“Majmuni” i beli gospodari

“Nema dobrog fudbala bez rasizma!”, napisao je posetilac devedesetdvojkinog sajta, najpopularnijeg sportskog foruma u Srbiji, komentarišući martovsku odluku Evropskog parlamenta da zatraži od fudbalskih saveza da se oštrije suprotstave rasizmu na stadionima. Domaći ljubitelji fudbala, ipak, nisu jedini koji se protive deklaraciji koju je podržalo više od 400 “evro-poslanika” i kojom se, između ostalog, zahteva isključenje iz takmičenja klubova čiji su navijači ili igrači bili učesnici u rasističkim incidentima.

Mnogi navijači, klupski funkcioneri i novinari širom Evrope smatraju rasističko navijanje i uvrede legitimnim oružjem u sportskoj borbi u kojoj na svakoj fudbalskoj utakmici učestvuje ceo stadion, igrači koliko i publika. Rasizam po njima predstavlja samo element baraža uvreda koje su već dva veka deo ovog sporta i koji uključuje sve verbalne gadosti, od seksističkih, pa do reči kao što su “idiot” ili “govno”. U svim zemljama Evrope čućete argumente da rasizam na stadionima ne treba uzimati ozbiljno, da je samo benigni deo sveobuhvatne strategije da se porazi suparnički tim i da su i najgore uvrede male ako se ima u vidu ogromna finansijska nadoknada koju dobijaju igrači. “Za te pare koje dobijaju dao bih publici da im njače celu tekmu”, piše beogradski navijač.

Provokacija je po Hoseu Paradinasu, sportskom komentatoru španskog “El Paisa”, deo igre i nema toga što se može izreći i što u fudbalu neće biti iskorišćeno da bi se došlo do pobede. Mnogi zaljubljenici veruju da je opravdano koristiti svaku uvredu koja će imati efekta, iznervirati ili poremetiti protivničkog igrača, i u idealnom slučaju naterati ga da “pukne”, i kao Zinedin Zidan na berlinskom finalu dobije crveni karton. (Očekuje se da ćemo na dan kada iz štampe izlazi ovaj broj NIN-a saznati rezultate Fifine istrage i dobiti odgovor na pitanje da li je rasistička ili neka druga uvreda naterala jednog od najvećih fudbalera današnjice da “izgubi glavu”.)

Ako je Materaci stvarno na rasnoj, verskoj ili etničkoj osnovi uvredio Zidana (koji će najverovatnije izgubiti “Zlatni fudbal”) loše mu se piše. FIFA smatra da je “rasizam rak koji je dotakao svaki aspekt fudbala”. Afrički igrači se godinama žale da su u Evropi “tretirani gore nego psi”. Sep Blater, predsednik FIFA, obećao je da će “izbaciti to zlo iz predivne igre” i izjavio da “nema mesta za rasizam i diskriminaciju u našem sportu. Fudbal je sredstvo za građenje mostova i povećavanje tolerancije”. Moćni Švajcarac samo pokazuje da je svestan nove realnosti u fudbalu. Ovaj sport je decenijama bio izlaznica iz bede i opijum za radničku klasu širom Evrope. Fudbalske i državne vlasti dugo nisu želele da se mešaju u ventil koji je vikendom opuštao premorene i frustrirane stanovnike “starog kontinenta”. Sve je bilo u redu dok su beli igrači zabavljali i opuštali adrenalinom nabijenu belu publiku.

Problem se pojavio kada se “boja” na terenu značajnije promenila. Bela deca, čak i ona siromašna, postala su bogatija i mnogo manje aktivna. Umesto da trče za loptom po poljančetu počela su da igraju kompjuterske igrice i žive u, za mišiće nogu, fatalnom sajber svetu. Istovremeno fudbal je, uz muziku, za milione siromašnih klinaca u “trećem svetu” i “obojenim” getima u predgrađima zapadnih metropola postao jedini izlaz iz bede. Crnih igrača, ne samo iz Latinske Amerike, biće sve više i FIFA je odlukom da organizaciju sledećeg Mundijala poveri Južnoafričkoj Republici, jednoj od najbogatijih i najnebezbednijih zemalja Afrike, pokazala koliko čvrsto veruje da budućnost ovog sporta leži ispod Sahare.

