Zaštitnici i prepisivači

Veoma mi je neprijatno što sam primoran javno da reagujem na tekst svog nekadašnjeg profesora dr Radoša Qušića, a povodom knjige “Vojislav Koštunica jedna karijera”, autora dr Nebojše Popovića i dr Koste Nikolića. Nemam nameru da sudim knjizi kao što je to nekada činio Qušićev partijski kolega, sadašnji ministar pravde Zoran Stojković, stekavši time zasluge da danas bude “reformator” pravosuđa, niti da budem “zaštitnik lika i dela” kao profesor Qušić, ali nemam nameru ni da se bavim stručnom kritikom knjige koju nijedan doktor istorijskih nauka koji drži do sebe i osnovnih naučnih principa nikada ne bi potpisao. No, budući da sam prozvan u tekstu profesora Qušića na neuobičajen način, ne po imenu i prezimenu, već kao “jedan drugi istoričar, pisac pogovora i redaktor memoara Dušana Mihajlovića” dužan sam da ukažem na netačnosti izrečene u profesorovom tekstu, ali i na stručnu nekorektnost kolege dr Koste Nikolića.

Jesam pisac Pogovora ali ne i redaktor knjige Dušana Mihajlovića “Povlenske magle i vidici”. Ne znam gde je profesor Qušić uopšte mogao da pročita da sam redaktor pomenute knjige, kao što ne znam da li mi je tu ulogu pripisao namerno ili slučajno. Ovaj “previd” profesora Qušića, međutim, ne bi bio dovoljno ubedljiv razlog da mu se javno obratim da u nastavku svog nervoznog, kontradiktornog i više političkog nego istoriografskog teksta nije počelo da mu se priviđa nešto mnogo opasnije. Tragajući za sumnjivim licima koja stoje iza knjige “Vojislav Koštunica jedna karijera”, profesor Qušić je ne znam kojim naučnim metodom došao do zaključka da je postojala “sprega” i “saradnja” između pisca Pogovora u knjizi Dušana Mihajlovića “Povlenske magle i vidici” tj. moje malenkosti i autora ili izdavača knjige “Vojislav Koštunica jedna karijera”.

Profesor Qušić iznosi sledeću tvrdnju: “Bez upuštanja u pozadinu i spregu ove saradnje...”. Dakle, čitaocu se sugeriše da postoji “sprega i saradnja” na izradi te knjige kao nešto što je već utvrđeno, ali zaboga profesor nije zainteresovan da se upušta u pozadinu te saradnje. Navedenu “kreaciju” profesora Qušića ne mogu da tumačim drugačije nego kao zlonamernu. Odbacujem je sa indignacijom.

Profesor Qušić ima pravo da bude u zabludi, ima pravo da veruje u čuda, ali nema pravo da imputira i nema pravo da ugrožava tuđi stručni i ljudski integritet. Pre svega kao istoričar i profesor Beogradskog univerziteta, zatim kao najodgovornija ličnost državne ustanove koja obavezuje na istinoljubivost i negovanje kulture govora, kulture pisanja, kulture štampane reči i dobrog ukusa u javnoj komunikaciji, a najzad i kao pripadnik političke stranke na vlasti, profesor Qušić bi morao da zna kolika je težina javno izrečenih misli, a pogotovo optužbi. Da se potrudio da me malo bolje upozna u vremenu kada sam bio njegov student i magistrant lako bi odbacio bilo kakvu pomisao da sam sklon tajnim “spregama”. Uostalom o dr Vojislavu Koštunici kao političaru, na osnovu dosadašnjih saznanja i na osnovu sopstvenog razumevanja istorije i političkih procesa u Srbiji, kritički sam se odredio upravo u Pogovoru knjige Dušana Mihajlovića i to potpisao.

