Arhiva

Izdavači kreditiraju državu

Sandra Petrušić | 20. septembar 2023 | 01:00

Na prvi pogled – ništa novo, Ministarstvo kulture se još jednom obrukalo prilikom otkupa knjiga. Posao koji je trebalo da završe početkom ove godine uradili su, doduše traljavo, sa pola godine zakašnjenja, za njega su odlučili da plate tri puta manje nego što im buyet dozvoljava, nisu platili ni toliko; konkretnije – nisu platili ništa, a u svom uobičajenom maniru su uspeli da propuste nekoliko kapitalnih dela i previde da im je na spisak ušla kiosk literatura.

“Iz godine u godinu se ne vidi da iza otkupa stoji određena kulturna politika, a kulturnu politiku kreiraju oni koji su trenutno na vlasti. Nažalost, to je tako. Zbog toga za ovogodišnji otkup knjiga mora da odgovara Ministarstvo kulture jer ako se najznačajniji književni projekti ne nađu u svim bibliotekama u Srbiji, onda je to promašaj čije će se posledice osetiti za koju godinu. Navešću vam primer epohalnog romana ‘Don Kihote’ koji je Aleksandra Mančić prevela na odgovarajući način sa izvornog kastilijanskog jezika. Postoje prevodi i u svetu, a pogotovu kod nas, koji se rade jednom u sto godina. Ovo je jedan od tih. Ne mogu da se upoređuju babe i žabe, ‘Don Kihote’ koji je odštampan i dizajniran evropski sa raspadajućim kiosk izdanjima”, kaže Simon Simonović, direktor izdavačke kuće “Rad”.

Dakle, komisija je zaključila da je 30 primeraka ove knjige sasvim dovoljno (biće poslate samo u matične biblioteke) iako se radi o projektu u koji je uloženo oko dva miliona dinara, što “Rad” nikada ne bi mogao da iznese da nije bilo pomoći Generalne direkcije za knjige Ministarstva za obrazovanje Kraljevine Španije i da ga nije pomogla Skupština grada Beograda kao kapitalni projekat. Na slični način komisija je prilikom prošlog otkupa odlučila da zaobiđe “Nove drame” Biljane Srbljanović (izdavačka kuća “Otkrovenje”) iako su na prošlogodišnjem frankfurtskom sajmu knjiga bile predstavljene u okviru 30 autora koji su nas reprezentovali i to uz pokroviteljstvo baš Ministarstva kulture.

“To je u nadležnosti komisije”, tvrdi Aleksandar Jugović, pomoćnik ministra kulture.

“Teško”, uzvraća Simonović i dodaje: “Komisija može da napravi grešku, ali ministar kulture može i mora da ispravi propust.”

Ako je tako iz godine u godinu, pitanje je šta nas onda iznova čudi?

Pa, recimo, to što je prošle godine premijer Srbije Vojislav Koštunica odlučio da primi hronično nezadovoljne izdavače i to u prisustvu svih za taj problem kompetentnih ministara (kulture, prosvete, nauke i finansija) i pokuša da reši problem. Manje-više najavljeno je i da ga je rešio: predloženo je 10 tačaka, od toga da ova godina bude godina knjiga, preko stvaranja nacionalnog centra za knjigu, do otkupa. Predložen je veći buyet, ulaganja u kapitalna dela, a razgovaralo se i o tome da bi država morala da razmisli iza čega će stati jer time direktno diktira kulturnu politiku. Izgledalo je da se neko konačno setio njenog veličanstva knjige, a onda se već prilikom usvajanja buyeta videlo da se ipak malo više setio njegovog veličanstva Aleksandra Karađorđevića. Jer, evo kakvu je kulturnu politiku najavila država, ako je pogledamo kroz brojke: u buyetu je opredeljeno 130 miliona dinara za podršku proizvodnji srpskog filma, 140 miliona dinara za otkup knjiga, a 135 miliona dinara za održavanje spomenika kulture Dvorskog kompleksa na Dedinju.

I, na tome se nije stalo: u međuvremenu je zaboravljena godina knjige, ministar finansija Mlađan Dinkić je bez pardona izjavio da ne da pare za nacionalni centar za knjigu, a da je za sramno zakasneli otkup dovoljno 45 miliona kojih, uzgred, Ministarstvo kulture jednostavno nema?! Ali, ta ih činjenica nije sprečila da nalože izdavačima da primerke knjiga pošalju u biblioteke o svom trošku, što predstavlja veliki izdatak za male izdavače kojima je, recimo, otkupljena jedna i to jeftina knjiga, uzgred su zaboravili da obaveste biblioteke koje su knjige otkupljene (80 odsto biblioteka u Srbiji nema Internet i ne može da pogleda odluke na sajtu Ministarstva, a i da ima, osnovni red bi bio da postoji neki zvanični dokument o tome), a na pitanje zašto Ministarstvo kasni sa svojim delom obaveza, pre svega finansijskih, Jugović je u “Politici” odgovorio: “Šta bi bilo da otkupa uopšte nema?”

