Život ispod dna

Stigli smo do dna, kopamo još dublje” samoironična je izreka koja najbolje ilustruje situaciju u Kinšasi, glavnom gradu većeg i nesrećnijeg od dva Konga. Dopisnika londonskog Indipendenta ova osmomilionska metropola je proletos podsetila na slike iz filma “Dan posle” koji je snimljen osamdesetih da bi nam dočarao svet posle nuklearnog rata, ako budemo morali da živimo u bespuću “nuklearne zime”. Posetioci imaju utisak da je u bivšem Zairu sve savršeno loše. Svetska banka je nedavno u Kongu naručila ispitivanje javnog mnjenja sa neobičnim pitanjem: “Da je vaša država čovek, šta biste joj uradili?”. Većina je odgovorila “Ubio bih je.”

Za Kongoance država je nemilosrdni, nezasiti grabljivac, zver koja ne zaslužuje da živi. Kongo je danas svojevrsna laboratorija u kojoj možete potražiti odgovor na neka teška i, nažalost, smislena pitanja. Šta ostane kada iz društvene jednačine izbacite sve funkcije uređene države? Koja količina anarhije je optimalna? Koliko brzo se može doći u situaciju da se više ništa ne može ukrasti? Koliko institucije mogu biti zloćudne? Kako je živeti decenijama pod vlašću koja ne daje ništa a traži malo, i pri tome biti toliko siromašan da je i najmanje previše?

“GEOLOŠKI SKANDAL”: Razlog zašto baš Kongo nudi rešenje ovog rebusa je, kako piše Mišela Vrong, u “brutalnoj kolonijalnoj prošlosti i jedinstveno velikom mešanju zapadnih sila”. Teoretski, Kongo je najbogatija zemlja na svetu. Belgijanci su ovu svoju bivšu koloniju opisali kao “geološki skandal”, plodnu zemlju koja leži na dijamantima, zlatu, uranu, bakru, koltanu i skoro svakom retkom i skupom metalu koji poznajemo. Jalovina nastala korišćenjem zastarelih tehnologija u prošlom veku je bogatija bakrom nego ruda u većini svetskih rudnika. Kongo je najbolji primer tragičnog pravila podsaharske Afrike – što je zemlja bogatija prirodnim resursima to su njeni stanovnici siromašniji. Jedan Kongoanac je izjavio Indipendentu da Zapad u njegovoj zemlji vidi “gomilu bogatstva na kojoj nažalost sedi nešto crnih ljudi”. Kao i milioni sunarodnika koji ne veruju da su stanovnici Konga ikada bili stvarni gospodari svoje sudbine, on politiku Zapada doživljava kao pokušaj da se eliminiše ova šezdesetmilionska ljudska “prepreka” eksploataciji vrednih resursa.

Zemlja koja je početkom prošlog veka postala najisplativija kolonija na svetu, samo par decenija ranije delovala je kao lepi, ali bezvredni komad Afrike. Kongo je na kraju XIX veka ostao zadnja “bela mrlja” na karti sveta, prostranstvo nedostupnih prašuma koje je postalo država kada su povučene granice njegovih devet suseda. Ovu zemlju niko nije želeo tokom velike “jagme za Afriku” i konačno je pripala belgijskom kralju. “Slobodna država Kongo” je na Berlinskom kongresu postala privatno vlasništvo kralja Leopolda II. Par decenija kasnije Leopoldov lični posed je postao kolonija 80 puta manje Belgije.

PRVI HOLOKAUST: Čak ni Portugalci, poznati po brutalnosti, nikada nisu pali tako nisko kao Belgijanci. Ova mlada, nesigurna, podeljena i frustrirana evropska nacija pretvorila je vladavinu Kongom u jednu od najbrutalnijih u istoriji. Istoričari danas smatraju da je tokom poslednjih godina Leopoldovog gazdovanja u Kongu počinjen prvi holokaust u XX veku. Sporan je samo broj Leopoldovih žrtava – procene se kreću između sedam i 13 miliona ubijenih.

Belgijanci su Kongom vladali pod sloganom “ko nema puške, nema ni prava” i izuzev leševa i luksuznih vila ostavili su malo toga: 300 kilometara asfaltiranih puteva, jednu prugu i nekoliko fabrika za preradu rude. Verujući da “bez obrazovanja neće biti ni pobune” sve su učinili da ne nastane obrazovana domaća elita – na dan proglašenja nezavisnosti, 30. juna 1960. godine, u Kongu je bilo samo osamnaest crnih ljudi sa univerzitetskom diplomom. Leopoldov i nacistički holokausti su naveli nekoliko zapadnih istoričara da napišu da je Evropa, a ne Afrika “srce tame” i “mračni kontinent”. Afrika, sve sa svojim užasima i tamnim zonama, predstavlja samo “najveću mrlju na savesti Evrope”.