I zvaničnici FIFA i evropski poslanici znaju koliko će teško biti prilagođavanje evropskih navijača i klupskih poslenika novoj realnosti. FIFA je pred početak Svetskog prvenstva pokrenula kampanju “Kažite ne rasizmu”. Ali crni igrači francuske reprezentacije već na drugom susretu ispred stadiona, dok su izlazili iz autobusa pred meč protiv Španije u Hanoveru, dočekani su majmunskim “ukanjem” španskih navijača. Italijanski rasisti su pobedu u Berlinu proslavili crtanjem kukastih krstova po starom jevrejskom getu u Rimu. Roberto Kalderoli, donedavno ministar u Berluskonijevoj vladi, rekao je da su Italijani porazili “tim koji je da bi se domogao titule žrtvovao identitet birajući crnčuge, komuniste i muslimane”.

Rasističke uvrede nisu upućene samo igračima druge rase. Navijači sa severa Italije sve igrače “Napolija” zovu “crncima”, a oni sa juga Engleske igrače “Liverpula” na utakmicama vređaju i uzvicima “Pakis” (skraćeno od Pakistanci, koji čine značajan deo stanovništva Liverpula), iako u ovom timu ne nastupa nijedan igrač sa indijskog potkontinenta.

Engleska nije samo kolevka evropskog fudbala, već i rasizma u najpopularnijem sportu. Huliganizam u fudbalu je dugo nazivan “britanskom bolešću”. Rasizam prema “inferiornim” nacijama glavni je razlog zašto je Engleska odbila da podrži osnivanje FIFA 1904. godine i jedan od razloga što nije učestvovala na mundijalima sve do 1950. godine. Engleska je te godine svoju snobovsko-rasističku fudbalsku samoizolaciju prekinula poniženjem – izgubila je od SAD, jedne od inferiornijih fudbalskih nacija.

Jedan od uzroka rasističkih ispada u engleskim klubovima je verovanje belih trenera i igrača da su crnci “genetski” fizički jači, ali zato “intelektualno limitirani”. (Ovo nije samo engleski “specijalitet”. Edgar Dejvids, half holandske reprezentacije, vraćen je kući sa Evropskog prvenstva 1996. godine pošto se javno požalio da crnim igračima nije bilo dozvoljeno da prisustvuju “taktičkim sastancima” i da su sve važne stvari dogovarane samo sa belim igračima.) Decenijama su na britanskim stadionima “obojeni” igrači gađani kikirikijem i bananama. Navijači “Liverpula” su Yona Barnsa, kada je pristupio klubu 1987. godine, dočekali tako što su teren skoro prekrili bananama da bi poslali poruku – “majmun je na terenu”. “Totenhem Hotspurs” je (kao i holandski “Ajaks”) smatran “jevrejskim klubom”. Navijači “Mančester junajteda” su igrače “Totenhema” dočekivali pištanjem koje je imitiralo zvuk gasa koji je puštan u gasne komore u nacističkim logorima.

Neofašističke grupe u Britaniji, za razliku od ideoloških rođaka u Francuskoj, nikada nisu imale uspeh na izborima i svoje napore su fokusirale na stadione. “Buldog”, bilten za mlade koji je uključivao kolumnu “Na fudbalskom frontu”, neonacisti su osamdesetih delili kako bi privukli navijače da “se uključe u borbu za rasu i otaybinu”.