“Pa, ima ga i to košta”, kaže Dejan Papić, vlasnik izdavačke kuće “Laguna”, i dodaje: “Trenutno kreditiram državu, platio sam PDV, a kako čujem, novac od otkupa sigurno neću dobiti do septembra, ako ga dobijem i tada. Sad nemaju novac, u avgustu idu na godišnji odmor, a šta će biti u septembru, niko ne zna. ‘Laguna’ nikada nije sjajno prolazila na otkupu, ovo je prva godina u kojoj nam je otkupljen veći broj izdanja i tek nam predstoji da vidimo šta nas je tačno snašlo.”

Izdavači su mahom u sličnoj situaciji, očekuju novac za knjige koje su objavili za prošlogodišnji sajam knjiga, platili štampu, prava, prevode, poštanske troškove i, verovali ili ne, porez na dodatnu vrednost za novac koji im je obećan. I koji će, kako se nezvanično čuje, početi da dobijaju jednom i to u ratama. Za sada su u igri četiri.

“Kako bi iko mogao da bude zadovoljan kada otkupa odavno nije bilo, a i za taj poslednji koji je obavljen, pare nisu ni na vidiku uz obrazloženje da novac suviše sporo pritiče iz buyeta”, kaže Jagoš Đuretić, vlasnik izdavačke kuće “Filip Višnjić”, i dodaje: “U to bi mogao da poverujem, jedino ne znam da li se Ministarstvo bori da bude drukčije. Vidim da se u mnogim oblastima ne ispunjavaju buyetske obaveze, a na drugoj strani se pravi suficit. Takvu politiku ne razumem kao državnu politiku, a ona i te kako ima odjeka na oblast kulture, posebno na oblast knjiga. Moguće je da tih para nema, ali me čudi što vidim da se finansiraju neke druge oblasti koje su, po mom mišljenju, manje urgentne; obilazak i učešće na mnogim sajmovima i međunarodnim manifestacijama od kojih ne vidim adekvatni efekat.”

Tačno je da su se na nekim koktelima neki ljudi dobro proveli, ali to i dalje ne objašnjava zašto je za otkup knjiga uloženo samo 45 miliona, kada je buyetom namenjeno da bude 140. Od tog novca se ne može platiti ni provod, ni kompleks na Dedinju, ni film.

“Razlika je napravljena jer se očekuje daleko veći izbor knjiga posle sajma i tih 100 milion će biti upotrebljeni tada”, kaže Zoran Hamović, direktor izdavačke kuće “Klio”, i nastavlja: “Problem je što se stalno nešto duguje. Otkup u junu prošle godine uopšte nije postojao, a tokom godine bi trebalo da postoje dva otkupa i jedan za kapitalna izdanja. Ovo je otkup za prošlu godinu koji još uvek nije realizovan. Ta vrsta neuređenosti je ono što najviše iritira i izaziva sumnju. Takođe, mi ne znamo kolika su diskreciona prava ministra ili njegovih pomoćnika da usmeravaju sredstva po svojoj volji. Nemam ništa protiv da ih imaju, ali tek kada se ispune svi drugi uslovi. Očigledno se u mnogim segmentima dosta čini na osnovu slobodnog opredeljenja. Postoji neka vrsta sive zone između onoga što je planirano i onoga što je realizovano. To je već tradicija u Ministarstvu i to se stalno ponavlja: postoji vidljiv i nevidljiv otkup. Kada komisija završi rad, onda uvek ostaje prostor da se prodaju knjige koje je odbacila ili nije videla.”

Čak i ako razliku od 95 miliona Ministarstvo kulture stvarno upotrebi za otkup knjiga, mnogo toga ostaje nejasno. Za sada su dva godišnja ciklusa otkupa svedena na jedan na dve godine, a ako i dođe do drugog – gde je konkurs? Zar ne bi bilo logično da se raspiše već sada i da komisija počne da čita ono što će se pojaviti na Sajmu knjiga? Jer, kako očekivati da se izaberu pravi naslovi ukoliko se na čitanje čeka do kraja oktobra? I do sada je veoma kratko vreme bilo namenjeno čitanju, pre se biralo na osnovu naslova, poverenja, poznavanja izdavača, a stradala je grupacija izdavača koja je još nepoznata javnosti. Jedan pogled na njihove knjige nije dovoljan da iko sazna šta je u njima. I kako će se stići da se taj izbor uklopi u buyet za ovu godinu? Verovatno nikako, jer je ovaj saziv Ministarstva kulture (teško da će se do sledećeg otkupa promeniti) taj posao radio šest meseci duže nego što je planirano.