Kako sam konstrukcijama profesora Qušića nerado već uvučen u ovu polemiku, slobodan sam i da iznesem još neka zapažanja. Iznenađuje kako to da profesor Qušić kao istoričar oštrog oka nije primetio da je dr Kosta Nikolić, inače njegov dosadašnji veoma blizak saradnik i istoričar od visokog stručnog poverenja, upravo u knjizi o dr Vojislavu Koštunici preuzeo čitave pasuse, rečenice i formulacije iz mog Pogovora a da ih nije stavljao pod znake navoda. Kako to da istoričar Radoš Qušić nije primetio da je njegov dosadašnji najobjavljivaniji autor u Zavodu za uybenike i nastavna sredstva preuzimao delove mog teksta a da u fusnoti nije navodio odakle su preuzeti? Ako je kolega dr Kosta Nikolić pao na ispitu stručne korektnosti i profesionalne etike, profesor Radoš Qušić, izdavač više knjiga Koste Nikolića, pao je na ispitu koji svaki ozbiljan istoričar polaže dok god se bavi istorijom, a to je unutrašnja kritika teksta. Da je pažljivije čitao knjigu i više bio usredsređen na stručnu kritiku a manje opterećen iznošenjem svojih, moram da primetim, ne tako složenih političkih tumačenja, profesor Qušić bi izvršio uporednu analizu tekstova i lako uočio da dr Kosta Nikolić i kada se u tek nekoliko slučajeva poziva na moj tekst to čini mimo stručnih principa.

Da je profesor Qušić pažljivije analizirao knjigu uvideo bi da u svom tekstu povremeno daje za pravo ili se ne slaže u stvari sa pojedinim mojim analizama i zaključcima koje je Nikolić bez navođenja preuzeo iz mog teksta. Zašto bi inače raspravljao sa Nikolićem a ne sa mnom. Otvorimo raspravu profesore Qušiću da li je Srbiji danas potrebnija politička filozofija “Država, država, država” i ista takva ekonomska logika ili bi, pak, prvi put posle dvesta godina bilo bolje da jednom okušamo i princip “Građanin, društvo, država”. Veoma sam zainteresovan za Vaše argumente protiv vrednosti koje daju prednost građaninu i društvu u odnosu na državu. Nije li bilo odviše kolektivizma u srpskoj istoriji? Nisu li u istoriji najveće štete učinjene u ime države, u ime naroda ili u ime partije? Dr Kosta Nikolić je, sudeći po dometima ove knjige, preuzeo na sebe pretežak zadatak koji nije bio u stanju da iznese pa se poslužio nečim što je nedopustivo. Objavljivao je moje analize i rečenice iz teksta pisanog za sasvim drugu namenu, vadio ih iz konteksta i veštački spajao sa svojim opservacijama. Tuđe ideje, analize i formulacije na taj način predstavio je kao svoje. A profesor Qušić, začudo, upravo najviše hvali taj odeljak u kojem je i izvedena najozbiljnija kritika političara Vojislava Koštunice. Braneći premijera on tako daje za pravo autoru u onim analizama koje suštinski dovode u pitanje politički učinak, namere i političku sposobnost Vojislava Koštunice da predvodi demokratske i reformske procese u Srbiji. Da sam na premijerovom mestu zahvalio bih se profesoru Qušiću na odbrani i zamolio ga da me više ne brani.

Bilo bi zanimljivo da nam profesor Qušić objasni kako je to ruka dr Koste Nikolića odjednom postala politički obojena, “neodmerena”, “zagrižena” i “politički netrpeljiva”. Pa nije li dr Kosta Nikolić dobitnik dve prestižne nagrade u prošloj godini (Stojan Novaković i Vukove zadužbine) u čijem dodeljivanju je profesor Qušić imao značajnog udela? Nije li dr Kosta Nikolić autor kome je Zavod za izdavanje uybenika, na čijem je čelu profesor Qušić, objavio knjigu o Draži Mihailoviću, uybenike iz istorije za 8. razred osnovne škole i 4. razred gimnazije i nije li dr Kosta Nikolić jedan od autora knjige “Vlade Srbije 1805-2005.” u izdanju istog izdavača? Kako je ruka jednog istoričara politički obojena kada piše o Vojislavu Koštunici, a nije politički obojena kada piše o Draži Mihailoviću i kada piše uybenike iz kojih deca treba da stiču znanja i svest o prošlosti?