Ipak ne čudi da je baš Kongo rodno mesto danas najpoznatijeg negativnog klišea. “Srce tame” je od naslova kultnog romana DŽozefa Konrada preraslo u jednu od najpopularnijih metafora. Potraga za novim “srcem tame” je već decenijama opsesija svetskih medija i inspiracija holivudskih scenarista. Iako su ga mnogi zapadni novinari devedesetih “pronalazili” na Balkanu, u svesti velikog broja ljudi na Zapadu “srce tame” je postalo sinonim za Afriku. Opravdanje za ovo shvatanje se može naći u seriji brutalnih ratova i činjenici da Afrika, kako piše Vrong, “nikada nije razočarala u svojoj sposobnosti da razočara”.

NEZAMISLIVA REALNOST: Kongo, najveće od svih razočarenja, jedno je od nekoliko mesta na svetu gde je sve što deluje nezamislivo realnost. Tu ćete naći gerilske komandante koji ritualno jedu penis ili tek izvađeno srce neprijatelja, žene kojima su posle silovanja odseče komad usmine, da bi im zatim ispalili metak u vaginu. (Jedna od nesrećnica koja je sve ovo preživela – i pri tome dobila sidu – danas se leči u susednom Burundiju.) Ovo nisu bizarni izuzeci, potezi ludaka, već neka od oružja u neprekidnom ratu na istoku Konga, seriji sukoba u kojima je kanibalizam municija, u kome se ratuje protiv duhova, u kome borci veruju da smrt ne donosi metak iz kalašnjikova, u kome se ništa ne dobija po zasluzi.

Povrh svega, Kongo je najverovatnije postojbina side. Čak su i nuklearne bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki bile napravljene od uranijuma iskopanog u Kongu. U ovoj zemlji samodestrukcija ima razmere pandemije. Kako piše Anastase Nzeze Bilakila, profesor ekonomije na Univerzitetu u Kinšasi, Kongo je već skoro dve decenije “u procesu kanibalizacije, društvo je svoja žrtava”.

Koliko god priča o (samo)kanibalizaciji jednog društva i jedne zemlje delovala “tamno”, Konrad je imao nešto sasvim drugo u vidu kada je davao ime svom remek-delu. Vrong u Mobutuovoj biografiji objavljenoj pod naslovom “Stopama gospodina Kurca” piše da stereotip o Kongu i Africi zasnovan na naslovu romana “Srce tame” predstavlja savršen primer citata izvađenog iz konteksta. Konrad je u Leopoldovom Kongu umesto planirane tri godine proveo manje od šest meseci i to je, kako je priznao, bio najtraumatičniji period njegovog burnog života. Posle Konga on je “sve video u crnoj boji”. To je mesto u kome je, kako piše, ophrvan bolestima postao “savršena životinja”. Konrad je opisao srce tame u kome su “filantropske izjave skrivale kolonijalni sistem obeležen brutalnošću bez presedana”. Konradov Kongo na kraju 19. veka, kolonija u kojoj je njegov “beli” junak Kurc postao kanibal, jeste mesto gde je moćni, “civilizovani” Evropljanin licemerno dozvolio svojoj tamnoj strani da nadvlada sve “evropske vrednosti”. “Tama u naslovu knjige se odnosi na monstruozne strasti u srcu ljudske duše, uvek spremne da izađu na površinu kada su bolji ljudski instinkti suspendovani... Ona tu nije pomenuta zbog navodne predispozicije Afrike prema nasilju”, piše Vrong.

BELGIJSKA TAMA: Nasilja nikada nije manjkalo. Onima koji nisu skupili dovoljno gume i slonovače Leopoldovi ljudi su, poštujući dekret koji je evropski kralj izdao 1891. godine, jednostavno odsecali ruke i tako dramatično povećali profit gospodara. Force Publiljue je bila Leopoldova brutalna plaćenička vojska. Svaki pokušaj pobune, a pobunom je smatrano i sporo punjenje Leopoldovog trezora, gušio se u potocima krvi. Krupp-ov top je bio oružje belgijskog genocida. Mobutu se pokazao kao dostojan Leopoldov naslednik. Sin kuvarice iz malog sela u provinciji nije mogao imati bolji uzor od Leopolda i njegove krvave vladavine.

