Dujina magija

U Gani traje veselje, kad smo prošli grupu nastalo je neviđeno slavlje. Svi su u dresovima, naše slike su na svim javnim mestima, priča za NIN Ratomir Dujković (1946), proslavljeni internacionalni trener i Zvezdina legenda, jedini golman među prvih 10 igrača (branio je na 442 utakmice). – Pored novčane nagrade dobili smo i ordenje od predsednika Kufora, sjajna atmosfera je u Gani. Podigli smo joj ime; to je veliki državni uspeh, tako da ima predloga da se naš uspeh ubuduće slavi kao državni praznik. Reprezentacija Obale Slonovače bila je favorizovani predstavnik Afrike. Smatralo se da će najviše pružiti i najdalje dogurati, ali nisu uspeli. Tako da smo mi sada ponos celog kontinenta.

MIljANOVE BEBE: Ja sam iz Borova; tamo sam u školskom timu branio rukomet, i primetio me je trener juniora Josip Kezdi, bivši golman Borova, živeo je pored škole. Kaže: Dečko, da li bi želeo da braniš u fudbalu? – Naravno! On me je naučio osnovnim elementima golmanskog zanata. Onda je u Borovo došao Milan Čop, posle je igrao u Zvezdi, i preporučio me Miljanu – Uzmi ga, zovi ga! I, on me je pozvao. U Beogradu je za Dan Republike održavan turnir juniora; 29. 11. ’62. branio sam za Zvezdu, i ostao. Samo sam otišao kući po stvari. Možete da zamislite koliko sam bio srećan! U Zvezdinom podmlatku bili su Trifke Mihajlović, Karasi, Kule Aćimović, Dejan Bekić, Dane Stojanović, i Živadinović je bio tu, a tri meseca kasnije došao je Yaja. Miljan je roditeljski vodio računa o nama, i o školovanju, smeštaju, kad će ko da se ženi, ide u vojsku... Usmeravao nas je, ali i obaveze su bile velike: trenirali smo dva puta dnevno, morali smo da dolazimo na doručak, ručak i večeru, bila je to vrsta nadzora. Škola je bila pre i popodne, bili smo pod kontrolom. Maltene, vojnička disciplina. Verovatno je i to bio razlog da smo uspeli. I kasnije je bio strog ali, umeo je da razume igrače i da im pušta na volju. Opet, kad je trebalo, oduzimao nam je ključeve od kola. Najčešće je imao probleme sa “Užičanima”.

U prvom timu debitovao sam 4. juna ’64, na Karaburmi, u poslednjem kolu. Zajedno sa Yajićem i Žikom Jeftićem. Zvezda je već bila prvak, i nas trojicu su stavili da igramo tu zadnju utakmicu. Na jesen sam debitovao i u Kupu šampiona, protiv Glazgov renyersa. To je bilo slučajno, jer su sva tri Zvezdina golmana bili povređeni. Poveli su me na utakmicu sa Željezničarem, da kao junior budem rezerva Mirku Stojanoviću. Na utakmici se povredio, i mi iz Sarajeva idemo pravo u Škotsku. Tamo je bilo nepojmljivo da golman ima 18 godina. Ja sam, hvala Bogu, bio prestrašen. Izgubili smo sa 3:0, tako da nisam slavno debitovao. Ali, dobro, za mene je to bilo fantastično, san snova.

DOJČINOVSKI: Moca Vukotić je bio glavobolja svim golmanima, ne samo meni i Zvezdinoj odbrani. Takođe i Jurica Jerković i Pero Nadoveza, pa Pirić, Osim, Bajević... Mnogo direktnih protivnika koje sam morao da respektujem. Ipak, izdvajam Mocu, bio je strašan golgeter i sjajan čovek.

