Švajcarski sat i mešano meso

U subotu uveče, prošle nedelje, antologijskim tonovima pesme “Smoke on the njater and fire in the sky” benda Deep Purple ...završio se Montreux Jazz Festival.

Švajcarski naštelovana mašina za pravljenje miliona, proslavila je ove godine 40. rođendan.

Iz “debelog” iskustva crpeći svoje neverovatne organizacione moći a uz podršku ogromnog kapitala, stotine volontera, brigada policije i civilne zaštite, festival je ove godine, čini se ispunio očekivanja najrazličitijih, kategorija posetilaca; od muških i ženskih, odraslih i dece, žutih, belih i crnih, samo znatiželjnih, nekih slučajnih, od rejvera do rokera, od metalaca do yezera, kao i od pijandura do gurmana.

Svaštarska ideja, koju Claude Nobs (otac festivala) sledi već nekoliko poslednjih godina; za svakog ponešto, za nekog sve, sigurno je doprinela da festival ne samo opstane nego i finansijski postaje sve uspešniji. Ovo je takođe i razlog što su ga dugogodišnji posetioci, a pasionirani ljubitelji yeza, prekrstili u Montreux Festival i postali njegovi kritičari. Šetnjom pored jezera, kroz špalir šatora, organizator je smislio da angažuje vaša čula ukusa i mirisa, te ste mogli da se premišljate između japanskog sušija, arapskog kus-kusa, kineskih pečuraka sa bambusom, indijskog tandorija i pica, pasta, kebaba i voćno-povrćnih đakonija za vegetarijance. Veoma slično, nailaskom na otvorene scene, gde se odigravao besplatni deo programa, vaše čulo sluha bilo je napadnuto karipskim zvucima, nemačkim hevi metalom, rastafarijanskim opuštenim ritmovima i pričama neafirmisanih repera. Na kraju, ako možemo tako da kažemo, glavni deo programa koji se odigravao u tri sale, takođe je ponudio jednu veliku porciju mešanog mesa; Od Santane i Stinga, Morissey-a, Simply Red-a, Bryan Adams-a, Iggy Pop-a, Van Morrison-a i Tracy Chapman preko Sean Paul-a i DJ-eva, do Al Jerrau, Herbie Hancocka, Zakira Huseina, Marcus-a Miller-a, David-a Sunborn-a, B. B, King-a, Sergio Mendes-a, Chick Core-a, Paco de Lucia, Omara Portuondo, Abdulaha Ibrahima i mnogih, mnogih drugih. Danju, da bi ova fortutma bila još luđa, imali smo prilike da učestvujemo u njork shop-ovima, predavanjima, seminarima, projekcijama sa starih festivala, konferencijama za štampu, Shure takmičenju u pevanju, Gibson gitarskom takmičenju itd, itd... kako je nemoguće komentarisati desetine svirki i koncerata s obzirom na to da ih je bilo i u lokalnim McDonalds-ima pomenućemo samo neke od njih.

Postoji jedan proveren recept koji mnogi u svetu rado konzumiraju već desetak godina, a kod nas nikako da uspe. Mi ga prepržimo ili ostane živ, a nekad ga presolimo ili ostane bljutav. Radi se zapravo o spoju elektronske i žive muzike.

U Milles Davis sali pred oko 3 000 mlađih gostiju, indijski perkusionista, producent i DJ Talvin Singh, trubač Erik Truffaz i DJ Murcof počastili su nas moćnom yez ambijent vožnjom. Muzika za koju mnogi kažu da je klupska, lounge, a ne koncertna, provozala nas je dobro. Veseli a energični ritmovi indijske table Talvin Singh-a, uz promukle, heroinske, u stvari majlsovske fraze Erik Truffaz-a i “tepihe” kompjuter majstora DJ Murcof-a, sugerisali su prisutnima, ne da prate šta se dešava na bini već da budu sami sa sobom, negde...

Iste večeri, oko 1 200 fanova starije generacije, disciplinovano je posedalo u klimatizovanu salu šljaštećeg Casino Barriere. Pored livrejisanog osoblja koje parkira automobile viđene samo na sajmovima, skupog bara, neona, tepisona i zvuka slot mašina, pomislili biste na sekund da ste u Las Vegasu. Crna ritam sekcija, dve klavijature, gitara i saks, bili su stamena podrška dobro poznatoj energiji uvek široko nasmejanog Al Jerrau-a. Svojim vokalnim improvizacijama, pljuvanjem MTV-a, druženjem sa publikom uz pesmu, autor je čini se ispunio očekivanja vernog dela publike. Kada smo pomislili da Al Jerrau pokušao da se izvuče posle 45 minutnog simpatičnog koketiranja sa posetiocima koji znaju njegove stare tekstove, bas i saksofon solo u pesmi “Bugenvil” sa novog albuma, potpuno su nas zakucali i pokazali da mu još nije vreme za penziju.