Vrong piše da “duh tako temeljno uništen” pod Leopoldom i Mobutuom, dva vladara koji su gospodarili kao zloćudni polubogovi, “nije lako obnoviti”. “Kabila otac” je 1997. godine konačno srušio Mobutua, ali tokom kratke vladavine nije ni pokušao da demontira kleptokratski mobutizam. NJegov neiskusni sin-naslednik se danas prvenstveno bavi političkim opstankom, lavira između onih koji ga drže na vlasti zato što im omogućava da se bogate i onih koji bi da ga sruše (i ubiju) da bi se obogatili. Za one koji se ne bave politikom, “uzmi i beži” je jedina strategija u okruženju koje ne dozvoljava da se pojavi ambicija. Možda najveći problem Konga – i najstrašnije nasleđe sadističko-kleptokratske vladavine Leopolda II i domaćih naslednika – jeste rezigniranost stanovnika, shvatanje da je preživljavanje dovoljno, da je promena nemoguća, da se ne vredi buniti, da je ustanak ili raspad samo povod za pljačku, a ne mogućnost novog početka.

Kongo je uvek na ivici, u strahu od praznika i godišnjica, svega što može da bude povod za podsećanje na izneverene nade i da opravda spazam nekontrolisanog besa i nasilja. Svaki slom krhkog poretka je prilika za novu seriju pljačkanja, redistribuciju bede i pokušaj da se otme bogatstvo koje je u rukama privilegovane manjine. Iz Konga sam otišao u predvečerje Dana nezavisnosti. Neki od mojih sagovornika, zvaničnika UN-a, su se pripremali za novu epizodu nekontrolisanog nasilja. Jedni su slali porodice u inostranstvo, drugi su sa lokalnim policijskim ili vojnim komandantima dogovarali strategiju za preživljavanje haosa i ugovarali cenu kamioneta sa do zuba naoružanim vojnicima koji će ih odvesti do najbliže baze UN-a. Cena ovog aranžmana je nekoliko stotina dolara odmah, i još nekoliko puta toliko kada se vojnici pojave. UN-ovi vojnici, iako ih je čak 17 000 u Kongu, imaju “običaj” da se, kada krene haos, zatvore u žicom opasane baze i zaborave na civilni deo misije koji živi u iznajmljenim kućama i stanovima. Trideseti jun je prošao bez većih nereda, ali novi “crveni datum” je samo nekoliko nedelja daleko.

UMETNOST PREŽIVLJAVANJA: Teodor Trefon piše o Kinšasi kao o gradu u kojem većina posetilaca vidi samo “zaboravljenu crnu rupu obeleženu haosom, nesrećom i konfuzijom”. Za mene je najveće čudo to da sve nije mnogo gore, da sam mogao da hodam ulicama, da sam dobio priliku da iz prve ruke upoznam to afričko čudo inventivnosti i remek-delo umetnosti preživljavanja. Većina stranaca, nešto libanskih, indijskih i grčkih biznismena i stotine birokrata i humanitaraca u brojnoj UN-ovoj misiji, nikada ne izlazi iz svojih klimatizovanih džipova. Posluga u vilama uključuje čoveka čiji je jedini zadatak da otvara kapiju. Jedini susret svetlopute elite sa pravim Kongom je kada moraju da naprave par koraka od parkinga do ulaza u neki od libanskih supermarketa. Ali, oni hrabriji su me naučili kako da se približim pravoj Kinšasi, kako da hodam metropolom u kojoj je šetnja glavnom ulicom avantura.

Još dok sam slušao pravila ponašanja u urbanoj džungli, shvatio sam zašto mnogi ljudi na ulici deluju tako ozbiljno i ljutito. Da bi se preživelo u ovom razvaljenom gradu, ne sme se pokazati strah i zbunjenost. Jedini način da vas gomile gladne, drogirane ulične dece i nervozni debeovci u crnim izraubovanim mercedesima ostave na miru jeste da delujete samouvereno, iskusno i pomalo preteće. Nije mi bilo lako da prihvatim da policajca koji mi traži pasoš treba da ignorišem, ili da mu ako je dosadan odgovorim psovkama i vikanjem na srpskom ili bilo kom jeziku. Najteži od svih zahteva – skrivanje straha u očima – postigao sam samo zahvaljujući jako tamnim naočarima. Prividna anarhija ima svoja pravila i cenu plaćaju svi koji bi da je ignorišu, posebno oni koji bi da se drže svoje “zapadnjačke” logike.