Vodio sam evidenciju o penalima; s Miljanom sam usavršavao odbranu, pa sam sebi dao zadatak da pratim kako ko izvodi jedanaesterce. To je bio jedan od razloga moje uspešne odbrane. Ali, teško je bilo predvideti poteze takvih majstora kakvi su igrali u to vreme. Bjeković je, takođe, bio fantastičan – začas pobegne odbrani i stvori se ispred mene, samo sevne lopta! Odbranu su činili: Đorić, Dojčinovski, Klenkovski, tu je bio Pavlović i Žika Jeftić, kasnije Krivokuća. Najviše poverenja imao sam u Dojčinovskog; mada nije bio visok imao je izvanredan odraz i skok igru, a bio je sjajan tehničar. Danas centarhalfovi, kad im dođe lopta, ošinu je preko tribina. On je znao da je primi, iskontroliše i odigra. Sjajan je bio Kira, stvarno izvanredan – neviđeni borac. Malo je bio prgav – Makedonac! On mi je davao najviše samopouzdanja, dok me je Krivokuća najviše nervirao: u šesnaestercu sve redom dribla. Onda izgubi loptu – spasavaj se ko može! Wegovi Užičani, Đora i Pavika, psuju majku majčinu...

Bio sam od onih golmana koji komanduju odbranom. Zahvaljujući tome, često sam bio nezaposlen. Samo pomeranjem igrača ispred sebe, uspevao sam da sprečim protivničke namere. Čitavo vreme utakmice govorio sam igračima, korigovao ih i opominjao. Ne samo odbranu, i vezni red. Znao sam da vičem i Yaji, i Vojinu Lazareviću, Antonijeviću po desnoj strani. A, pozadi, znalo se: Kad Duja drekne to mora da se uradi! Tu sam ja bio komandant. To je bio razlog da smo primali najmanje golova. Zvezda je imala fantastičan tim, nije se znalo ko je bolji. I ne samo Zvezda, u tom periodu svi timovi su bili dobri. Ne samo što je tada u životu običnih ljudi bilo mnogo optimizma, nego se igrao i dobar fudbal. Zvezda je bila bez konkurencije.

UTAKMICA ŽIVOTA: Neke moje posebne odbrane teško bih mogao da izdvojim. Osim, recimo, kad sam na jednoj kup utakmici odbranio dva penala Partizanu. Znao sam, otprilike, kako Dane Petrović i Moca Vukotić izvode jedanaesterce. Obe lopte išle su u donji desni ugao. Posle je jednu odbrana raščistila, a kod drugog jedanaesterca lopta se odbila u korner, iz kog je Partizan izjednačio. Vojin Lazarević nije ispratio Qubu Mihajlovića, i ovaj je u skoku dao gol. Veliki peh dogodio mi se u jednom derbiju s Partizanom: igrao se 86, 87. minut, kad je ušao Radomir Antić, sada poznati trener. Primio je loptu, pogleda levo-desno, ne zna kome da je doda, i šutne na gol. Sećam se, bila je kiša, vlažan teren, lopta otežala, ide pravo na mene. Dobije žabicu, udari me u grudi, i odbije se, prilično daleko, u šesnaesterac. Bjeković pobegne Dojčinovskom, da gol. Završi se utakmica, 1:0 za Partizan, publika na Marakani poludela, nije mogla da mi oprosti.

Protiv Ujpešt dože branio sam utakmicu života, 1972. To je najbolja odbrana u mojoj karijeri. Bio sam u punoj formi, sa dovoljno iskustva, spreman za okršaje. Tri godine zaredom bio sam proglašavan golmanom godine, Zvezda je harala... Ujpešt je bio sjajna ekipa, imali su Alberta i Benu, dva centarfora, i Fazekaša po desnoj strani – Žika Jeftić je bio na velikim mukama, posle i Krivokuća. Uvek sam anticipirao centaršuteve; Albert je bio veoma visok, davao je golove glavom, sa njim sam dobio duele. Beni sam uletao u noge – odbranio sam sve udarce na gol. Ono, kao čarolijom.