Podržao bih tekst profesora Qušića kada bi on bio usmeren u pravcu podsticanja rasprave o ulozi istoričara u društvu i odgovornosti istoriografije za stanje istorijske i društvene svesti u Srbiji, kao i rasprave o identitetu, tradiciji i patriotizmu – kategorijama na koje se profesor Qušić poziva. Objavljena knjiga dobar je povod da profesor Qušić podstakne takvu vrstu stručnog i intelektualnog dijaloga. Umesto toga profesor Qušić se koristi prepoznatljivim metodom koji podseća na vreme komunističkog režima i staljinistički duh. Savremenici će se lako setiti da je ukazivanje na neku nepravilnost u društvu povlačilo za sobom optužbu da je pojedinac protiv Tita, partije, države i samoupravnog socijalizma. Tako nam i profesor Qušić “pojašnjava” da “knjiga nije uperena samo protiv Vojislava Koštunice već i protiv DSS-a, Srpske pravoslavne crkve, srpskih političara i intelektualaca koji veruju da je patriotizam pozitivna pojava, tradicionalizam normalna i još uvek neprevaziđena tekovina naroda, a država osnovna institucija svakog društva”. Da vas podsetim profesore Qušiću: zaboravili ste ili ciljno izostavili SANU. Da li se niste setili ili ta ustanova nije više tako magično privlačna za Vas. Kao dobar poznavalac svega što ste napisali, kao pažljivi čitalac Vašeg celokupnog istoriografskog dela, povremeno i prikazivač Vaših knjiga, mislim da Vam je tamo mesto. Ali sede glave ne misle tako. Valjda zato što niste dovoljno osedeli. Ili niste položili sve prijemne ispite. Međutim, zaboravili ste nešto što je u Vašem prikazu bilo važnije da se napiše – da je knjiga uperena protiv struke.

Profesor Qušić bi morao da nam pojasni kako je to knjiga o Vojislavu Koštunici uperena protiv vrednosti srpskog društva u koje on ubraja i DSS i to ispred Srpske pravoslavne crkve, tradicije, patriotizma i države. Ta knjiga je proistekla iz sasvim jasnog političkog stava koji još uvek nije zabranjen. Da li je gnušanje nad postupkom vladike koji je silovao dečaka napad na Srpsku pravoslavnu crkvu? Da li je kritika premijera zato što klerikalizuje državu napad na državu? Da li je ukazivanje na pravljenje ideologije od Svetosavlja upereno protiv tradicije? Uostalom, nije li profesore Qušiću na odmet da porazmislimo da li je u Srbiji identitet poistovećen sa primitivizmom zahvaljujući proizvoljnim, pojednostavljenim, vulgarnim i nenaučnim tumačenjima? Ima mnogo zbrke u srpskim glavama i neraščišćenih pojmova? Hajdete jednom da raspravimo te pojmove.

Ako se u tekstu o jednoj knjizi, nedostojnoj zvanja koja imaju njeni autori, upustio u saopštavanje svojih političkih stavova, bezuspešno trudeći se da ih prikrije navodnom objektivnošću, zašto se profesor Qušić nije osvrnuo na sadržaj dokumenata objavljenih u knjizi, a ne u traganje otkuda autorima dokumenta. To je posao Qušićevog partijskog kolege Radeta Bulatovića. Za profesora Qušića je očevidno normalno da to što je u demokratskoj državi savetnik predsednika države za ljudska prava Gradimir Nalić uputio zahtev Narodnoj skupštini da se ne dozvoli svedočenje Čedomiru Jovanoviću, ali nije normalno da taj dokument bude obelodanjen javnosti. Kao istoričar trebalo bi da se raduje objavljivanju tog dokumenta jer iz njega može mnogo da sazna o stepenu demokratije i profilu jedne politike.

Sve što zamera autorima knjige profesor Qušić i sam demonstrira u svom tekstu. Čak i neistorijski način mišljenja. Ukoliko to sada ne primećuje neka sačuva svoj tekst i neka ga pročita kroz nekoliko godina. Ali, čuh neki dan, “dobro je dok Qušić piše i psuje, dok još nije počeo da bije”. Da tekst profesora Qušića odiše partijsko-političkom zaraženošću uverava i njegova konstatacija da ova knjiga ne doprinosi smirivanju odnosa između DS-a i DSS-a. Pa ne pišu se knjige valjda radi smirivanja odnosa DS-a i DSS-a. Ili, možda, direktor Zavoda za izdavanje uybenika misli da se pišu? Veoma je opasno kada istoričar i političar zamene svoje uloge. Istoričar Qušić nas podučava da Slobodana