U Kinšasi i ono što prepoznajemo često predstavlja nešto sasvim drugo. Većina u jutarnjoj gužvi ne ide na posao u gradu u kome je stopa nezaposlenosti veća od 90 odsto. To more ljudi koji hodaju kilometrima iz dalekih predgrađa ili visi iz prepunih, zarđalih kamioneta, ide ka centru i velikim pijacama u nadi da će naići na koristan otpadak, nabasati na nešto što će im obezbediti obrok u zemlji u kojoj sve ima vrednost. Dvadeset pet odsto stanovništva jede jednom u dva dana, a 50 odsto jednom dnevno. U gradu u kome skoro da nema zvanične, “bele” ekonomije, u kome ljudi komunalije zovu “uspomene”, malo je onih koji se sećaju vremena kada je nešto funkcionisalo. Mreža fiksne telefonije, koju su pedesetih instalirali Belgijanci, raspala se još 1985. godine. Iako je Kinšasa na obali ogromne reke i kroz nju protiče čak 16 pritoka, u gradu je voda “ređa nego u Sahari”. Čak i da vodovod radi normalno, samo trećina domaćinstava je priključena na mrežu. U Kinšasi nema taksija koje možete pozvati ili zaustaviti na ulici. U najelitnijoj četvrti Gombe, gde žive predsednik i ministri, nestanci struje su svakodnevni. Po celom gradu naići ćete na zapaljene gomile đubreta.

BOLNICE KAO ZATVORI: Bolnice koriste iste igle nekoliko puta, a u većini se sterilizacija hirurških instrumenata obavlja vatrom. Izlečenim pacijentima bolničko obezbeđenje ne dozvoljava da izađu dok porodica ne plati troškove lečenja. U vreme posete na vratima stoje naoružani telohranitelji i medicinske sestre koje im pomažu da prepoznaju pacijente-taoce koji bi da se iskradu pre nego što podmire račun. Uprava većine bolnica leševima umrlih pacijenata ucenjuje porodice koje neće da plate troškove lečenja preminulog srodnika. To je izuzetno moćno oružje u zemlji čiji stanovnici veruju u neraskidivu vezu “vidljive” i “nevidljive” realnosti. Sahrana rodbine je u Kongu izuzetno važna stvar – oni koji je ne obave rizikuju osvetu duhova predaka i seriju nesreća koje će stići iz “drugog sveta”. S druge stane, svake noći oni najsiromašniji ostavljaju pred kapijama bolnica od side i teških pratećih bolesti obolele rođake.

Jedan kongoanski profesor je napisao da preživeti u Kinšasi znači raditi stvari koje su “fizički nemoguće i moralno nezamislive”. “Nova (a)moralnost Kinšase diktira da je bolje prodati dušu đavolu, nego biti skrupulozan”, piše Anastaze Nzeza Bilakila. “Akulturacija” koju je doneo kolonijalizam uništila je tradicionalne vrednosti i odnose, a novi nikada nisu izgrađeni.

Anarhija u Kinšasi je ipak mnogo organizovanija nego što izgleda. Država ne naplaćuje poreze, ali zato postoji mreža neformalnih nameta čije neplaćanje povlači ozbiljne sankcije. Kao i u normalnoj državi, onaj ko ne plati kada treba, ko pokuša da izigra (spontano) uspostavljeni poredak, platiće kasnije mnogo više. U svakom poslu postoje desetine posrednika, mini “poreznika”, koji se bore za život u zemlji u kojoj su vam rođenjem oduzeta skoro sva prava. Jedan od primera je istovar povrća u luci u Kinšasi. Hrana u prestonicu stiže baržama sa severa. Donose je seljaci iz provincije koji su preplašeni od hordi neplaćenih policajaca, poreskih, tržišnih i sanitarnih inspektora koji čekaju na dokovima. Nakupci sa dobrim vezama – svi su žene – svesni straha umornih seljaka (najplodnija polja su dve nedelje plovidbe daleko od Kinšase) kače se čamcima uz dolazeće barže i otkupljuju robu pre nego što stigne u luku. Reka Kongo, sa moćnim brzacima i jakom strujom, kazniće svaku ženu koja svojim čamcem isplovi prerano, kao i onu koja stigne prekasno i propusti cenkanje. Zato svaka grupa žena nakupaca radi sa mrežom doušnika koji javljaju položaj broda. Samo u ovom lancu, naplaćujući minimalnu proviziju ili nadoknadu, hiljade ljudi obezbeđuje svoju egzistenciju.

Jedna od omiljenih zanimacija Kongoanaca je da stvarima i pojavama daju nova, adekvatnija imena. Evropa je tako “raj”, dileri benzina su “gadafiji”, a vojnici na istoku kalašnjikov zovu “kreditna kartica”. Samo puška obezbeđuje “kupovnu moć” u zemlji bez ekonomije kakvu poznajemo. Libanci i Indijci koji, uz nešto Grka i Portugalaca, vode ili drže skoro sve što u Kongu funkcioniše, u cene svega što nude uključuju ogroman rizik poslovanja, realnu šansu da će možda već koliko sutra sve izgubiti – i robu i biznis, i kuću i automobil.

