Kontinuitet crvene linije

Kada je pre gotovo 20 godina, maja 1987, Nuncio di Stefano prvi put izlagao u Beogradu, u Galeriji Studentskog kulturnog centra, bio je mlad umetnik, tada već zavidne međunarodne reputacije. Desetak meseci ranije, na 42. Venecijanskom bijenalu održanom 1986. godine, njemu je pripala ugledna nagrada “Premio duemila” koja se dodeljuje najboljem umetniku mlađem od 40 godina. U Beogradu 80-ih godina čuda su bila moguća i česta. Tako je Nuncijevo gostovanje u Beogradu bilo plod sticaja srećnih okolnosti i ličnog zalaganja i kontakata – u ovom slučaju Biljane Tomić, u to vreme urednika likovnog programa SKC-a, veoma dinamične, preduzimljive i komunikativne osobe kada je reč o evropskoj likovnoj sceni. Bilo je to vreme kada je u Beogradu i Jugoslaviji bila veoma jaka i razvijena skulptorska scena, tako da je Nuncijeva izložba naišla na veliko interesovanje naše publike. Te godine Nuncio je u Beogradu proslavio i svoj trideset treći rođendan. Tada, Nuncijeve skulpture od drveta, među kojima su bile i one izlagane i nagrađene u Veneciji, stigle su u Beograd “putem kojim se ređe ide”, izvan svakog regularnog protokola i standarda transporta umetničkih radova – iznajmljenim kombijem od Rima, zatim trajektom od Peskare do Splita, pa opet kombijem do Beograda. S obzirom na uvozne papire koji nisu bili adekvatno formulisani, skulpture su se vratile u Italiju i iz drugog pokušaja – prenete su kao građevinski materijal na jednom manjem graničnom prelazu između nekadašnje Jugoslavije i Italije... Sa još mnogo zanimljivih i gotovo neverovatnih detalja, priča o Nuncijevoj izložbi u Beogradu 1987. ostala je da figurira kao još jedna priča u fundusu mitova i legendi Beograda 80-ih.

Nuncio di Stefano rođen je 1954. u pokrajini Abruco. Ubrzo se sa porodicom seli u Rim gde je završio Likovnu akademiju, i gde i dalje živi. U svom detinjstvu i mladosti stanovao je preko puta čuvene rimske galerije “L’Atticco” koju je vodio galerista visoke svetske reputacije Fabio Sarđentini, a gde je početkom sedamdesetih godina bio centar delovanja italijanske arte povera (siromašne umetnosti) i gde su izlagali i promovisani mnogi umetnici: Pino Paskali, Janis Kunelis, Sol Levit, Luiđi Ontani, De Dominicis, Ilija Šoškić, Mario Merc, i drugi. Prvu samostalnu izložbu Nuncio je održao u Rimu 1981. godine. No, “priča” počinje 1984. godine kada je Fabio Sarđentini, posle višegodišnje pauze u radu galerije, odlučio da ponovo počne da radi. Okupio je grupu mladih, još nedovoljno afirmisanih umetnika: slikare Đankarla Limonija, Marka Tirelija, Pici Kanelu, Enrika Lucija, i samo jednog skulptora – Nuncija. Ti umetnici predstavljali su treću generaciju “L’Atticco-a”. Usledila je nagrada na Venecijanskom bijenalu, zatim, 1987. do poslednjeg rada rasprodata izložba u Galeriji Anina Nosei u Wujorku, potom izložba u beogradskom SKC-u.... U to vreme Akile Bonito Oliva okarakterisao je Nuncijeve radove kao predgeometrijsku skulpturu, a drugi kritičari referirali su je s primitivnom skulpturom i arhetipom. Pitamo Nuncija šta se u međuvremenu, između njegove prve posete Beogradu i danas, događalo u njegovom radu:

“Godine 1987. počeo sam da menjam materijale i to je bio značajan trenutak moje umetničke maršrute. Počeo sam da koristim drvo, ali sada sam ga bojio, a nisam ga palio. To je predstavljalo prelazan trenutak. Otad sam neke teme produbio i to je izgledalo sasvim drugačije onom ko to posmatra. Moje delo se sada bavi posve drugačijim temama, sve do poslednjih radova u kojima koristim materijale koji će biti večni.... U mom radu zaista postoji neka vrsta kontinuiteta ili crvene linije, rekao bih, koja se razvija tokom celog opusa i naravno da ima dodirnih tačaka sa bitnim momentima iz tradicije istorije umetnosti, počevši od Brankusija preko Ašlija Gorkija, i mnogih drugih umetnika koji su mi bliski. Isto tako moj rad se dosta vezuje i za savremenu umetnost. Bez obzira na to što se u svom radu dosta oslanjam na materijal i formu, koristim ih na taj način da podvučem ono što je bitno za svakog umetnika – dakle, ne ni materijal, niti forma, nego način na koji se izražavam, mislim da je to najbitnije..... Moje delo se bavi suprotnostima. Govori o čoveku, o njegovom postojanju i njegovom kretanju kroz prostor. A sve to kroz ideju o otvaranju prožetu preokretima i stalnim kontrastima.”

