Petokraka pa kokarda

1. Netačno je da smatram da je aktuelni premijer (Vojislav Koštunica) smetnja za moj srećniji život. Moj život je savršeno srećan: nisam depresivna, a i kad sam neraspoložena, to ne lečim izdavanjem knjige o Vojislavu Koštunici, niti mi je za popravljanje raspoloženja potrebna naučna verifikacija istoričara.

2. Tačno je da smatram da je Koštunica (po učinku funkcije koju obavlja i one koju je obavljao posle 5. oktobra) ne samo glavna smetnja za dekriminalizaciju i demokratizaciju Srbije, već i da snosi najveću odgovornost za nesaradnju sa Hagom, za nakaradni vrednosni sistem u kojem živimo, za pretvaranje ratnih zločinaca u žrtvovane heroje, za legitimizovanje Miloševića posle 5. oktobra, za nacionalizam, mračnjaštvo, nasilje, za demonizaciju Zorana Đinđića (zbog čega sam posebno ljuta, jer sam mu u tom delu nakon kanonade optužbi čak i poverovala) koja je na kraju dovela do njegovog ubistva, za pravdanje Srbije koja je povela i vodila agresorske ratove, za manipulaciju izbeglicama i drugim žrtvama politike koju je nekad tako zdušno podržavao, da bi je s istim žarom danas pravdao i branio... Međutim, na moju veliku žalost, ti moji stavovi nisu uticali na autore predmetne knjige – dr Nebojšu Popovića i dr Kostu Nikolića – koji su (bez ikakvog obrazloženja) odbili nekoliko mojih sugestija.

3. “Kolega Qubiša Obradović” zaista ne pripada mom političkom krugu, i to je verovatno i jedino korektno u celom članku Marijane Milosavljević. Netačno je, međutim, da se radi o “Zborniku družine oličene u liku Biljane, Bebe i Čede” jer da se radi o zborniku koji je oličen i u mom liku, tekst Qubiše Obradovića iz Nezavisne svetlosti, prosto iz higijenskih razloga nikada ne bi tamo našao mesto.

4. I, najvažnije: “deklarisani ravnogorci i deklarisani mondijalisti i modernisti” nisu se našli na zajedničkom zadatku, jer ova knjiga nije ideološka poštapalica za jeftine novine, nego ozbiljna studija o jednom od najmoćnijih ljudi u Srbiji danas. Ono što sam ja kao bezimena “šefica YUCOM-a tim povodom imala da kažem, napisala sam u Reči izdavača na početku knjige o Koštunici: “Zato je potrebno samo da učinimo mali napor i povratimo sećanje bar na ono što je učinjeno javno, na ono što je javno rečeno i na ono od čega se nikad nismo ogradili. S nadom da se i to u međuvremenu ne proglasi tajnom.” Za takve stvari nije potrebna ideološka homogenost – potrebne su samo činjenice i svest o vrednostima i standardima koje pristojna društva moraju da usvoje i poštuju.

5. I na kraju: nisu partizani i četnici na istom poslu u ovoj knjizi, njih smo početkom devedesetih videli na istom poslu, kad su spaljivani i razarani gradovi i sela u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini... Počeli su s petokrakama generali JNA Kadijević i Pekić, potpukovnik JNA Mladić, doktor opštenarodne odbrane “crveni vojvoda” Šešelj i drugi, a završili sa kokardom Karayić i general Mladić... Mene to nekako nije ohrabrilo.

Biljana Kovačević-Vučo