TESTOSTERONSKA BOMBA: Uglavnom neplaćena Kabilina vojska rukovodi se parolom – snađi se, što najčešće znači – pljačkaj stanovništvo. Mada i oni koji dobiju platu – vojnik zarađuje samo 12 dolara mesečno – ne mogu da prežive od zarade. Par stotina metara od dobro čuvane kapije jedne od najvećih kasarni u Kinšasi je stotinak metara dugačka rupa u zidu. Možete videti da vojnici žive sa svojim porodicama, žene kako zalivaju malene bašte ili vezuju kozu. Vrong piše da je boraveći u Kongu počela da, kao i stanovnici ove ogromne zemlje, vojsku doživljava ne kao snagu koja treba da štiti društvo već kao “testosteronsku tempiranu bombu, uvek spremnu da raznese svoju zajednicu”. Seljaci u zemlji koja bi mogla da hrani celu Afriku seju samo onoliko koliko im je neophodno za preživljavanje. Uvek su spremni da pobegnu u prašumu od gladnih i pohlepnih vojski i paravojski.

U poslednjem ratu u Kongu ubijeno je preko 3,5 miliona ljudi. U to petogodišnje krvoproliće koje je okončano decembra 2002. godine uključilo se šest afričkih zemalja. Zapadni mediji su ga nazvali “prvim afričkim svetskim ratom”. Međunarodni komitet spasa (IRC) procenjuje da danas Kongu, u “miru”, od direktnih i indirektnih posledica tinjajućih sukoba raznih gerilskih vojski svakog dana umire više od hiljadu ljudi. Među gerilcima su i ostaci Interahamve, Hutu milicije najodgovornije za genocid u Ruandi 1994. godine, čiji se pripadnici kriju u džunglama koje podsećaju na vijetnamske. Municije je malo i “bitke” se obično sastoje u tome da strana koja ispali nekoliko metaka više pljačka i siluje na većoj teritoriji. U neke od prašumskih “enklava” ne usuđuju se da uđu ni snage UN ni Kabilina armija. Neplaćena i gladna kongoanska vojska je prošle godine bila odgovorna za veći broj zločina nad civilima nego sve gerilske paravojske zajedno.

“SAMOFINANSIRANJE”: Rečenica citirana u jednom čitanom dnevnom listu – “Da ne kradem, šta bih jeo? Tebe?” – koju je izgovorio lopov uhvaćen u krađi, najbolje sumira dilemu ogromnog broja stanovnika Kinšase. Ovo opravdanje nije izuzetno samo zbog kanibalističke pretnje (koja u Kongu nikada nije samo retorička), već što ga velika većina stanovnika s razlogom postavlja u neverovatno dugom vremenskom periodu. Zemlja u kojoj je modernizacija stigla u svojoj najmalignijoj formi i legitimisala ovakvu dilemu, deluje mi kao idealno mesto za vraćanje na lekcije koje smo pogrešno naučili i povod da pokušamo da proverimo pravo značenje reči koje najviše volimo da zloupotrebljavamo: civilizacija (“naša”, nekako uvek u jednini), dostojanstvo, pravda...

“Čas” realnosti koji živeći u Evropi imamo luksuz da ne vidimo, počinje u Kinšasi odmah po sletanju i završava pred samo poletanje. Kad stignete morate izbeći desetine policajaca, carinika i inspektora koji bi da se dokopaju vašeg novca pre nego što napustite aerodromsku zgradu. Kinšasa je jedan od gradova gde lete samo dve “ozbiljne” zapadne kompanije koje veruju samo svojim službenicima.

Na odlasku prvi izazov je provaliti kome od stotina policajaca i carinika koji bi da “provere” vaše isprave stvarno morate da date pasoš. Svaka pogrešna procena košta pedesetak dolara. Kada dođete do nadležnih, “provera” prtljaga ili dokumenata (na aerodromu u polumraku, kada sam odlazio nije bilo jedne faze) ima jedini cilj da vas izmaltretira dovoljno da date koliko se traži da biste dobili pasoš nazad. Na kraju vas ispred samog aviona čekaju stolovi i reflektori – privatno obezbeđenje u službi francuske aviokompanije će kopati po vašem ručnom prtljagu i detektorima za metal i eksploziv proveravati ono što policajce nije zanimalo a što bi trebalo da im bude glavni zadatak. Čekiranje prtljaga se ne obavlja na haotičnom aerodromu već desetak sati ranije u posebnim prostorijama u najskupljem hotelu u centru grada, jednoj od nekoliko zgrada u kojoj uvek ima struje za rendgen aparat koji proverava prtljag.