BMW: Naša generacija je počela da dobija veće sume za potpis ugovora. Yaja je tu predvodio: kad mu je istekao prvi ugovor, po logici stvari drugi je hteo da unovči. Sećam se čitave te sage: da li će potpisati ili neće?! Nije želeo da prihvati uslove koje mu je nudila Zvezda, hteo je da nametne svoje. Pa je tu bilo natezanja u medijima: “Yaja traži...!” Zapravo, niko nije znao o kojim sumama se radi. On to nije govorio, niti je bilo kulturno da ga mi pitamo: Je li Yaja, šta tražiš? Tako je krenulo s većim transferima, naročito sa igračima njegove klase.

Naravno, bili smo veoma popularni. To prija, do određene granice. Često ljudi umeju da preteraju, nekad i da vređaju, ako se loše odigra. Bilo je i psovanja i svačeg, ali to se prihvata kao sastavni deo posla. S Markom Markovićem išao sam po celoj Srbiji, navijačima sam branio penale. Kandidati za najlepšeg fudbalera SFRJ iz Zvezde bili smo Yaja i ja. Bio je popularniji, tako da sam ja bio prva pratilja a Bora Đorđević iz Partizana bio je druga pratilja. Imao sam bmnj kad ih u Beogradu nije bilo; noću su ga mangupi obijali, razbijali su bravu ili retrovizor, pravili mi trošak. Onda sam ga ostavljao otvorenog, oni se voze, zauzvrat, često bi napunili rezervoar. Jedanput su mi ukrali alfu, policija ih je vijala svojim tristaćima, nikako nisu mogli da ih stignu.

STRANAC PROFESIONALAC: Pre nego što sam otišao u vojsku, dobio sam ponudu od Reala. Nisu me pustili, morao sam u JNA. I danas mi je žao što nisam igrao u kraljevskom klubu, vrhu evropskog fudbala. Kad sam izašao iz vojske, dobio sam ponudu od Ovijeda. Bili su u drugoj ligi, trebao im je golman. Tri godine branio sam za njih, ušli su u prvu ligu. Profesionalni fudbal zahteva kompletnog čoveka. Strancu se greške ne praštaju kao domaćem fudbaleru. Sto odsto morate da budete profesionalni. Vratio sam se ’77. i tri godine branio za Osijek, pa smo Santrač, Vlada Pejović i ja pomogli Galenici da uđe u Prvu ligu. Imao sam 37 godina kad sam prestao da branim, onda su mi ponudili da budem u trenerskom štabu Galenike, da bih je sledeće godine ja preuzeo. Dosta dobro sam to odradio, bili smo u vrhu tabele u Drugoj ligi. Onda me je Zvezda povukla u njihov štab. To je bilo ’87. počeo sam da radim s golmanima, trebao je takav stručnjak. Jednu godinu asistirao sam Gojku Zecu, u Emiratima. Dakle, bio sam u Zvezdi kad su Qupko Petrović i Yaja napravili onu sjajnu generaciju koja je osvojila Kup šampiona i Internacionalni kup u Tokiju.

Vladica Popović i Dušan Marović igrali su u Venecueli, preporučili su me pošto sam govorio španski, i bio sam selektor reprezentacije Venecuele, tri godine. Latinoamerikanci su fanatici fudbala, mada je Venecuela uvek bila poslednja u Kupu Amerike – prvi put su sa mnom doživeli da budu pretposlednji. Na Fifinoj rang-listi pomerio sam ih za 29 mesta. Svake godine idem tamo sa suprugom. Karibi, fantastično je – Venecuelanke su među najlepšim ženama sveta. Posle sam se vratio u Beograd, pa otišao u Burmu, kvalifikovao sam ih za Azijske igre. Ali, shvatio sam da tamo nemam perspektivu: godinama su pod sankcijama, zbog svog vojnog režima. Vratio sam se u Venecuelu, i bio trener godine s ekipom Atletiko zulia. Posle sam trenirao još dva kluba, Estudijantes i Univerzidad de la Sandes, da bih se 2000. vratio. Boškov me je kooptirao u stručni štab za Euro 2000.