Miloševića nije trebalo isporučiti Hagu već izvesti pred “narodni sud”. Kako takav sud danas ne postoji ne znam da li misli na sud iz Prvog srpskog ustanka ili na onaj “narodni sud” iz 1945. godine. I dodaje da je to bilo “jedino ispravno rešenje” a pri tom i i da je “svestan svih opasnosti koje bi zbog toga pratile naše društvo”. Da li je to najnovije istraživačko otkriće jednog istoričara i na osnovu kojih izvora i saznanja izvodi takav zaključak? Ako jeste neka ga saopšti svojim partijskim kolegama i premijeru kako bi ga primenili u slučajevima ostalih haških optuženika. A kada svoju dosetku primeni na sadašnje haške optuženike neka sam bude spreman da se izloži opasnostima kojih je “svestan”. Neka ne izlaže Srbiju. Ne bih isključio ni mogućnost da bi takav “narodni sud” koji bi, verovatno, da je mogao, osnovao profesor Qušić u slučaju Slobodana Miloševića doneo oslobađajuću presudu. Osim toga, kada smo već kod struke i tumačenja, nisam primetio u naučnim radovima profesora Qušića da podučava Miloša Obrenovića šta je trebalo da radi. Da li da šalje Karađorđevu glavu ili ne? Možda je Miloš imao neko drugo “jedino ispravno rešenje” – neko koje danas smisli prof. dr Radoš Qušić. Neistorijski je iz istorije izvlačiti analogije, ali istorija je asocijativna. Istoričar ne bi smeo, kada profesor Qušić već tome podučava, da razmišlja u kategorijama šta je trebalo a šta nije trebalo, već da objasni šta se i zašto dogodilo, uvažavajući svu složenost i isprepletanost događaja, pojava i procesa, kao i sve kontekste pošto u istoriji nikada ne postoji samo jedan kontekst.

Na kraju, ostaje nedovoljno jasno i u kom svojstvu se profesor Qušić upustio u kritiku knjige. Da li kao istoričar 19. veka koji fanatično ali bezuspešno pokušava da tumači pojave i procese u 20. veku, da li to čini kao uvređeni izdavač ravnogorskog istoriografskog dela dr Koste Nikolića ili pak kao pripadnik partijske i političke elite koja nije u stanju, po mom uverenju, da racionalno formuliše ciljeve za budućnost i da izvede kulturni preporod Srbije, kao što to nije bila dorasla da uradi ni politička i intelektualna elita 1989. godine.

U Srbiji je danas sve jeftino. Pa tako i autori koji mogu da se kupe za pare. Izdavaču knjige želim na kraju da uputim jedno pitanje: da li ako su nam Vlada i parlament karikaturalni smeju takve da budu i knjige o njima? A o preuzetim delovima mog teksta bez navoda odlučiću da li ću povesti sudski spor protiv izdavača knjige.