Svaki dan u Kongu je nova lekcija da se stvari mogu raditi i na drugi način, da sve može da funkcioniše i bez onoga što smatramo neophodnim. Nedavno imenovani guverner Isangija, jedne od provincija na istoku, ušao je u kancelariju bez ijednog lista papira. Službenici platu nisu primili godinama. Rešio je da početni budžet od 3 000 dolara, verovatno jedine pare koje će ikada stići iz prestonice, potroši na čamac i metalnu testeru. Bar će tako zaraditi za svoju platu i plate svojih potčinjenih. U zemlji bez budžeta to se zove “samofinansiranje”.

AFRIČKA DEKONTAMINACIJA: Mobutu je pokazao da najgore kršenje ljudskih prava nije masovno ubijanje oponenata ili oduzimanje političkih i građanskih prava. Gore od svega je, kako piše Vrong, “potpuna destrukcija ekonomije, čime su smrvljene aspiracije generacija”. Kongo deluje kao zemlja koja vodi izgubljeni rat za svoju budućnost. Suviše velika da bi opstala, suviše složena da bi bila podeljena, suviše bogata da bi je oni kojima nikada nije dosta bogatstva ostavili na miru. Kongo je od svog nastanka u strahu i od “balkanizacije” i mogućnosti da je baš “balkanizacija” najmanje loše rešenje.

Teško je posetiti Kongo i ne pomisliti na Srbiju. Kao i mnogo maligniji mobutizam, “miloševićevizam” je ostavio duboko i trajno nasleđe na svim nivoima. Lekcije koje su pod liderima kao što su Leopold, Mobutu ili Milošević tako dobro naučene, ne mogu se lako zaboraviti. Pogled u podsaharsku Afriku iz Evrope je koristan jer izoštrava sve, posebno mutne balkanske slike. Zlo koje se kod nas nazire i samo povremeno iskristališe dovedeno je u Kongu do savršenstva, postalo je sastavni deo svakodnevice. Kada pogledamo sa čim su sve ljudi tamo pomireni, možemo lakše razumeti zašto su ovde prihvaćene stvari koje malo zapadnije deluju neprihvatljivo. Naša nesreća i sramota nisu izuzetne, one su samo negde na skali između dve krajnosti, idealizovane zapadne kojoj težimo i one kongoanske za koju naša zaslepljena, evropocentrična elita misli da nas se ne tiče. Ti nestrpljivi dekontaminatori, denacifikatori i modernizatori bi mogli da preskoče neku od konferencija ili seminara na Zapadu i krenu put Konga. Verujem da će po povratku bolje razumeti Srbiju, i da će ih, dekontaminirane afričkom realnošću, i Srbija lakše razumeti.

