Tranžiranje Koštunice

Istorijski izvori su osnova na kojima počiva svako vrednije istoriografsko delo. Svesni te činjenice, autori knjige su istakli u predgovoru da ona “nije istorija, već prilog za istoriju”, nastao na osnovu raspoloživih izvora. Oni “glavnom junaku”, kako pišu, prepuštaju da “sam govori o svom vremenu i svojim političkim pogledima i preduzetništvima”. O kojim istorijskim izvorima je reč i o čemu to govori “sam” gospodin Koštunica? Odgovori su jednostavni – jedini istorijski izvor su novine, dnevne i nedeljnici, u prvom delu knjige čiji je autor Nebojša Popović, dok su u drugom delu knjige, čiji je autor Kosta Nikolić, korišćene vesti medija, TV B92 i RTS i memoarska literatura i to, uglavnom, Koštuničinih protivnika – Dušana Mihailovića, Milana Protića i Čedomira Jovanovića, tu i tamo još poneka knjiga, i to je sve.

Autori knjige nisu objavili Koštuničine govore, intervjue i autorske tekstove, nego su iz njih uzimali samo ono što su hteli i čime su hteli da potkrepe unapred stvorenu predstavu o ovom savremenom političaru i državniku. Oni nisu, što bi inače bilo korektno, Koštuničine izjave, njih je ponajviše, razmatrali u celini, već su samo davali otrgnute citate s učestalim poštapalicama: “smatrao je”, “kazao je”, “izjavio je”, “zapisao je”, “izneo je svoje viđenje”... Koštuničini citati dati su italikom, a bolditalikom kada su autori verovali da oni imaju negativni predznak i odaju lošu sliku o njemu.

Knjiga vrvi od nekorektnosti koje poprimaju vid zlonamernosti, politikantstva najniže vrste, možda neću preterati ako kažem – prostaštva (vidi korice knjige!). Da li su deca kriva za ono što su radili njihovi roditelji? Zašto bi Vojislav Koštunica bio odgovoran što mu je otac bio sudija u vreme Josipa Broza? Da li je tačna tvrdnja da je “morao da napusti fakultet” zbog podrške prof. Đuriću ili je reč o nečem drugom. Kako bi dobro bilo da je takvih primera, pa i odbijanja povratka na fakultet sa kojeg je oteran, bilo više među našim savremenim političarima.

Odabir slika je zlonameran, a metod kojim ih autori koriste, još gori. Autori su birali fotografije koje će na najgori način predstaviti “glavnog junaka”, a ne prilagodljive tekstu. Zlonamernost se vidi i po tome što su objavili fotografije Vojislava Šešelja, i to ne u društvu sa Koštunicom, a povezujući ih sa sopstvenim tekstom. Na str. 13 stoji da je Koštunica bio recenzent Šešeljeve knjige “Vrijeme preispitivanja”, da bi ispod Šešeljeve slike napisali: “Lideru srpskih radikala, haškom optuženiku za ratne zločine Vojislav Koštunica je bio recenzent.” Koštunica je bio Šešelju recenzent 1986, kada je ova ličnost bila u opoziciji i stradalnik od komunističkog režima, a Šešeljeva slika je iz, verovatno, 1999. godine. Loš princip retroaktivne osude, u ovom slučaju čak besmislene.

Sledeći primer je drastičniji. Na str. 47 objavljena je još jedna slika Šešelja, sa oružjem i tekstom: “Koštunica se 1996. zalagao za koaliciju sa Srpskom radikalnom strankom”. U ovom slučaju Koštunica se i ne dovodi u vezu sa Šešeljem, već sa strankom. Na istoj strani započinje citat u kojem se navode Koštuničine reči: “Bio bih mnogo sigurniji kada bi na predstojećim saveznim izborima nastupale zajedno četiri parlamentarne stranke – SRS, SPO, DS i DSS.” Ovaj italikoboldirani tekst trebalo bi shvatiti kao izuzetno negativnu pojavu u životu Koštunice. Nisam siguran čija je ideja o zajedničkom nastupu ove četiri stranke, ali u tu radnju upleten sam i ja. Pokojni Miodrag Perišić, potpredsednik DS, došao je kod mene i rekao mi da ga šalje Zoran Đinđić s predlogom da pomognem da se ove četiri stranke organizuju i zajednički izađu na izbore. Tada nisam bio član DSS-a, ali sam bio angažovan u ovoj radnji, ne od Koštunice već od Đinđića. Ne upuštam se u to zašto ova ideja nije uspela, već navodim kao činjenicu da su i Đinđić i Koštunica bili zainteresovani za ovakvu koaliciju. Optuživati jednog, i to na nepristojan način, a izostavljati drugog, ne samo istoriografski, već i moralno, sasvim je neprihvatljivo.