Miroslav Perišić

(Autor je istoričar u Institutu za noviju istoriju Srbije

Priča iz prošlog veka Na stepen nepristrasnosti ukazuje činjenica da je prof. LJušić član Glavnog odbora DSS-a Profesor dr Radoš LJušić oglasio se očekivano oštrim kritičkim osvrtom na knjigu “Vojislav Koštunica – jedna karijera”. Svakako da se ni kolega Nikolić, ni ja, nismo jednostavno i lako odlučili da pristupimo izradi ove knjige. Da završimo započeti posao ohrabrio nas je i javno saopšteni stav prof. LJušića u intervjuu novinskoj agenciji “Vranje Press” krajem marta ove godine. Na novinarsko pitanje: “Kakva je Vaša ocena istorijske uloge Slobodana Miloševića? Kao istoričar bili ste njegov žestoki kritičar i kad je on bio žestoki nacionalista i faktor stabilnosti.”, prof. LJušić odgovara: “Dok je bio živ ja sam voleo da kritikujem njegovu politiku, jer smatram da treba kritikovati svakog živog političara, bio on diktator ili demokratski predsednik. Danas kad je on pokojan ja ne bih rekao više ni jednu ružnu reč o njemu...” Dakle, da li je iz ovog stava izuzet predsednik vlade Vojislav Koštunica, ili možda pravo kritike profesor LJušić zadržava samo za sebe, ili profesor Koštunicu kategorizuje kao Miloševića? Na stepen nepristrasnosti i upućenosti prof. LJušića ukazuju dve činjenice. Na stepen nepristrasnosti ukazuje činjenica da je prof. LJušić član Glavnog odbora DSS-a. Na stepen upućenosti ukazuje činjenica da je prof. LJušić naš vodeći stručnjak za nacionalnu istoriju 19. veka. Hronološke odrednice ove knjige su 1992-2006. godina, tj. vreme prelaska iz 20. u 21. vek. Obojica autora knjige su saradnici Instituta za savremenu istoriju, koji se bavi istraživanjem istorije 20. veka, što prof. LJušić izvesno zna, jer je predsednik UO pomenutog Instituta. Ne sporeći da mnogi savremeni srpski političari razmišljaju u kategorijama 19. veka, ipak zaključujem da su čitaoci NIN-a, formalno upoznati sa mišljenjem “vodećeg ortopeda o bolestima oka”. U istraživanom periodu (1992-2006), prof. LJušić, prvenstveno, je bio zaokupljen rešavanjem problema istorije 19. veka, o čemu svedoči njegova bogata bibliografija. Izuzetak su bili pojedini istorijski trenuci. Tako se prof. LJušić oglasio u prvim mesecima istrage o ubistvu srpskog premijera Đinđića sa “ohrabrujućom” porukom istražnim organima: “Nijedno ubistvo srpskih vladara do sada nije u potpunosti rasvetljeno, iako su svi počinioci bili uhapšeni” (NIN, 22. 05. 2003). Na fakultetu, na katedri prof. LJušića, učeni smo da je vožd Karađorđe bio ubijen po odluci knjaza Miloša. Možda ne pratim revnosno nova istraživanja istorije 19. veka, te mi je možda promakla neka nova “teorija druge, ili treće sekire”. U svom tekstu profesor pominje i jednu svoju istorijsku ulogu u međustranačkom posredovanju. Zanimljivo da druga dvojica učesnika ove njegove misije, na koje se profesor poziva, danas nisu meću živima. Još više je zanimljivo da u istoj rečenici pred jednim imenom, pred imenom Miodraga Perišića, profesor stavlja atribut pokojni, a pred imenom Zorana Đinđića to ne čini. Nejasno deluju profesorove primedbe da smo u knjizi o Koštunici prezentovali samo Koštuničine političke stavove, a ne i Đinđićeve i Miloševićeve. Ovo je knjiga o Vojislavu Koštunici. Ukoliko predmet nekog našeg budućeg istraživanja bude Đinđić, ili Milošević, iznećemo i njihove političke stavove. Univerzitetski profesor dr LJušić iznosi tvrdnju: “Autori su birali fotografije...” i “da bi ispod... slike napisali”. Neobaveštenost, ili površnost? Da je profesor kvalitetno izvršio analizu jezika i stila oba teksta primetio bi da su autori osnovnog teksta i autori teksta ispod slika različiti. Autori osnovnog teksta Nebojša Popović i Kosta Nikolić nisu i autori teksta ispod fotografija. Ovaj posao, kao i posao grafičkog rešenja korica knjige, bio je u nadležnosti drugih učesnika u izradi knjige. Kako drugi učesnici u ovom poslu nisu narušavali našu autonomiju u sastavljanju osnovnog teksta, tako i mi nismo narušavali njihovu. Kad smo kod “slika i tekstova”, da li je izbor prof. LJušića bio da se iznad njegove slike i njegovog teksta