Gospodari “nesrećnog raja” Patris Lumumba je kao premijer vladao Kongom samo 67 dana. Svoje mesto u istoriji ovaj tridesetpetogodišnjak – danas se smatra jednim od “najvećih sinova Afrike” – zaradio je govorom 30. juna 1960. godine, u kojem je tokom ceremonije proglašenja nezavisnosti osudio kolonijalizam. Ubijen je nekoliko meseci kasnije u prisustvu četiri belgijska oficira, pod okolnostima koje su tek nedavno razjašnjene. Nekoliko dana po ubistvu Belgijanci su iskopali Lumumbino telo, raskomadali ga motornom testerom i bacili u bazen sa sumpornom kiselinom u obližnjoj fabrici. Belgijski oficir je kasnije priznao da se nije treznio sledeća dva dana: “Uradili smo stvari koje ni životinja ne bi uradila.” On je na belgijskoj televiziji pokazao i dva Lumumbina zuba koja je sačuvao kao uspomenu. Mobutu Sese Seko je vladao 32 godine. Ovaj sin kuvarice, rođen kao Žozef Dezire, promenio je ime u Sese Seko Kuku Ngbendu Va Za Banga (“svemoćni ratnik koji ide iz osvajanja u osvajanje ostavljajući vatru za sobom”). Voleo je da ga zovu “Leopard”. Pored samog sebe 1971. godine je preimenovao i državu, nacionalnu valutu, reke i gradove, u sklopu kampanje “zairizacije” i “autentičnosti” za koju je verovao da će mu obezbediti mesto najvećeg državnika u istoriji. Diktatura ovog bivšeg narednika je prerasla u brutalnu kleptokratiju posle smrti njegove prve žene Marije Antoanete, koju je zamenila glavna ljubavnica Bibi Ladava, čije je mesto zauzela njena sestra Kosija, identična bliznakinja. Sestre su za sujevernog Mobutua, koji je kao i mnogi Afrikanci verovao u magijsku moć blizanaca, predstavljale talisman. Iako su masovna ubistva bila redovna pojava, Mobutu je radije koristio šargarepu nego štap. Nema opozicionara koji u nekom trenutku nije podlegao njegovom dolarskom iskušenju. Preko 9 000 ljudi su bili ministri u Mobutuovim vladama. Svaki je položaj napustio sa ogromnim bogatstvom. Verovao je ipak samo pripadnicima svog malenog ratničkog plemena, koji u Kongu važe za izuzetno glupe ljude. Uživao je ogromnu podršku Zapada tokom hladnog rata. Regan ga je jednom nazvao “glasom razuma i dobre volje”. Pošto je zemlju doveo do ivice bankrotstva i haosa, Mobutu je, u jednom od televizijskih obraćanja početkom devedesetih, svojim podanicima dao savet bez presedana u istoriji: “Samo kradite, ali nemojte da uzimate previše.” Voleo je da troši novac. Kupio je veliki broj skupih vila i imanja širom Evrope. Pri kupovini neoklasične vile na Azurnoj obali Mobutu je, tek pošto je dogovor sklopljen, pitao da li je cena koju je prihvatio u belgijskim francima ili dolarima – razlika je 38 puta. Često je rentirao konkorde kompanije Air France da bi otišao na šoping u Pariz ili u posetu Diznilendu. Verovalo se da je sakrio milijarde dolara na stranim računima. Ali, kada je umro istraga je pokazala da velikih para nije bilo u švajcarskim bankama. Mobutu je najveći deo pokradenog bogatstva svoje zemlje potrošio kupujući lojalnost saradnika i oponenata. “Bogaćenje je (za Mobutua) bilo metod opstanka na vlasti, a ne cilj”, napisala je Mišela Vrong u biografiji narednika koji je postao predsednik. Poslednja odbrana Mobutuovog režima je bila u Kisnagiju, Konradovom “Srcu tame”, i njen oslonac je bila vojska od oko 300 srpskih i francuskih plaćenika pod komandom “pukovnika Dominika Juga”. Na dan kada su Dominik i kolege brodom pobegli iz Kisnagija, teško bolesni Mobutu je pokušao da angažuje Executive Outcomes. Ova južnoafrička kompanija čudnog imena (“Izvršni ishodi”) je u stvari najefikasnija vojska plaćenika na svetu i spasila je kožu i vlast dvojici afričkih diktatora. Faks iz Kinšase je ovim ekspertima za menjanje afričke istorije poslat prekasno. Maršal Mobutu je imao sedamnaestoro dece i CIA je (pogrešno) verovala da promiskuitetni starac ima sidu. Umro je u izgnanstvu u Maroku od raka prostate septembra 1997. godine, samo nekoliko meseci pošto je pobegao iz Zaira. Loren Dezire Kabila je četiri decenije u prašumama istočnog Konga komandovao svojom čudnom vojskom – mešavinom maoista, lopova i uplašenih zairskih Tutsija – švercujući usput slonovaču i zlato. Kabilu je Ernesto Če Gevara upozao 1965. godine i opisao kao nečasnog čoveka “koji se od pamtiveka nije pojavio na frontu” i koji je “zavisan od žena i alkohola”. Kabila je voleo da ga zovu Mze (“Mudri starac”). Ovaj tajnoviti maoista, gangster i ženskaroš sklon luksuzu (Če ga je u jednom intervjuu nazvao “Gucci revolucionarom”) optuživan je za sve i svašta: držanje zapadnih talaca, pečenje zarobljenika na ražnju, veštičarenje i silovanje. NJegovu “Maoističku Narodnu Republiku Heva Bora” uništili su belgijski i američki specijalci na Mobutuov zahtev. U poslednjim danima Mobutuovog režima, Zapad je naterao Kabilu da na južnoafričkom ratnom brodu pregovara sa “Leopardom”. Na bizarnom snimku ovog događaja vidi se Kabila