Nebojša Popović je rat protiv NATO-a i šiptarskih separatista nazvao, a i celo poglavlje naslovio kao “Kosovski boj”. Svi znamo, pa i autor ovog teksta, da je SRJ, koju je predvodio Slobodan Milošević, ratovala protiv NATO-a. U Popovićevom “Kosovskom boju” glavni akteri su Koštunica (to čak nije ni Milošević) i “protivavionska saopštenja” DSS-a u vreme bombardovanja. Autoru mnogo više smeta nešto drugo, Koštuničina izjava “da jedan broj političkih stranaka slepo, iz dana u dan, luta od jednog do drugog spoljnog savetnika”. Još više mu se ne dopadaju reči: “Srbi nemaju poverenja jer Tribunal interesuju samo zločini Srba, ali ne i zločini protiv Srba.” Ali ni tu nije kraj iznalaženju beščašća, jer iz narednog teksta vidi se da autoru nimalo ne smeta osmogodišnja izolacija sopstvene države, ali ga nervira bilo kakva odbrana poraženog predsednika Slobodana Miloševića. Kakav komentar dati na ovako odabrane i prezentovane činjenice?

Osvrnimo se, na kraju, na njegov zaključak. Pošavši od mondijalističkog stanovišta da je “patriotizam ‘neuhvatljiva’ kategorija”, Popović nije ni mogao doći do drugačijih stavova. O Vojislavu Koštunici se “možda može govoriti” da je stekao u narodu iskrivljenu sliku “poštenog i doslednog političara”, “patriote, demokrate i legaliste”. Mišljenje koje je narod stekao o gospodinu Koštunici opovrgavao je sledećim “nepobitnim” dokazima: 1) zalagao se za saradnju sa SPS-om, kao i sa njihovim saradnicima u Crnoj Gori, 2) podržavao je ratno-odbrambenu politiku Miloševića, 3) osuđivao je Zapad, a posebno SAD, 4) podržavao Radovana Karadžića... I, na kraju, dolazi vrhunska presuda – Koštunica je dosledan samo u “pogledu nacionalne politike”. To je ono što citatologu najviše smeta. U ovu kategoriju napada ulaze i ove reči predsednika DSS-a: “Jedan stav je prevrtljiv i kalkulantski. On pripada Demokratskoj stranci. Drugi stav je anacionalan. To je stav Građanskog saveza Srbije.” Da li su ove reči tačne, kada su i zašto izgovorene, to nije bitno za autora, važno je da postoji razlika u shvatanju patriotizma i nacionalizma i da danas Srbin nikako ne sme da bude patriota i nacionalista, jer to je zabranjeno iako to niko nije zabranio! Time se završava prvi deo knjige “U opoziciji vlasti ili opoziciji (1992-2000)” Nebojše Popovića.

Drugi deo knjige, “Na vlasti (2000-2005)”, autora Koste Nikolića, opširniji je, oprezniji i bez zaključka. Nekoliko tema dobilo je prioritet – Slobodan Milošević, Hag, Đinđićeva vlada, Koštuničina manjinska vlada i njegova tehnologija vlasti. Potom slede citati Koštuničinih izjava, marljivo sakupljani i mišljenja savremenika o njemu. Za razliku od prvog dela knjige, u drugom se oseća ruka Biroa za komunikacije i njegovog marljivog rada, što ovaj deo knjige čini zanimljivijim i upotpunjenijim. Uobičajeno je u istoriografiji reći na koji način je povesnik došao do izvora, makar u jednoj napomeni, ako se to nije htelo kazati u predgovoru. Neko je bio vredan, a povesnik dobro snabdeven, te je sa tog stanovišta ovaj deo knjige bolji.