kritičkog osvrta “vijori” nadnaslov “UPOTREBA ISTORIČARA”? Tvrdnja profesora LJušića da u knjizi: “Nema ni jednog biografskog momenta, političkog stava i državničkog poteza koji je ispravan i koji služi kao pozitivan primer u radu Vojislava Koštunice”, ukazuje da je profesor “na preskoke” čitao knjigu. Npr. na str. 65, u poslednjem pasusu, integralno je preneta politička prognoza Vojislava Koštunice iz avgusta 1998. godine o budućnosti Kosova, koju su događaji iz naredne godine potvrdili. Ostale primere će profesor uočiti, tek posle kontinuiranog čitanja knjige. U nečemu moram da se složim sa profesorom. Iako degutantna (zbog tragične smrti Đinđića) i “neistorična”, jedna njegova konstatacija je tačna: “Da su ovako marljivo radili poslove dok su bili na vlasti, Đinđićeva vlada izdržala bi do kraja i, možda, stekla pravo na još jedan mandat.” Poput svih pređašnjih i potonjih aktera na političkoj sceni i oni su bili uvereni u svoju nepogrešivost u procenama i u svoje “sveznalaštvo”. Da su “veliki igrači”, najbolji dokaz je to da Srbija već petnaest godina, po pravilu, gubi “utakmice” na međunarodnom terenu. A, kad je u pitanju profesorova briga o negativnom uticaju ove knjige na odnose između nekih političkih stranaka – e baš ne marim, odnosno onoliko koliko sva ova “društva za eksploataciju vlasti” brinu za nacionalne i državne interese. Profesor konstatuje da autoru “smeta”, “ne dopada se” i “nervira ga” – možda mi je promaklo da je profesor završio i studije psihologije. Konačno, ostao sam začuđen pred jednim postupkom prof. LJušića, dostojnim Višinskog. Na strani 91. knjige, zapisana je moja rečenica: “Patriotizam je 'neuhvatljiva' kategorija, različito sagledavana od različitih pojedinaca – za neke je patriota bio 'Vožd', a za neke 'Knjaz' – te će ocena i o ovome (u slučaju V. Koštunice – prim. aut.) izostati.” Presekavši moju rečenicu kod prve zapete, amputirani deo, prof. LJušić uzima kao polazno stanovište za tvrdnju da sam “mondijalista”. Potom, iz tvrdnje da sam mondijalista nadovezuju se i druge slične tvrdnje poput one da zbog takvih, kakav sam i ja “danas Srbin nikako ne sme da bude patriota i nacionalista, jer je to zabranjeno iako to nije niko zabranio!” Koristeći “model amputacije prof. LJušića”, moglo bi se npr. preseći profesorovo prezime pred slovom “ć” i amputirani deo “LJuši” uzeti kao polazno stanovište tvrdnje da je profesorovo prezime nesrpskog etničkog porekla. Dalje bi se, na osnovu ovoga, mogla da razvija teza da je profesorova potreba da prilikom gotovo svakog javnog oglašavanja ističe svoju naglašenu brigu za srpstvo i srpske interese, prilog prisutnoj pojavi da ovu naglašenu potrebu iskazuje većina javnih delatnika čije generalije ne deluju “uverljivo” srpski. Popovići (i Nebojša i Vladimir) nemaju tu potrebu jer im je zajednički predak pop Boško Popovića iz sela Srpska, kraj Podgorice. (Reč je o pravoslavnom svešteniku čija je ličnost bila predmet obrade naučne istoriografije.) Ipak, da se nakratko vratim svom “mondijalizmu”, parafrazirajući jednu jevrejsku poslovicu koja kaže da ne bi trebalo bacati kamen na komšijski krov, ukoliko je tvoj krov staklen. Profesor iznosi i tvrdnju da je ova knjiga, između ostalog, uperena protiv SPC-a. U delu knjige čiji sam ja potpisnik, SPC se pominje tek u jednom značajnijem događaju. U pitanju je dolazak lidera “Saveza za promene” kod patrijarha Pavla, početkom avgusta 1999. godine, pred planirano okupljanje na Preobraženje. Jedini “napad” na SPC u tekstu, bila je izjava Vojislava Koštunice objavljena 14. avgusta u nedeljniku “Vreme” u kojoj se izjasnio “protiv uvlačenja crkve u politički život” (str. 74). Zaista, profesor ne bi trebalo da troši energiju braneći SPC od jednog Popovića. Na kraju, relevantan sud o ovoj knjizi daće istoričari kroz nekoliko decenija. Mišljenje stranački opredeljenih istoričara, bili oni i univerzitetski profesori, kao i mišljenje autora knjige, nemaju dovoljnu “specifičnu” težinu. Stoga, sa ovim svojim prvim oglašavanjem u polemici, iniciranoj od strane prof. LJušića, i završavam učešće u istoj. Nebojša A. Popović