U Ministarstvu tvrde da nisu kasnili jer su otkupili sva dela za period za koji su buyetska sredstva namenjena i nije se preskočio nijedan period u praćenju izdanja. Sa tom tvrdnjom ne samo da se ne slažu izdavači već ni bibliotekari kao krajnji korisnici otkupa.

“Naravno da se kasni sa otkupom knjiga, jer ono što je sada otkupljeno, a vredi, mi smo već kupili, a što nismo, za tim i ne postoji potreba i predstavlja nam višak. Posle Sajma smo zbog potrebe čitalaca kupili novo izdanje Jansonove ‘Istorije umetnosti’, a sada smo je dobili od otkupa. Dve knjige nam nisu potrebne, a radi se o skupom izdanju i za jednu smo mogli da dobijemo dvadesetak drugih knjiga. Nezadovoljni smo i izborom knjiga, znam da u komisiji sede ljudi iz biblioteka, ali oni očito biraju po nekim drugim parametrima”, kaže Vera Udicki, direktor Matične biblioteke u Kikindi.

I ostali direktori biblioteka dele njeno mišljenje i ističu da im je žao što se odustalo od modela koji je primenjen 2003. godine kada je Ministarstvo napravilo spisak knjiga čiji je otkup odobrilo i prosledilo ga svakoj biblioteci da sama izabere šta im je potrebno u okviru sume koja je određena. Taj model je predložila Narodna biblioteka Srbije i on je garantovao stručan odabir naslova iz aktuelne produkcije u osam različitih oblasti literature, od beletristike do leksikografije, a biblioteke su birale šta žele uz obavezu da uzmu minimalni broj naslova iz svake oblasti.

Ove godine se jednostavno odustalo od većine oblasti i servirana je mahom beletristika. Konkurs je osim romana, drame i poezije predviđao monografije i esejistiku, ali se zaboravilo na veliki broj oblasti koje država mora da promoviše svojim autoritetom.

“Nisam imao pravo da predložim sve knjige. Oni kriterijumi koji su dogovoreni na sastanku u Vladi Srbije nisu poštovani, tako da smo mogli da ponudimo samo beletristička izdanja. To je neshvatljivo, kao da bibliotekama nisu potrebne filozofske knjige, teorijsko-političke, publicističke. Mi smo izdavač koji je poznat po nekoliko edicija iz oblasti filozofije, teorije politike, teorije prava, socijalne politike, a ništa od toga nismo mogli da ponudimo. Ugrožena je ciljna grupa, jer se radi o knjigama koje presudno utiču na odnos prema kulturnim vrednostima i obogaćivanju kulturne riznice. Tu literaturu kupuju oni koji pišu i stvaraju u svim oblastima, od literature do nauke”, kaže Đuretić.

Mada u Biblioteci grada Beograda tvrde da su zadovoljni izborom i da je beletristika ono što se najviše čita, u bibliotekama u unutrašnjosti smatraju da nije tako: bibliotekari su ti koji najbolje znaju potrebe u svojim opštinama a njihovo mišljenje je potpuno skrajnuto. Takođe, tvrde, u Beogradu i mogu da budu zadovoljni jer im je gradski otkup omogućio da dođu do mnogih knjiga do kojih je po unutrašnjosti nemoguće doći. A potreba za kapitalnim i stručnim izdanjima postoji svugde. Kao i za prošivenim knjigama sa tvrdim koricama a ne onima koje se još pri pečatiranju raspadnu, o čemu komisija nije vodila računa.

“Izbor mora biti reprezentativan i poruka bi trebalo da bude: objavljujte ovo što smo odabrali, to je izbor namenjen bibliotekama. Kada država bira, ona preporučuje, kada čitalac nešto hoće da čita, on može da uzme u biblioteci, ali i kupi ili pozajmi ukoliko hoće da se zabavi. Da li može jedno Ministarstvo kulture da kupuje ono što je za jednokratnu upotrebu samo zato što je veliki pritisak na biblioteke da se uzme neki naslov? U uređenim sistemima to ne bi smelo da se dešava. To su namenske pare koje predstavljaju ulaganje u infrastrukturu. Državne pare se moraju ulagati u kvalitet i u knjige koje ne moraju da budu masovno čitane, a biblioteke moraju da promovišu takve knjige”, kaže Hamović.