Rečenica kojom je Nikolić započeo svoj tekst mnogo govori o njegovom načinu rasuđivanja: “Jedan od najvažnijih razloga za konfrontaciju Vojislava Koštunice sa Vladom Srbije i, pre svega, premijerom Zoranom Đinđićem, bio je koncentrisan u svojevrsnoj, ne uvek direktnoj i vidljivoj, ali veoma prepoznatljivoj odbrani Slobodana Miloševića” (podv. R. LJ). Ako nešto nije direktno i vidljivo, kako može da bude “veoma prepoznatljivo”? Možda i može, ali samo kod Koste Nikolića. Opsena Miloševićem zamaglila je povlenske i sve ostale dosovske vidike. A rešenja je bilo, uhapšenog Miloševića trebalo je predati narodnom sudu, u otadžbini, i tu mu suditi, jer je on više skrivio svom narodu nego Klintonu, Solani i Karli del Ponte. Ali, za to je trebalo imati petlju. Svestan sam svih opasnosti koje bi zbog toga pratile naše društvo, ali to je bilo jedino ispravno rešenje. Umesto toga, Nikolić podvrgava podsmehu Koštuničin ispravan sud: “Naš princip je da saradnja s Tribunalom treba da bude pravni proces, a ne izručenje optuženih po automatizmu.” I, dodajmo još jednu Koštuničinu izjavu, sasvim tačnu: “Pravda Haškog suda je selektivna.” Nije potreban nikakav komentar, dovoljno je navesti sramnu osudu Nasera Orića i shvatiti koliko su odmerene i utemeljene Koštuničine izjave.

I posle pada Miloševića, kada je vlast bila u rukama DOS-a, za sve je bio kriv Milošević, a za ono za šta ga Nikolić nije uspeo da optuži, pripisivao je Koštunici, mafiji i vojsci, koja je časno branila svoju otadžbinu. Ali, iz tih napada o vojsci izuzet je general Perišić, inače Miloševićev oficir, kasnije član DOS-a i američki špijun, pa je, valjda stoga, i pošteđen. U prikazanoj aferi Perišić, nije bitno da li je Yon Nejbor, čovek CIA, koristio srpskog generala u špijunske svrhe, već činjenica kako smo smeli da se zameramo Amerikancima? To, naravno, nije beznačajno, ali nije beznačajan ni Perišićev rad protiv svoje zemlje.

Najosetljivije i najvažnije pitanje u poslednje dve decenije jeste pitanje sprege vlasti i mafije. Raspad države, ratovi i, posebno, pretakanje državne i društvene imovine u privatnu imovinu, koje Zapad naziva tranzicijom, najsramniji je deo naše novije povesti, i ne samo naše, već svih zemalja iz komunističkog bloka. Kad normalan čovek čita našu štampu, pa i odeljak ove knjige o mafiji, sve što može da čini jeste da se hvata za glavu. Za vreme Miloševića stvoreni su mafijaški klanovi, Đinđić nije uspeo da ih uništi, a moćni su i za Koštuničine vlade. Stoga napori Koste Nikolića da navođenjem kojekakvih dogodovština nije ništa drugo do nemoć da se i u oblasti pisane reči dođe do istine, koliko je tek teško obračunati se sa mafijom. Kada je Difens roud LJubiše Buhe uništen, “Vlada Srbije je jasno poručila da zna ko iza toga stoji”. Normalno bi bilo da je taj problem rešila, ako već zna počinioce dela. Zašto se u rešenje tog i sličnih problema nije upustila? Ili, da navedem još jedan primer. Ministar policije, Dušan Mihajlović, kaže da su zaverenici bili brži od države, prilikom ubistva premijera Đinđića i dodaje: “U njihovim redovima nije bilo ‘krtica’. A u našim ih je bilo praktično svuda, pored tužilaštva, i u policiji, i u BIA.” Od dolaska demokratske vlasti proteklo je tri godine, a u policiji, tužilaštvu i BIA „krtica” je bilo “praktično svuda”! Šta su tri godine radile ta vlada i ta policija? Postaviti takvo pitanje je sasvim opravdano, ali Nikolić to ne čini, kao da je to nevažna stvar, dajući prednost sprezi zaverenika, odbrani “patriotskih tekovina” i jednom mobilnom telefonu.

Potom sledi, u mnogo čemu, razložna kritika sadašnje manjinske vlade i načina rešavanja nagomilanih problema, od Broza do Koštunice. Ona bi mogla da bude osnova za neko kasnije i solidnije ocenjivanje i nje i njenog predsednika. Ali kako verovati Nikoliću koji na početku poglavlja piše da je “ljuti” i “dosledni” opozicionar Vojislav Koštunica “gadljiv” za saradnju, i dodaje: “U virtuelnoj političkoj opciji Vojislava Koštunice, mesto socijalista zauzela je – Demokratska stranka, koja će, bar u periodu konstituisanja nove izvršne vlasti, postati simbol svih njegovih nevolja.” Čitav problem je u tome što je izostala saradnja dve demokratske stranke, a da je nje bilo, ova knjiga, i njoj slične, nikada ne bi bile napisane. Optuživati samo Koštunicu za izostanak saradnje, a potpuno amnestirati drugu stranu, zanemarujući afere iz prethodnog doba i isključenje poslanika DSS-a iz Skupštine, neobjektivnost je najblaža konstatacija.

