Kimov utuk

Onaj ko pravi oružje mora pušku i da isproba. Kad to čine Izrael, Indija, Pakistan ili bilo koja druga zemqa koja smatra da treba da jača svoju bezbednost, svet se mnogo ne uzbuđuje. Kad Severna Koreja ispali seriju raketa, od kojih se neke raspadnu u vazduhu pre nego što padnu u more, nastane uzbuna. To je vest za naslovne strane listova: Amerikanci u testu vide pretwu Aqasci (jer rakete mogu da pogode wihovu teritoriju) i “namernu provokaciju”, Japanci optužuju Pjongjang da podiže napetost u Aziji, svet govori o novoj raketnoj krizi, a Moskva i Peking traže obnovu diplomatskih pregovora o Severnoj Koreji.

Zašto je to tako? Koliko se zna, raketama nikome nije pričiwena šteta, a nije povređen ni neki međunarodni zakon.

Odgovor je i prost i složen. Amerikanci smatraju Severnu Koreju “otpadničkom državom”, delom “osovine zla”, očajnikom koji neodgovorno barata razornim oružjem i anahronom diktaturom zasnovanom na staqinističkoj ideologiji. Rakete ili bilo šta što dođe iz Pjongjanga, a što Amerikanci ocene kao provokaciju, politički su elementi jednog rata koji je vođen pre više od pola veka, a koji ni do danas nije okončan, jer Amerika nije u wemu izvojevala konačnu pobedu.

Svaka kriza, za koju se tvrdi da ju je izazvao Pjongjang, gotovo po pravilu je utuk na utuk. Obično se ne zna šta podstiče Severnu Koreju na zaoštravawe krize ili šta će ona shvatiti kao američku pretwu na koju mora da uzvrati demonstracijom sile.

Po objašwewima zapadnih, prevashodno američkih, analitičara, severnokorejska raketna proba je sračunata na “uvlačewe” Vašingtona u direktne pregovore, što je Pjongjang uvek želeo, a na šta se i sada vraća posle prekida šestornih pregovora, vođenih do prošle jeseni u Pekingu (uz učešće Rusije, Kine, Japana i Južne Koreje). Kako Amerikanci priznaju samo silu, Severna Koreja raketama želi da pokaže da ni wena “snaga uzvraćawa” nije za potcewivawe, bilo da se u Americi svesno preuveličava, jer je Vašingtonu važan veliki neprijateq, ili da se tumači kao iracionalni azijatski prkos.

Po drugima, severnokorejski režim ovim gestom želi da pokaže da nije skrhan, uprkos sankcijama, na koje je oguglao, i atmosferi večne opsade. Po trećima, izvesne ekonomske reforme, u koje je Severna Koreja ušla pod kineskim uticajem, narušile su egalitaristički sistem, uvećale socijalne razlike u uslovima oskudice i gladi i nagnale autoritarni režim Kim Đong Ila da političko jedinstvo naroda još jednom traži u podsticawu nacionalnog ponosa i u suprotstavqawu spoqnoj opasnosti.

Najzad, nisu retki ni komentatori koji tvrde da Kim Đong Il “živi od provokacija” na međunarodnoj sceni, jer su se one u prošlosti Pjongjangu po pravilu “isplaćivale” i navodno vodile američkim političkim ustupcima. Tako je, recimo, do diplomatskih pregovora o severnokorejskom nuklearnom programu došlo tek kad je Severna Koreja demonstrativno povukla svoj potpis ispod Sporazuma o neširewu nuklearnog oružja.

Međutim, u azijskoj štampi, pre nego u američkoj, može se naći još jedno objašwewe za sadašwi severnokorejski raketni test. Na Pacifiku su održani veliki zajednički vojni manevri američkih snaga od 19 000 vojnika i američkih saveznika u tom delu sveta. Manevri su počeli 25. juna – tačno na dan kad je u Pjongjangu obeležavana 56. godišwica od početka Korejskog rata. Kim Đong Il je manevre doživeo kao provokaciju. Imao je povod za rat simbola: raketni test je izvršen 4. jula, na Dan nezavisnosti SAD, što su Amerikanci doživeli kao provokaciju.

Utuk na utuk bi mogao da dovede do obnove šestornih pregovora, za šta se posebno zalažu Kinezi i Rusi, a što će Amerikanci moći svetu da predstave kao neku vrstu savezništva velikih sila u povećanom pritisku na Severnu Koreju i, u novom kontekstu, kao stvarawe šireg međunarodnog “ujediwenog fronta” protiv jedne nepopravqive “odmetničke države”.

Severnoj Koreji obnova šestornih pregovora je put do nekih kasnijih direktnih pregovora između Pjongjanga i Vašingtona i do potpisivawa bilateralnog sporazuma o obustavi neprijateqstava, uz međunarodno jemstvo. Samo u takvom sporazumu Severna Koreja vidi garantiju da je Amerika neće napasti kao što je napala Irak ili kao što bi sutra mogla da napadne Iran.

Amerika je, međutim, iskqučila vojnu opciju – s razlogom. Ako jedan rat, vođen pre pedeset godina, nije ni do danas doveo do mira i stabilnosti, male su šanse da se region pacifikuje novim ratom. Male su šanse i za svrgavawe Kim Đong Ila: Amerikanci u Pjongjangu nemaju ni pouzdane špijune ni začetnike naranyaste revolucije. U pregawawu sa Severnom Korejom frustraciju su doživeli svi američki predsednici – od Trumana do Buša. Jedino što je realno su pregovori, osim ako Buš ne misli da ode sa političke scene ne porazivši “osovinu zla”.