AFRIKA: Sledeće godine dobio sam ponudu iz Ruande, male zemlje u Centralnoj Africi, na Viktorijinom jezeru. Poznatoj po etničkom genocidu, 1994. Znate, ja sam od onih koji ne odbijaju posao. Mnogo je nas trenera, luksuz je baviti se tom profesijom. Prihvatio sam izazov, i otišao. Mada uslovi nisu bili naročito dobri, ni za rad, a ni finansijski. Tamo sam proveo tri godine, i napravio im istorijski rezultat: prvi put kvalifikovali su se za Kup afričkih nacija. To je bila prilična senzacija. Moj golman je verovao u đu-đu magiju, svoju amajliju držao je u golu, da ga čuva. Igrali smo sa reprezentacijom Ugande, i kad nisu mogli da nam daju gol, pokušali su da mu je otmu. On se, naravno, branio, naši igrači su potrčali da ga zaštite, pa je publika uletela... Utakmica je prekidana dva puta, po 45 minuta. Onda su se dva predsednika država čuli telefonom, naš siđe iz lože, kaže: Kouč, moramo da nastavimo utakmicu! I, pobedimo ih sa 1:0, kvalifikujemo se za Kup afričkih nacija 2004.

Od 45 kandidata u užem izboru za trenera Gane, bili smo nas trojica: Francuz Trusije, čuveni trener, jedan njihov domaći, i ja. Eliminisao sam Ganu iz Kupa nacija, bili su u grupi sa Ruandom. I, kao što znate, napravio sam i tamo istorijski uspeh – kvalifikovali smo se za Svetsko prvenstvo i Kup nacija.

Afrikanci imaju urođenu brzinu, njihova konstitucija im to omogućava. Fizička priprema njima ne predstavlja nikakav problem. Tehnički su svi obučeni, naročito oni koji igraju po Evropi. Taktički su slabiji, zbog toga uzimaju evropske trenere. Nisu mnogo disciplinovani, ali kad ih pritegnete, kad vide rezultate, prihvataju autoritet. Gana je imala i bolju generaciju fudbalera, međutim, bili su podeljeni u klanove, nikad nisu mogli da se kvalifikuju. Napravio sam ekipu u kojoj su svi jednaki, bez obzira na to što je Esijen dobio 23 miliona funti za prelazak iz Liona u Čelzi. Kapiten Apija, najbolji igrač Fenerbakčea, isto je tretiran kao i 23. u timu. I to je dovelo do rezultata.

Proglašeni smo atrakcijom i osveženjem SP-a. Ali, suđenje je bilo skandalozno, drastično smo oštećeni na utakmicama s Brazilom i Italijom. Brazil je ime, tako da su oni morali da igraju u četvrtfinalu, a ne Gana. Kad sam sudiji rekao da treba da obuče žuti dres, on kaže: Hvala, u drugom poluvremenu idite na tribinu! Izbacio me je s klupe. Hteo sam da se izvinim, ali kad sam video da posle utakmice od Ronalda uzima dres, rekoh: Nema šanse da ti se izvinim, bio sam u pravu! Mislim da su favoriti ovog prvenstva i stigli na svoja mesta. To su ekipe koje imaju konstantnost i tempiraju formu za turnirska takmičenja. Latinoamerikanci su ispali, ovde ne uzimaju ništa, kao ni Evropljani tamo. To je neki nepisani zakon.

Uspeh reprezentacije Gane je moj najveći uspeh, kruna u karijeri. Dospeo sam u elitu svetskih trenera, a da niko nije stajao iza mene, niti sam nečiji miljenik. Utoliko sam ponosniji i zadovoljniji ovim što sam postigao.