“Dance to the beat of my drum” je ime večeri koju je Karlos Santana zamislio skoro kao naš Brega kad na turneju povede 43 muzikanta i 20-ak gostiju, kako on ne bi morao da svira. U svakom slučaju, jedna od većih atrakcija ovog švajcarskog sabora, sigurno je bila ulična parada Brazil Percussion Shonj na čelu sa brazilskim pevačem i perkusionistom Carlinhos Bronjn-om. Pravo sa glavne ulice, afro-brazilska bulumenta, popela se na binu Auditorijuma Stravinski da bi pred 5 000 duša nastavila svoj nastup. Zatim je nastupio nigerijsko-senegalski muzičar Ismael Lo, a naposletku stari poznanik iz Malija Mory Kante odsvirao svoj mega hit Yeke, Yeke i izmamio oduševljenje i aplauze oznojenih gledalaca. Karlos Santana nam je naravno rekao po koju o miru u svetu i svojoj porodici i ne oznojivši se završio bez pozdrava.

Gotan (Tango) Projekt je izveo impozantnu priredbu svetla i zvuka koja nije mnogo za komentare, kao i bilo koji drugi kvalitet koji zbog prekomerne konzumacije, postaje pomalo dosadan.

Gordon Matthey Summer, poznatiji kao Sting, pored svih jazz festivala na koje je pozvan odlučio se ove godine da zasvira samo u Montreux-u. Oba Stingova prateća gitarista, pojavili su se na bini Auditorijuma Stravinski sa gitarama zakačenim ispod struka, što je odmah razbilo iluzije da ćemo čuti Stingovu unplugged yez varijantu, čemu su se mnogi nadali. Virtuozni ali dozirani soloi članova benda bili su još jedna potvrda da Sting pažljivo bira svoj tim. Bez pratećih vokala i duvača, ali sa crnim udarcem (bubanj) njih četvorica su pružili publici vrhunski jednoipočasovni koncert (za razliku od ostalih zvezda). Sting je, samo kako on to zna, odsvirao i otpevao gomilu starih stvari na potpuno nov način. Roxanne, Desert Rose i naravno Every Breath You Take, tri su pesme koje su se na bis orile iz

5 000 grla inače uzdržane publike.

Bob James, Nathan East, Larry Carlton i Harvey Mason su Four Play. Vrhunsko muziciranje i neizbledela inspiracija, ne tako mlade ekipe, ostavila je publiku zabezeknutu po hiljaditi put. Ovo beše sigurno jedan od najlepših muzičkih doživljaja ovog festivala.

Sangam je zajednička turneja i album Charlesa Lloyda, Zakir-a Hussain-a i Erik-a Harland-a. Najveći guru jednog od najkomplikovanijih instrumenata koje je civilizacija smislila (tabla), sa takvom lakoćom kao da se to podrazumeva, svirao je melodije na svom perkusionističkom instrumentu. Lloyd-ov saksofon i flauta koracima Coltranea a brze i modernije stigao je do kraja svirke a da to niko nije poverovao. Harland i Lloyd smenjivali su se između bubnjeva, klavira i saxa ne otkrivajući koji je kome prvi instrument (onima koji ih ne znaju od ranije). Još jedan od najvrednijih bisera iz festivalske juvelirnice.

I najzad stigosmo do ultimativnog muzičkog doživljaja. Marcus Miller bend stisnuo je dugme za funky, jazzy, disco opciju i oduvao nas sa higher ground Stevie Wonder-a na početku koncerta, a onda malo lakšim tempom sa par Miles-ovih stvari stigao i do svog novog materijala. Skoro potpuno crni bend: Poogie Bell – bubanj, Bobby Sparks – rhodes, hammond, moog, samplers, Keith Andersen – sax i Patches Stenjart – truba, u duvačkoj sekciji ima francuskog jazz usnog harmonikaša Gregoire Maret-a. Bivši saksofonista, dečko sa šeširićem, Marcus pre mnogo godina, pronašao je sebe u bas gitari. Kolaboracionista Miles-a Davis-a i mnogih drugih veličina, ubo je svoj bas u multi efektor pretvorivši ga čas u heavy metal, čas u blues, čas u vah gitaru, a onda u neki perkusionistički instrument. U određenim momentima zapravo neprestanog soliranja ovaj space bass, zajedno sa zmijama mooga i kljucanjem Hammonda i, piskutavim free solo-ima na usnoj harmonici zvučao je kao najluđa elektronska muzika. Iako sedeći, noge vam ne bi mirovale zbog nenadmašnog 130 kg teškog Poogie Bell-a za bubnjevima. Ovo beše jedna od onih svirki tokom koje se zahvaljujemo bogu što je stvorio instrumente i muziku. Na kraju Marcus Miller nas je počastio i jednom numerom u kojoj se uhvatio svog starog instrumenta, saxa. Sve u svemu ovaj koncert je zapečatio potvrdu da nismo uzalud dolazili u Montreux.

Teška srca a pune duše napustili smo ovaj sjajni događaj samo sa jednom željom a to je da BG jazz fest, probuđen iz kibernacije prošle godine, zahvaljujući mukotrpnom radu grupice entuzijasta zaživi i opet postane bar ono što je bio pre 20-ak leta.

Zoran M. Đokić