreme studija bila odlučujuća za njegov ostanak u inostranstvu. Međutim:

“Ne mogu da se oslobodim osećaja razočarenja i nemoći zbog stvari koje se ovde dešavaju. Ona nada koju su ljudi imali nakon pada režima 2000. godine kao da je nestala. I to je ono zbog čega mogu najviše da žalim. Jer, posle 5. oktobra 2000. godine sve oči sveta su bile uprte u novog predsednika, u novu vlast, u nove ljude, stvorila se atmosfera iščekivanja i odjednom smo bili 7 000 milja bliže našem cilju nego devedesetih. Sada se sve to istopilo.”