Konac delo krasi

Najzad je i ovo Svetsko prvenstvo završeno. Vala smo se svi dobro izmorili tokom minulih mesec dana. Naročito je propatio Bekenbauer: svakodnevno je helikopterom leteo s kraja na kraj Nemačke kako bi bio viđen na svakoj utakmici, a ipak je stigao i da se po treći put oženi. Jedino su naši reprezentativci ostali sveži i odmorni. Tako da su veselo odšetali do banke da podignu premije.

Bilo kako bilo, Italija je novi prvak sveta. To i jeste i nije neko posebno iznenađenje. Jer je pitanje titule bilo faktički beznačajno. Zar bi se nešto izmenilo da je u finalu pobedila Francuska? Ili da je do finala dospela Nemačka? Može se zaključiti da je – oprostite na izrazu – Italijane posrala sreća. Oni su postali svetski prvaci samo zahvaljujući jednom penalu. Ali to nije bio promašaj Trezegea sa bele tačke. Reč je o penalu koji je, u njihovu korist, dosuđen u poslednjim sekundama produžetaka utakmice sa Australijom. S tim da o nekom prekršaju u kaznenom prostoru nije moglo biti ni govora. Može se samo govoriti o krajnje nerazumljivoj sudijskoj odluci.

Trofeju se u zube ne gleda. Zato je Italija euforično dočekala šampione. Za trenutak je u drugi plan potisnuta istraga o nameštaljkama u domaćoj ligi, koje mogu skupo koštati tamošnje najtrofejnije klubove. No, pošto je reč o pravnoj državi, proces će sigurno biti nastavljen. Ima onih koji već tvrde da će, pod utiskom osvajanja svetske titule, afera biti nekako ugurana pod tepih. Kao što ima i onih koji tvrde da će, baš zahvaljujući osvojenom prvenstvu sveta, ili uprkos tome, kazne biti primerno rigorozne. Ovo potonje imalo bi poseban simbolični značaj. Bilo bi baš zgodno da se timovi čiji su igrači prigrlili zlatnu boginju sledeće sezone bore za opstanak u Trećoj italijanskoj ligi. U našim okolnostima takva opcija bila bi nemoguća. Nemamo treću ligu. Imamo samo trećeligaške igrače.

No, ostavimo se toga. Fudbal prikazan u Nemačkoj ne zaslužuje ni ovoliko pažnje koliko smo mu do sada posvetili. Ipak, bilo je to uspešno Svetsko prvenstvo. Pobednik je, u tom smislu, domaćin Mundijala. Mada su u organizaciju uložene nepojamne sume novca, investicija će se svakako isplatiti inače štedljivim Nemcima. Wima u nasleđe ostaju fantastični stadioni sa svemirskom infrastrukturom. Tako su stvoreni uslovi da se u Bundes ligi ubuduće igra svemirski fudbal. Normalno – kakva država, takav i fudbal.

Nešto novca je već vraćeno u državnu kasu prodajom piva. Ali će prihode prostitutki biti teško oporezovati. Ono što se, bez daljeg, može smatrati najvećim uspehom organizatora (i policije), jeste izostanak ekscesnih situacija. Doduše, u vreme Mundijala pohapšeno je 9 000 izgrednika. Najviše je bilo uhapšenih Nemaca. Ulični neredi u kojima su učestvovali, bili su tipični – i očekivani – navijački obračuni, dodatno podstaknuti visokim temperaturama i hladnim pivom. Nije, s druge strane, bilo organizovanih drugarskih susreta huliganskih skupina, koje ovakve velike sportske priredbe koriste da izravnaju nekakve račune. Ovo otuda jer najluđi huligani i nisu stigli u Nemačku.

Najbitnije je to da je SP proteklo bez terorističkih ekscesa. Na prvi pogled, to je iznenađujući podatak. Jer je svetski terorizam žilava rabota. Pa, zar nije Šamil Basajev, jedan od vodećih čečenskih terorista, likvidiran samo dan nakon što je Mundijal završen? I zar nije, dva dana pre kraja Mundijala, Velika Britanija živela u strahu od moguće reprize pokolja od 7. jula 2005. godine? Srećom, reprize nije bilo. Jedino je u Wujorku, gradu koji živi u strahu od reprize 11. septembra, došlo do eksplozije plina.

Ove dve činjenice, Mundijal i 7. jul, stoje ipak u zakonomernoj vezi. Pokazuje se da velike fudbalske manifestacije nisu posebno privlačna teroristička meta. Političnost takvih skupova danas je prilično izbledela pod finansijskim interesima, koje, uostalom, niko i ne krije. Detonirati bombu tokom neke utakmice bio bi, u tom smislu, samoubilački čin svetskog terorizma. S druge strane, ne treba smetnuti s uma činjenicu da se pokolj u londonskoj podzemnoj železnici od 7. jula 2005. godine dogodio samo dan nakon što je Engleska proglašena domaćinom Olimpijskih igara 2012. godine. Radilo se, dakle, o simboličnoj opomeni. Mnogi nedužni ljudi su svojim životima platili tu pokaznu vežbu, ali se treba bojati da to nije još ništa u odnosu na ono što se može dogoditi na pomenutoj, danas tako dalekoj Olimpijadi.

Iskustvo je majka opreza. A iskustvo nam kazuje da su olimpijske igre pri vrhu omiljenih meta svetske terorističke družine. Objašnjenje te uzajamne privlačnosti počiva u činjenici da su olimpijade, kao tobožnji sletovi sportskog bratstva i jedinstva, koji se održavaju pod motom da je jedino važno učestvovati, pozornice ekskluzivnog ispoljavanja partikularističkih političkih ciljeva i aspiracija koji imperativ pobede čine faktorom od prvorazrednog državnog značaja. Zar Hitler nije polagao nadu u to da će berlinska Olimpijada iz 1936. godine (održana na istom onom stadionu na kome je odigrana finalna utakmica SP 2006) biti metafora budućeg svetskog rata baš demonstracijom sportske superiornosti arijevske rase?

Elem, pregrejana političnost olimpijade pruža teroristima neku vrstu užasnog legitimiteta. Ta formula je stara više od 30 godina. Svet je bio šokiran masakrom izraelskih sportista na minhenskoj Olimpijadi 1972. godine. Ali su teroristi likvidirani godinama kasnije akcijama izraelske tajne službe, dakle opet na teroristički način. Lažni duh olimpijade je tako sačuvan. Opet, valja znati da su pripadnici Crnog septembra, oni koji su likvidirali Izraelce, stigli u Minhen sa raznih strana Bliskog istoka, i tako se, posle masakra, slavodobitno vratili. Nakon 7. jula 2005. godine takva opcija završila je u ropotarnici istorije. Zato što su bombe u londonsku podzemnu železnicu podmetnule samoubice koji su, do tada, bili neprimetni britanski državljani. Ko zna koliko još takvih spavača čeka 2012. godinu.

Čitav taj splet okolnosti, a neke od njih su u statusu opominjujuće pretpostavke, čini da se Svetsko prvenstvo u fudbalu mora oceniti kao uspešna manifestacija. Još samo da je fudbal bio bolji. Ali, šta da se radi; nikad dva dobra zajedno.