Ipak, njihov glavni front je bio na utakmicama engleske reprezentacije u inostranstvu gde su bili prepoznatljivi po britanskim zastavama i čestoj upotrebi nacističkog pozdrava. Svedočanstvo njihovog ogromnog uticaja u Evropi je činjenica da čak i u tradicionalno anglofobičnoj Francuskoj najmilitantnije grupe navijača imaju engleska imena. Aktivistima Nacionalnog fronta, jedne od dve vodeće neonacističke organizacije u Britaniji, do polovine osamdesetih bilo je dozvoljeno da putuju istim avionom sa engleskom reprezentacijom i da vređaju crne igrače. Uprave engleskih klubova i reprezentacije, i same većinom sastavljene od rasista, dugo su odobravale i koristile rasističke grupe. Bez njihove, često prećutne, podrške Nacionalni front ne bi uspeo da ostvari tako veliki uticaj na stadionima.

Sve do kraja osamdesetih “obojeni” engleski navijači nisu se usuđivali da odlaze na stadione, rezervate ultradesnice. Decenijama su fudbal gledali samo na televiziji i to je glavni razlog što manjine u Engleskoj, za razliku od belih sugrađana, po pravilu ne navijaju za “domaće”, gradske timove. Danas su većinom, gde god da žive, navijači “Liverpula” – tima koji je bio najuspešniji (i najčešće na televiziji) kada je prva generacija imigranata iz Indije, Pakistana ili Nigerije otkrivala fudbal kao sport i ustanovljavala porodičnu tradiciju. Zabeleženo je da je na britanskim stadionima 2001. godine bilo samo 0,8 % posetilaca koji nisu bili belci, iako više od polovine engleskih klubova igra u gradovima sa preko 5 % imigrantskog stanovništva i četvrtina svih profesionalaca u ostrvskim ligama dolazi iz Afrike.

Engleske vlasti su devedesetih konačno svestrano pristupile borbi protiv rasizma na stadionima. Ne samo da su doneti oštriji zakoni i instalirane brojne kamere, već je aktivno promovisana zastava sa krstom svetog Đorđa kao simbol engleskog tima umesto britanske zastave koju su koristile neonacističke grupe zaljubljene u, od rasizma nerazdvojivu, kolonijalnu prošlost.

Sociolozi su poslednjih godina istraživali korene rasizma na stadionima. Većina je našla vezu između rasizma i porasta imigracije, masovnijim prilivom afričkih i azijskih imigranata u evropske zemlje. Španija i Italija su se našle na „udaru” znatno posle Britanije i masovna imigracija tu predstavlja novo iskustvo.

Rimski Olimpijski stadion danas se smatra, uz pariski Park prinčeva, najrasističkijim u Evropi. Neki novinari opisuju “Lacio” kao “otelotvorenje institucionalizovanog rasizma”. Navijači rimskog kluba su na utakmici protiv “Rome”, gradskog rivala, razvili ogromni baner na kome je pisalo “Aušvic je vaša zemlja, krematorijum je vaša kuća”. Borci protiv rasizma u fudbalu redovno navode da su navijači “Lacija” odali poštu Arkanu februara 2000. godine. Napadač Paulo di Kanio u decembru je navijače pozdravio nacističkim pozdravom i kasnije izjavio novinarima da je hteo da podrži fašizam, a ne rasizam.

Širom Evrope učestali su slučajevi da uprave i saigrači mole uvređene crne igrače da ne odlaze sa terena kako se ne bi prekidale utakmice. Kamerunac Samjuel Eto krajem februara krenuo je da napusti teren u Saragosi, pošto su ga praktično svi navijači protivničkog tima vređali majmunskim navijanjem “u-u-u”. Eta su na terenu zadržali sudija, saigrači i stručni štab “Barselone”. “Real” iz Saragose kažnjen je sa samo 9000 evra zbog ovog skandala. Španski trener Luis Aragones 2004. godine je Tijerija Anrija na treningu nazvao “crnim govnom” i kažnjen je sa 3000 evra, što je njegova jednodnevna zarada. Jedan engleski novinar napisao da je to bilo “gore nego da ga uopšte nisu kaznili”. Aragones je odbio da se izvini i izjavio da je ovom uvredom pokušao da motiviše igrače.

