Rat zbog dva vojnika

Postoje razni povodi za ratove, a oni koji se navode, obično nisu pravi. (Ne kaže se bez razloga: kad izbije rat, prva žrtva je istina.) Neobičan je navedeni povod za najnoviji rat na Bliskom istoku, između Izraela i Libana: otmica dva izraelska vojnika od strane gerilaca militantnog Hezbolaha. Otmicu je premijer Ehud Olmert okvalifikovao kao “čin rata” i zapretio da će Liban “skupo platiti” taj potez. Usledila je silovita odmazda i Liban je već od prvog dana počeo sve da plaća veoma skupo, najviše životima nedužnih civila.

Dve nedelje pre ovog napada u Gazi su pripadnici Hamasa kidnapovali jednog izraelskog narednika. Bio je to povod da se izraelska vojska žestoko obruši na Palestince u Gazi, koju je pre toga bila napustila u okviru programa o povlačenju sa okupirane palestinske teritorije.

Ne zna se da li su otmice u Gazi i u pograničnoj oblasti prema Libanu, gde je koncentrisana cela jedna izraelska divizija od 12.000 vojnika, bile eventualno, između Hamasa i Hezbolaha, usklađene, tek Izrael sad ratuje na dva fronta – istim, neobičnim, povodom: sveti se nedužnom libanskom i palestinskom stanovništvu zato što teroristi otimaju izraelske vojnike. Uz to, front prema Libanu preti da u rat uvuče i zemlje iz regiona, prevashodno Siriju i Iran, koje, prema tvrdnjama Amerikanaca i Izraelaca, pomažu pripadnike Hezbolaha.

Najpoznatiji rat za koji se zna da je izbio zbog neke otmice je trojanski. I đaci znaju da pravi povod tom ratu nije bila otmica lepe Jelene, nego želja kralja Agamemnona da osvoji i pohara bogatu Troju. Sada i diletanti mogu da vide da Izrael ne ratuje samo da bi teroriste prinudio da mu vrate otete vojnike, nego i da bi ostvario dalekosežnije ratne ciljeve.

Izraelski ministar odbrane Amir Perec izjavio je otvoreno da je Hezbolah “prekršio sva pravila, jer vodi Bliski istok u ponor” i da “Izrael namerava da skrši taj pokret”. A Izrael i libansku vladu smatra odgovornom za sudbinu dva oteta izraelska vojnika zato što, uprkos zahtevima međunarodne zajednice, sama nije uspela – strepeći od mogućeg oružanog sukoba između vojske i Hezbolaha – da dosad razoruža taj pokret, nego mu je čak dala jedno ministarsko mesto.

Premijer Olmert nema, za razliku od svog prethodnika Arijela Šarona, vojničko iskustvo, pa verovatno baš zbog toga ima potrebu da pred izraelskom javnošću ispolji odlučnost i čvrstinu u rešavanju krize oružanim putem. On je najavio da izraelska vojska neće obustaviti napade na Liban sve dok oteti vojnici ne budu pušteni, dok Hazbolah ne prekine raketnu paljbu na izraelske vojne položaje i naseljena mesta i dok se ne primeni rezolucija UN o razoružanju tog pokreta.

Kao što se vidi, rat bi mogao da potraje čak i ako bi Hezbolah, nekim čudom, oslobodio dva oteta vojnika. Ratni cilj je razoružanje i likvidacija Hezbolaha, uz očekivanu pomoć UN, možda i intenzivnija pacifikacija Libana.

Nema informacija o tome koliko je pripadnika Hezbolaha poginulo i koliko je njihovih utvrđenja uništeno. Zna se, međutim, da je odmazda – čak i po izraelskim standardima po kojima život i čast vojnika imaju veoma visoku cenu – Libanu donela pravu pustoš. Bombardovan je i razoren tek obnovljeni međunarodni aerodrom u Bejrutu. Liban je stavljen pod pomorsku i vazdušnu, a razaranjem autoputa Bejrut-Damask i pod kopnenu blokadu. Raketama se gađaju javni komunalni objekti, kao što su električne centrale. Broj civilnih žrtava raste po geometrijskoj progresiji. Otežana je čak i evakuacija stranaca iz zemlje. Na sve to Izraelci kažu da su blokada zemlje i razaranje komunikacija neophodni da bi se sprečilo navodno snabdevanje Hezbolaha oružjem iz Sirije i Irana.

Nije, međutim, dosad bilo nijednog objektivnog političara ili novinskog komentatora koji u izraelskom ratu protiv Libana nije video – kako se to u ovakvim prilikama učtivo kaže – prekomernu, nesrazmernu ili preteranu upotrebu sile.

Samit najvećih industrijskih sila G8, koji se održavao u Petrogradu, doneo je prva značajna međunarodna reagovanja na ovaj događaj. Buš i Bler tvrde da Izrael ima pravo da se brani i da iza krize na Bliskom istoku stoji terorizam koji “sponzorišu” Iran i Sirija. Buš ne traži obustavu sukoba, samo očekuje da Izraelci paze da ne bude mnogo civilnih žrtava. Putin osuđuje otmice izraelskih vojnika i misli da Hezbolah mora da se obuzda, ali ne odobrava prekomernu upotrebu sile. Za Širaka je izraelska ofanziva “potpuno nesrazmerna”. U celini, samit je protiv terorizma i za razoružanje Hezbolaha, kako je odlučeno u UN.

Toni Bler i Kofi Anan odvojeno su došli na ideju da se u Liban pošalju međunarodne mirovne snage. Je li možda rano upitati: nije li neko smislio da bi NATO mogao da se angažuje i u Libanu?