Bez ikakve sumnje, najkvalitetniji je odeljak “Tehnologija vlasti Vojislava Koštunice”. Utisak je da ga je pisala neka druga ruka, smirenija, odmerenija i ne toliko zagrižena i politički netrpeljiva. Sa stručnog stanovišta mogla bi se dati jedna zamerka, koja pokazuje kako je tanana nit između savremenog povesničara i političkog saradnika, a to je onaj pasus u kojem rečenica počinje sa “da nije”... Istoričar nema pravo da se pogađa kao na pijaci, niti, pak, da retroaktivno čini pretpostavke. Možda je ovaj odeljak dobar i zbog toga što je ovde znatno više nego u ranijem tekstu korišćen drugi istoričar, pisac pogovora i redaktor memoara Dušana Mihajlovića. Bez upuštanja u pozadinu i spregu ove saradnje, navodim iz ovog odeljka nekoliko zanimljivih primera. “Kasnija dešavanja pokazala su da je izvršna vlast u Srbiji sve do 2005. godine znala gde se krije Ratko Mladić, kao i da je general Aco Tomić učestvovao u njegovom skrivanju.” Pretpostavimo da je ova tvrdnja tačna i ogolimo je – dakle, o skrivanju Mladića znali su Đinđić, Živković i Koštunica, samim tim i Dušan Mihajlović kao ministar policije. Ako, da upotrebim termin Nikolića, “patriotska” vlada Koštunice nije htela da hapsi Mladića, zašto ga prethodne dve “demokratske” vlade nisu uhapsile? Nemojte samo reći da je bilo lakše hapsiti Miloševića nego Mladića?

Čista je politička optužba povezivati “patriotske” (ova reč je uvek pod navodnicama!) i kriminogene snage, i ako se to izuzme, teško da bi se autoru ovog teksta mogla učiniti ozbiljnija primedba, osim u nekim programskim načelima, kao što je onaj u kojem se pokreće pitanje da li bi danas trebalo staviti u prvi plan građanina ili državu? Evo i primera koji govore o objektivnosti: predsednikovo “nejasno ustupanje nekontrolisane moći stranci G17 plus”, nastojanje “da podmiri interese svojih malih koalicionih partnera”, Koštuničina vlast ne može se “porediti sa tipom vlasti koju je negovao Slobodan Milošević” itd. Sledi zaključak: “Na funkciji premijera Vojislav Koštunica se pokazao kao vrhunski tehnolog vlasti. Bio je izuzetno vešt u opstanku na funkciji u gotovo nemogućim uslovima...” Da je autor izostavio nepotrebne i politički obojene komentare, i držao se načela istoriografskih, koliko je to moguće, kao u ovom poglavlju, dobili bismo utemeljenu i, više ili manje, opravdanu kritiku jedne ličnosti i njegove vlade. To bi donelo dobro i “autorima” i obema demokratskim strankama i celom društvu.

Nema u ovoj knjizi, ako se izuzme poglavlje “Tehnologija vlasti Vojislava Koštunice”, smirene analize, razložnih zaključaka, uverljivih dokaza, odmerenih poruka, ali ima jednog pouzdanog stava – sve što je u njoj izneto, izneto je s ciljem da baci ljagu na sadašnjeg predsednika vlade. Nema ni jednog biografskog momenta, političkog stava i državničkog poteza koji je ispravan i koji služi kao pozitivan primer u radu Vojislava Koštunice. Sve je obavijeno tamom nacionalizma, patriotizma i bekstva od svega na šta nas teraju oni koji su nas porazili u ratu, ratu koji on nije vodio i kome se suprotstavljao više, ne samo od autora knjige, već i njenih naručilaca. Zasnovana na Koštuničinim istrgnutim citatima i s namerom da iznese samo negativne strane njegove ličnosti i delatnosti, knjiga je izgubila u svom značaju i, umesto da posluži istoriografiji, ona postaje deo političkog marketinga i političke borbe u još uvek rovitoj državi.