Dnevnik “El Pais” tvrdi da su u rasističkom navijanju podjednako aktivni dobrostojeći, obrazovani Španci kao i huligani iz militantnih “ultras” grupa. Vlasti i mediji su česte ispade pravdali tvrdnjama da je “multikulturalizam novina u Španiji” i da “nedostaju lekcije o jednakosti u školskim programima”. Španija ne samo da u temelju ima etničko čišćenje muslimana u 16. veku, već je na njega ponosna kao na čin koji je sačuvao ovu evropsku tvrđavu katoličanstva.

Smešno male kazne i učestalost rasističkih ispada postali su velika prepreka ambiciji Madrida da dobije organizaciju letnjih Olimpijskih igara. To je jedan od razloga zašto je španska vlada odvojila čak 200 miliona evra za borbu protiv rasizma u fudbalu. Ministar sporta Haime Lisavecki početkom ovog meseca predložio je zakon čiji je cilj da se postigne “nulta tolerancija” prema rasizmu u sportu. Zakon podržavaju sve stranke u parlamentu i očekuje se da stupi na snagu početkom 2007. godine.

Rasističko nasilje posebno je izraženo u delovima Nemačke koji su nekad bili deo komunističkog istoka. Nemački aktivisti upozoravali su navijače koji “nisu beli” da tokom Mundijala ne posećuju sela i manje gradove u istočnom delu zemlje. Nemačka policija uspela je da spreči neonaciste da iskoriste Mundijal za promociju ideologije. Zabeležen je slučaj isticanja ogromnog bilborda, sa simbolom Mundijala, “ukrašenog” kukastim krstom na nadvožnjaku u predgrađu Minhena. U Berlinu je zaplenjeno nekoliko hiljada rasističkih brošura štampanih pod naslovom “BELO – ne samo boja dresa fudbalske reprezentacije – za PRAVI nacionalni tim” i sa slikom Patrika Ovomejele, “dvadesetpetice” kome je otac Nigerijac. Ovomejela je bio jedini igrač nemačke reprezentacije koji nije bio, kako su napisali, “pravi, plavokosi i plavooki Nemac”. Iako nisu izazvali nijedan incident neki neonacisti su ipak primećeni na tribinama sa slikama Franca Valtera, heroja nemačke ultradesnice. Valter, vojnik Vermahta u Drugom svetskom ratu, bio je kapiten nemačke reprezentacije koja je pobedila na Mundijalu 1954. godine i “podigla moral” poražene nacije.

Mnoga istraživanja javnog mnjenja obavljena u poslednjih desetak godina pokazala su da je Francuska, uz Belgiju, najrasističkija zemlja Zapadne Evrope. Imigranti iz Afrike i Kariba žive u bedi u getima, daleko od očiju belih Francuza koji veruju da oni treba da budu zahvalni što im je uopšte dozvoljeno da dođu u bogatu i samoživu bivšu kolonijalnu silu. Žan Mari le Pen, popularni vođa ekstremističkog Nacionalnog fronta, pre početka Mundijala optužio je francuskog selektora da je “preterao sa brojem obojenih igrača”. Le Pen je smatrao da “Francuzi nisu dovoljno predstavljeni u timu” i da zato nacija na početku prvenstva nije bila mnogo zainteresovana za rezultate “sve manje bele” reprezentacije.

