Ministar pod nadzorom

Srbiju, sve češće i u sve kraćim intervalima, prodrma neka afera sa prisluškivanjem. Političara, novinara, advokata, pa čak i umetnika i sveštenih lica... Za razliku od starih vremena, kada se time bavila isključivo država, danas „bubice” ugrađuju i pojedinci. Ukoliko imaju para da kupe neophodnu opremu. A onda se prikupljeni podaci iskoriste za biznis, političke pritiske, sukobe među službama, njihovo strateško reorganizovanje... Već prema potrebi.

Najnovija je otvorena prošle nedelje: tada je u javnost procurilo da su dvojica bivših pripadnika Vojnobezbednosne agencije (VBA) ostvarila „nedozvoljeni nadzor telefonskih poziva” ministra odbrane Zorana Stankovića. Nisu mogli da čuju šta ministar mobilnim telefonom priča sa svojim sagovornicima od decembra 2005. do 26. januara 2006. godine, ali su mogli da saznaju s kim razgovara, kada i koliko dugo, i da tako procene ko u ovoj zemlji i na šta može da računa kada su u pitanju poslovi sa Vojskom. Znali su šifru za traženje listinga koju je koristila VBA, a koja nije promenjena nakon odlaska grupe bezbednjaka iz ove agencije.

Činjenica da su zloupotrebili šifru VBA bila je i zakonska osnova za podnošenje krivične prijave od strane ove agencije, a ne prisluškivanje. Dvojica uhapšenih su, inače, dok su bili u VBA radili baš na poslovima prisluškivanja, pa je zanimljivo šta će sve reći u sudskom procesu, ako do njega, naravno, dođe. Zakon ih tu ograničava – mogu davati informacije samo iz onog dela za koji ih je VBA oslobodila čuvanja tajne. Svaki drugačiji istup bio bi novo kršenje zakona.

Uprkos njihovim tvrdnjama u istražnom postupku da su to radili „onako, za sebe”, NIN-ovi izvori iz vrha naših tajnih službi sumnjaju, na osnovu dosadašnjih saznanja, da su oni to radili za račun biznismena, trgovca oružjem i opremom za prisluškivanje Orhana Dragaša, sa kojim su došli u kontakt nakon prelaska u Ministarstvo spoljnih poslova. Sam Dragaš ovo za NIN kategorično negira. Ne poriče da poznaje dvojicu pritvorenih, ali, kaže, prirodno je da ih zna jer trguje tom vrstom robe. Izvori NIN-a tvrde da je sve, ipak, mnogo ozbiljnije.

“Nije samo Zoran Stanković bio u pitanju. Dragaša su zanimali i neki privrednici iz Vojvodine”, kaže izvor NIN-a blizak civilnim službama bezbednosti.

Da nešto nije u redu primećeno je još krajem leta prošle godine. U istragu su bile uključene i BIA i VBA, koja je na kraju i podnela krivičnu prijavu. A sam Zoran Stanković je početkom godine bio obavešten od VBA da je došlo do neovlašćenog uvida u listing njegovih razgovora.

Istragu o poslovima Dragaša sa drugim ministarstvima (naročito sa Ministarstvom spoljnih poslova), prema saznanjima NIN-a, kasnije je radio MUP i njeni rezultati nisu poznati. Orhan Dragaš sve demantuje, uključujući i tvrdnje izvora NIN-a iz vrha Ministarstva odbrane da im je prodao opremu za prisluškivanje vrednu 300 000 evra još 2003. godine, koja, zbog lošeg kvaliteta, nikada nije ni proradila, pa su sada pred raskidom ugovora s njim o novim nabavkama.

“To uopšte nije tačno. Prvo, nikakvu saradnju sa Ministarstvom spoljnih poslova nemam, osim kada je u pitanju oprema kojom trgujem. A što se tiče Ministarstva odbrane, tamo postoje dve vrste prijema robe: po kvantitetu i na osnovu kvaliteta. Ovo je ozbiljna oprema, četvrte generacije”, tvrdi Dragaš. I dodaje da je reč o većoj sumi novca, jer se oprema stalno kupuje. Nada se da će tako i ostati...

Ime ministra Stankovića navođeno je ovih dana u vezi sa još jednim slučajem prisluškivanja – tokom policijske akcije “Mačva”. Navodno, njen cilj je bila borba protiv farmakomafije, a šifrovano ime ministra Stankovića u njoj – „Sizif”. Međutim, kako NIN saznaje, iako u „Mačvi” jeste prisluškivan Zoran Stanković, ne radi se o današnjem ministru već o izvesnom pripadniku organa bezbednosti koji je slučajno uleteo u ono što se zove „primena mera prema trećem licu”, pa je tako i sam bio „slušan”. A, uostalom, „Mačva” se i nije bavila farmakomafijom, već istragom jednog „velikog ubistva”. Sličnih akcija je od 2000. godine bilo više – “Šumadija”, “Splav”...

Što se ministra Stankovića tiče, on je bezbednosno postao „izrazito važan” 2002. godine, kada se kao načelnik VMA sukobio sa farmakomafijom. Valja reći da je BIA istraživala nelegalnu trgovinu lekovima i medicinskom opremom, ali onu koja se odvijala na relaciji uvoznici – Republički zavod zdravstvenog osiguranja – Institut za onkologiju i ine bolnice. Ovu istragu, međutim, brzo je preuzeo MUP Srbije...

Što se tiče farmakomafije na VMA, time se zanimala VBA. Iako je prikupila mnogo dokaza, ključni igrači u trgovini lekovima i medicinskom opremom nisu osuđeni.

Nema dokaza da je BIA u tom periodu “nadzirala” Zorana Stankovića.

Danas, kao ministar, Stanković je posebno interesantan za sve koji bi da ostvare nadzor i uticaj nad poslovima Vojske. Ministarstvo odbrane je nedavno i otpustilo nekoliko lica, smenilo nekoliko vojnih predstavnika u drugim državama i podnelo krivične prijave zbog zloupotreba službenog položaja. A i nasleđeni dug od sto miliona evra je bezmalo prepolovljen. Ovakvi rezovi su, van sumnje, zanimljivi onima koji bi da budu vojni liferanti.

Otud nije neobično ako se pojedinci interesuju za telefonske razgovore ministra, a još manje ako bi da trguju tim informacijama. Ali je neobično što se za ovaj slučaj znalo još početkom godine, a on tek sada punom snagom dospeva u javnost.