Nuncijeva stvaralačka geneza dosledno je pratila liniju kontinuiteta u domenu apstraktno-asocijativnih formi arhetipskog prizvuka. Prvih godina, radio je u gipsu bojene skulpture bliske reljefu. Od sredine 80-ih u njegovom radu drvo postaje primarni materijal – prvo ga boji, kasnije nagoreva. Povremeno koristi olovo. Kontinualno radi crteže ugljenom na papiru.

Izložba Nuncija di Stefana, otvorena 24. juna u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, ostvarena u saradnji sa Italijanskim institutom za kulturu i pod pokroviteljstvom Ambasade Republike Italije u Beogradu, prva je u seriji projekata realizovanih u saradnju sa muzejem MACRO (Museo d’arte contemporanea Roma) – prvim muzejem savremene umetnosti u Rimu koji je osnovan pre nekoliko godina. Izložbom je obuhvaćeno dvadeset Nuncijevih radova nastalih u proteklih desetak godina – to su skulpture i nekoliko crteža izvedenih ugljenom na papiru. Beogradska postavka, čiji je kustos Dobrila Denegri, istoričarka umetnosti koja je diplomirala u Beogradu a radi kao kustos u Muzeju MACRO u Rimu, zapravo predstavlja rezime prošlogodišnje rimske retrospektive. Postavkom dominiraju radovi bez naziva, svedene forme pretežno načinjene od nagorelog drveta, crnih, gotovo slikarski izdiferenciranih površina. U ovoj čistoj, ubedljivoj i nepretencioznoj postavci, pre svega je uočljiva sloboda i nesputanost autorovog govora, tenzije suprotnosti koje rezultiraju gotovo sakralnim mirom i jednostavnošću, i konačno, sklad između klasičnih i tradicionalnih postulata skulpture i savremenog stvaralačkog jezika i senzibiliteta.

Kustos i likovni kritičar Danilo Eker, direktor MACRO – Muzeja savremene umetnosti u Rimu, jedan od značajnih i uticajnih aktera savremene svetske umetničke scene, koji je prisustvovao otvaranju Nuncijeve izložbe u Beogradu, u tekstu kataloga karakteristike Nuncijevog rada sažima na sledeći način: “Toj klasičnoj i intelektualno prefinjenoj duši odgovara varvarska i ratnička snaga koja se izražava kroz unutarnju strukturu skulptoralnog jezika, iz koje izbijaju iskonske težnje i nagonska svirepost jednog izrazito odsečnog rečnika.” Upitan na koji način shvata odnos tradicionalnog i savremenog u Nuncijevom radu, Eker za NIN objašnjava:

“Nunzio je predstavnik one generacije koja je u jednom trenutku na internacionalnom planu postala jako bitna i jako viđena, međutim on je isto tako bio sposoban da u svom radu objedini i one elemente koji zaista pripadaju najdubljoj antičkoj tradiciji. Dakle, nešto što je vrlo prisutno u njegovom radu jeste rekuperacija fragmenata. U njegovom radu ima dosta tih elemenata nezavršenog, fragmentarnog, gotovo bih rekao, nekih fragmenata memorije... Sa druge strane kod Nuncija nalazimo klasične elemente, vrlo, vrlo prisutne klasične elemente koji oko svake skulpture gotovo da stvaraju auru svetog. Dakle, fragmenti – posmatrano lingvistički, i klasičnost – posmatrano konceptualno, jesu dva stuba, dve osovine oko kojih Nuncio razvija ono što se zaista u njegovom radu može prepoznati kao odnos između tradicionalnog, klasičnog i savremenog.”

Konačno, tokom svog boravka u Beogradu, tumačeći svoj drugi dolazak u našu sredinu, Nuncio je više puta podsetio na italijansku izreku gde se kaže da je izvesno da će se ono što se desilo dva puta, dogoditi i treći put.

Danijela Purešević