Pohvala posebnosti

Bez sumnje brižljivo tražen i odmeravan, jednostavan i kratak naslov nove prozne knjige Gorana Petrovića može se shvatiti kao naročito uputstvo ili savet za lakši čitalački život. Svih pet priča u ovoj zbirci moguće je, naime, ako se uvaži središnja sugestija iz prve od njih, između ostalog razumeti i kao enigmatsku zanimaciju “za oštro oko” što u zadatim sličicama stvarnosti, baš kao u popularnim novinskim ili TV-igrama, traži skrivene razlike i na taj način, onako kako to pokušava i samo pripovedanje, donosi zadovoljstvo, ispunjenje ili pak individualni uvid.

Autor Saveta za lakši život, Opsade crkve Sv. Spasa i Sitničarnice ‘Kod srećne ruke’ ovoga puta se, dakle, takoreći propedeutički obraća svojoj publici, nudeći joj neku vrstu čitalačkog “predznanja” ili rezonovanog “recepta” za sveukupno poimanje pročitanoga. Ovakvo opredeljenje ima najmanje dvojako dejstvo, odnosno posledice koje deluju u najmanje dve ravni razumevanja pripovedno prikazanog sveta. Prva od njih tiče se gradivnog ili konstruktivnog lika tog sveta, koji pokazuje izvesne razlike ili pomeranja u odnosu na imaginiranje čudesnoga kao podlogu prethodnih knjiga ovoga kritičarski i čitalački oglašenog naslednika Milorada Pavića u srpskoj književnosti. Skrupuloznije prema konvencionalnim poimanjima stvarnosti, nove priče Gorana Petrovića ipak zadržavaju istu dozu detinje dobrohotnog i u izvesnom smislu naivnog gledanja na svet, samo što – u skladu s ukupnim izborom – svoj prostor osobenosti sada traže pre u simbolično ponavljajućem značenju detalja i nijansi nego u načelnoj kakvoći i atraktivnosti narativnih “krupnih planova”.

Bilo da su duže ili kraće, upadljivo lično intonirane (“Pronađi i zaokruži”) ili objektivistički distancirane (“Između dva signala”), posvećene istorijskim događajima kao što je Brozova smrt (“Ispod tavanice koja se ljuspa”) ili pak ratna trauma iz ‘91. (“Bogorodica i druga viđenja”), prozne celine iz ove zbirke gotovo dosledno uobličene su kao pripovedni “snimci stanja” ili narativne “slike” koje se klone isključivih stanovišta i neposrednih ideoloških angažmana. Insistirajući na izvesnoj “statičnosti” i ikonografskoj “zamrznutosti” prikazanih situacija, ne samo onda kada je to “fotografski” logično motivisano, kao u uvodnoj priči o stadijumima detinjstva i mladosti, nego i onda kada to izaziva donekle nemotivisan utisak preduge retardacije, kao u filmofilski inspirisanoj priči “Ispod tavanice koja se ljuspa”, Petrović zapravo čitaoca uporno vraća na lajtmotivsku zamisao o značaju naizgled neznatnoga i uočavanju “malih” razlika kao izbavljujućem iskustvu u svekoliko pometenom i uniformisanom svetu savremenosti.

Svojevrsna zasićenost ovom zamišlju pojavljuje se pri tom kao druga, upotrebna ili instruktivna posledica pomenutog autorskog opredeljenja za stalnu brigu o mogućim načinima čitalačkog razumevanja ispripovedanoga. Primetno još od Petrovićevih “ranih radova”, kolebanje između fantastike i parabole ovde je razrešeno u korist potonje, koja, čini se, odnosi prevagu i tamo gde je nagovešteno samostalno pojavljivanje neobjašnjivo-nadnaravnoga (“Bogorodica i druga viđenja”), na izvestan način se umnožavajući do slikovitih opservacija i u izvesnom smislu “diplomatski” neutralnih opaski na račun svekolike profanizacije i degradacije novoistorijske stvarnosti kojoj čitalac i sam svedoči. Strpljivo se starajući o tome da njegova apologija nepodudarnosti i posebnosti ne ostane čitalački neprimećena, pisac Razlika sačinio je u stvari mali niz varijacija na “zadatu” temu, povremeno se približavajući maniru pripovedanja s moralno prihvatljivom tezom. Diskretnija i fluidnija tamo gde se oslanja na podrazumevani simbolički govor središnjih amblema, kao što je, primerice, muzika (“Iznad pet trošnih saksija”), ova proza u celini je sasvim podesna za izdavačke ambicije s visokotiražnom edicijom “Premijera” u kojoj se pojavljuje, jer će po svoj prilici lako pronaći put do šireg kruga čitalaca, uvek pripravnih na ovakvo zbližavanje estetike i etike, pogotovo ako ova druga nije normativno-zapovedna, već humanistički relaksativna i oslobađajuća.

Od pripovedanja koje u svoje pročelje stavlja pohvalu različitosti i posebnosti i od autora čiji osobeni dar nikada nije bio sporan možda bi, ipak, s razlogom mogli da se očekuju i drugačiji doprinosi, koji u prvom redu podrazumevaju više (po)etičkog rizika i poverenja u čitalačku empatičnost i pronicljivost. Ovaj profesionalni čitalac i danas pamti andrićevski jednostavnu, živopisnu i stilski izbrušenu, antologijski lepu Petrovićevu priču koja je pod naslovom “Sunčanica” svojevremeno objavljena u književnoj periodici. Zbirku takvih priča bilo bi retko i odistinsko zadovoljstvo čitati, bez obzira na očekivani tiraž i obuhvatnost čitalačke ciljne grupe.