Navijači su podeljeni koliko i francusko društvo, okovano sekularističkim idealima XIX-vekovne revolucije koja u multirasnoj i multikonfesionalnoj Francuskoj XXI veka deluje kao opasni anahronizam. Čak i imitiranje “govora” majmuna na francuskim stadionima najčešće ne dolazi od pristalica protivničkog tima – česti su obračuni između “obojenih” i “belih” navijača istog kluba. Pariski Park prinčeva najčešće je poprište sukoba navijača koji sede na suprotnim tribinama, ali navijaju za isti tim – “Pari Sen Žermen”, u kome su igrali Brazilac Ronaldinjo, Indijac Vikaš Doraso i Liberijac Žorž Vea. Među belim ultras grupama najmilitantnije su bande Independents i Casual Firm koje se redovno obračunavaju sa Tigris Mystic, udarnom pesnicom Afrikanaca. Na stadionu su postavljene 102 kamere čiji je jedini cilj da indentifikuju rasiste i huligane. Beli navijači “Pari Sen Žermena” ne kriju da im je cilj da očiste pariska predgrađa od crnaca i Arapa. Samo nekoliko dana pre izbijanja velikih rasnih nemira prošlog oktobra huligani iz bande Casual Firm naoružani gvozdenim palicama rasturili su štab Tigris Mystic u predgarađu Sena-Sen-Deni.

Ovi, često krvavi, obračuni u Francuskoj predstavljaju najuverljiviju ilustraciju koliko rasizam na stadionima može da bude opasan i najbolji argument protiv onih koji bi da zadrže rasizam kao legitimno “fudbalsko oružje”. Stručnjaci veruju da čak ni kombinacija brojnih kampanja koje se vode prethodnih godina pod sloganima kao što su “Izbacite ga” i “Pokažite crveni karton rasizmu”, sa strogim Fifinim i zakonskim kaznama, neće sasvim eliminisati rasizam iz fudbala. Ali ako ništa drugo FIFA nam je pokazala da ima dobrog fudbala bez rasizma.

Sudbina ikone Kada “dobri Arapin” poludi Zinedin Zidan je za Francuze bio simbol “dobrog Arapina”, stidljivog, uzdržanog porodičnog čoveka, “skoro Francuza”. Predstavljan je kao “lek” i protiv belačkog rasizma i protiv islamskog fundamentalizma. Popularni Zizu nije se uklapao ni u jedan negativni stereotip koji Francuzi imaju o Arapima kao kriminalcima sklonim, drogama i islamskom fundamentalizmu. Francuski komentatori boje se da će primer koji je dao, udarivši Materacija u finalu u Berlinu, uništiti sliku o “čoveku-mostu” koji je spajao dva dela podeljene nacije i da će Zidan prestati da bude prihvatljiv kontaargument rasističkoj tezi da su “oni svi isti”. S druge strane analitičari se plaše da je Zidan 9. jula “obojenoj” deci, čija je jedina nada da pobegnu iz bede bila da postanu “novi Zizu”, dao najgori mogući primer. Ono što je za “bele” komentatore bio “trenutak ludila” igrača koji je u francuskim medijima ranije opisivan kao “ikona rasnog pomirenja” i “mirni momak”, za muslimane širom sveta je postao primer otpora nepravdi. Isključenje Zidana dovelo je do daljeg rasta antizapadnih osećanja u arapskom svetu i pariskim predgrađima. Crveni karton je shvaćen kao poslednje u seriji poniženja kojima su muslimani izloženi u svetu uređenom protivno stubovima njihove vere. Verovatno sasvim nesvesno povučeni Zidan – koji i ne liči na Arapina (on je Berberin iz dela Alžira gde je bilo veoma malo mešanja sa arapskim osvajačima koji su tu stigli još u osmom veku) – mladim muslimanima je poslao subverzivnu poruku i od “ikone pomirenja” postao “ikona otpora”. Zidan je odrastao u afričkom getu u predgrađu Marselja. Jednom je rekao da se u mladosti nikada nije susretao sa rasizmom samo zato što je stalno bio okružen Afrikancima i što praktično nikada nije dolazio u kontakt sa “belom Francuskom”. Ovo odlično ilustruje stepen podeljenosti francuskog društva. Zato mnogi veruju da je samo pitanje vremena kada će se (negativan) efekat Zidanovog udarca glavom u Materacijeva prsa osetiti na ulicama i stadionima francuskih gradova.