Međutim, ovde nije kraj, već u mrzovoljnom pogovoru Nikole Samardžića – “Demokratija puštena s lanca”. Spreman da osuđuje sve i svakoga, nedostižan u kulturi pismenog izražavanja, on kaže za Koštunicu da mu je jezik “često vulgaran”. Evo jedne njegove “umivene” rečenice: “Doskora beznačajni dorćolski cinkaroš i krpena lutka neke od balkanskih grana postsovjetskog banditizma, on svakako nije mogao sam”. NJegova država je “država tribalizma”, on “usputni proizvod Udbe i dorćolske šovinističke degeneracije”. Ovaj mladi mudrac među istoricima i političarima nekoliko redaka kasnije zapada u kontradikciju tvrdnjom o “postruralnom preziru napretka i alternativne kulture”. Ide on i dalje u preziru svega što je srpsko, tradicionalno i pravoslavno. Navedimo još dva citata nove perjanice srpske anacionalne istoriografije: “Ideja sabornosti je pagansko okupljanje oko ognjišta kao srpske nacističke logorske vatre.” “Demokratsku Srbiju je zaustavio autistični, polusposobni autsajder koji je isplivao na vrh političkog i društvenog taloga koji je Srbiju vratio pod okupaciju bivše JNA, tajkuna, bandi, raspojasanih vladika i izlapelih akademika.” Ako ovome dodamo još i to da mu osobito smeta “primitivizam tradicionalne elite”, stiče se jasna predstava o osobi spremnoj da napada sve što je nekada činilo osnovne vrednosti srpskog društva, njegove kulture i njegovog bića, kada je Srbija bila dobra država a njeno društvo doseglo vrhunac. O lepoti jezika mržnje Nikole Samardžića da i ne govorim, ali ne mogu da se ne setim blažene pameti i seni njegovog oca, mog profesora, čoveka odmerenih stavova, lepih ideja, blagodarna i blagonaklona svemu što je bilo srpsko, akademika bistre pameti do smrti, osobe korisnih i poučnih saveta, odanog pravoslavlju i sabornosti. Našavši se i sam u vrtlogu dobra i zla, u nezapamćenoj nevolji srpskoga naroda, nejak i metiljav, narednom rečenicom Nikola Samardžić poništio je sve što je ranije napisao: “U najboljem slučaju, stvari danas izgledaju bolje i gore nego što stvarno jesu.” Toliko o njegovoj istoriografskoj lucidnosti.

Vrhunac nekorektnosti izdavača jesu korice, koliko sa objavljenim slikama, toliko, ako ne i više, sa zloupotrebom jednog pisma. Reč je o gotici, starom pismu, kulturnoj i civilizacijskoj tekovini zapadne kulture, ovde zloupotrebljenoj u političke svrhe, da podseti na naslov Hitlerovog memoarskog dela. Time su priređivači, nesvesno, učinili greh prema nemačkoj kulturi i Nemcima, a ne Vojislavu Koštunici.

Bez obzira na kritiku i neslaganja sa mnogim stavovima iznetim u ovoj knjizi, treba reći da je reč o delu dobro pripremljenom, vešto osmišljenom, valjano koncipiranom. Ova knjiga nije uperena samo protiv Koštunice, već i DSS-a, Srpske pravoslavne crkve, srpskih političara i intelektualaca koji veruju da je patriotizam pozitivna pojava, tradicionalizam normalna i još uvek neprevaziđena tekovina naroda, a država osnovna institucija svakog društva. A da bi se sve to osporilo, što i jeste cilj ove knjige, odabran je Vojislav Koštunica, kao personifikacija pomenutih ideja. Uspeti u tome nije nimalo lako, iako je ekipa, koja je radila na ovoj knjizi, okupljena oko čuvenog Biroa za komunikacije i njegovog šefa, uradila, kad je reč o medijima, besprekorno heuristički deo posla. Da su ovako marljivo radili poslove dok su bili na vlasti, Đinđićeva vlada izdržala bi do kraja i, možda, stekla pravo na još jedan mandat. Niko normalan neće poverovati da su Nebojša Popović i Kosta Nikolić došli do dokumenata koja su objavili na kraju knjige, jer do njih oni nisu imali pristup! Ovo umanjuje njenu vrednost i baca senku na potpisane “autore”.

Knjiga “Vojislav Koštunica – jedna karijera” neće doprineti smirivanju političkog života u Srbiji, toliko potrebnog ovom narodu. Ona će dodatno opteretiti odnose DS-a i DSS-a. Kao da ljudi iz DS-a, poraženi u poslednjim promenama u ovoj stranci, žele da nastave i prodube “rat” dveju demokratskih stranaka. S jedne strane se želi i vrši pritisak spolja i iznutra da se i DS uključi u Vladu Srbije, a s druge strane se takva mogućnost minira ovakvim knjigama.

Radoš LJušić