kako stalno okreće glavu. Umesto u oči svog sagovornika, on je gledao u tavanicu ili na drugu stranu. Čak je i iskusni gerilac, čija je vojska dečaka-ratnika već bila u predgrađima Kinšase verovao, kao i većina Kongoanaca, da Mobutu vlada crnom magijom i da je dovoljan samo jedan pogled u oči da bi onemoćali maršal zarobio njegovu dušu i produžio svoju vlast. Dvadesetog maja 1997. Kabila je ušao u Kinšasu i proglasio se za predsednika i premijera zemlje kojoj je dao novo ime: Demokratska Republika Kongo. U rekordnom roku – vladao je manje od godinu dana – nazvan je “novi Mobutu”. Umesto građenja konsenzusa, on je zabranio političke stranke i okružio se saplemenicima. Uganda i Ruanda, zemlje bez čije pomoći Kabila nikada ne bi došao na vlast, ubrzo su se okrenule protiv svog nezahvalnog i prevrtljivog štićenika. Kabila je bio dete iz mešovitog braka, Luba po ocu i Lunda po majci. Majčini rođaci su optuženi za organizaciju atentata, “dvorskog puča”, samo dan pre 40. godišnjice Lumumbinog ubistva. Na Kabilu je 16. septembra 2001. godine pucao mladi telohranitelj. Atentatora je odmah ubio Kabilin rođak – jedan od 26 ljudi, uglavnom Lunda iz Mzeovog okruženja, koji su kasnije osuđeni na smrt. Izvori se ne slažu oko okolnosti Kabiline smrti. Po zvaničnoj verziji, Kabila je samo ranjen u atentatu i prebačen u Zimbabve na lečenje (gde je navodno preminuo dva dana kasnije). Prema tvrdnjama zapadnih diplomata u Kinšasi, Kabila je ostao na mestu mrtav. Transport leša do Hararea su, prema ovoj verziji, organizovali naslednici kako bi izvukli novac koji je Kabila držao u sefu u jednoj afričkoj prestonici. Sef je navodno bio zaključan bravom sa senzorom koji prepoznaje otisak nekog od Kabilinih prstiju. Telo je vraćeno u Kongo 26. januara. Žozef Kabila je postao predsednik već u 29. godini. Bio jedan od generala koji su predvodili očeve trupe u blickrigu od granice sa Ruandom do Kinšase. Otac ga je 2000. godine, pošto je završio vojnu akademiju u Kini, imenovao načelnikom štaba kongoanske vojske. Opozicija tvrdi da je predsednik Žozef stranac, usvojeni Kabilin sin i da je protivustavno na čelu države. Niko ne zna koliko je Mze napravio bračne i vanbračne dece i koliko ih je povrh toga usvojio. I “radio trotar” (mi bismo rekli “radio Mileva”), glavni “medij” u Kongu, i neki zapadni izvori tvrde da je sadašnji predsednik jedan od usvojene Kabiline dece i da nije Kongoanac. Mnogi stanovnici Kinšase veruju da je predsednik koji ne govori njihov jezik Ruanđanin, državljanin zemlje koju velika većina prezire i smatra, uz Zapad, izvorom svih nedaća. Neke zapadne diplomate veruju da je Tanzanijac. Još je manje onih koji veruju da je Mama Sifa, Mzeova žena, stvarno majka predsednika. Nije isključeno da su moćnici koji su na brzinu instalirali mladog Žozefa po Mzeovom ubistvu januara 2001. godine bili svesni problema sa kojim će se usvojeni sin suočiti i da su mu zato pored predsedničke titule dali i “mamu”, danas jednu od najmoćnijih osoba u Kinšasi. Zvanična verzija je da je mlađi Kabila rođen 1971. godine u Heva Bori, tatinoj planinskoj bazi na istoku. (Heva Bora znači “svež vazduh” i Kabila je tako nazvao i državnu aviokompaniju.) Žozef je odrastao u Tanzaniji pretvarajući se da pripada malenom plemenu Fipa kako bi izbegao Mobutuove agente. Čak ni drugovi iz razreda nisu znali da je zgodni zaljubljenik u ratne filmove sin ugojenog maoističkog gerilca iz zapadnog susedstva. Mlađi Kabila ne govori lingala, jezik stanovnika Kinšase, a loše stoji i sa francuskim (Kinšasa je posle Pariza drugi najveći grad na svetu po broju ljudi koji govore francuski). NJegov maternji jezik je svahili, zvanični jezik u Ugandi, Tanzaniji i Keniji, koji se govori i u Burundiju, Ruandi i istočnim delovima Konga. Mladi predsednik je, kao i otac, sasvim bez harizme i pojavljuje se samo na predizbornim mitinzima na istoku zemlje gde stanovnici govore svahili. “Kabila sin” je “inicijator”, mada ne i član, Narodne partije za rekonstrukciju i demokratiju. Koaliciju Savez za predsedničku većinu, koja ga podržava pred julske izbore na kojima je najjači kandidat, čini 31 partija. Na mitinzima se poslednjih meseci umesto stidljivog predsednika pojavljuju Abdulaje Jerodia, psihoanalitičar i jedan od četiri potpredsednika. Jerodia tvrdi da je bio svedok Žozefovog rođenja u maoističkom uporištu. Mitinzi stranaka Kabiline koalicije često izgledaju kao služba u jevanđelističkim crkvama i završavaju se uzvicima “za oca, sina i partiju”. Kabilina predsednička garda broji oko 15 000 članova koji su raspoređeni po prestonici i na ključnim aerodromima u zemlji. Za razliku od vojnika, gardisti su odlično plaćeni. Kabila je zaljubljenik u moto-kros i najveći deo vremena provodi na svom velikom imanju – trkačkoj stazi nedaleko od Kinšase. Ima jednu ćerku. Sin naslednik, “Kabila III”, se još nije rodio.