Uspeh u koji se ne veruje

Predsednik vlade Vojislav Koštunica i predsednik države Boris Tadić radili su do sredine 2006. godine sve ono što Slobodan Milošević nije ni pomišljao dok je suvereno vladao Srbijom – vodili su na stotine diplomatskih razgovora, reči kompromis, dijalog i saradnja su bile uporno ponavljane u svakom od tih razgovora, u kojima je opet pažljivo izbegavana retorika iz nekog prošlog vremena. Ali nekako se dogodilo da svi zaostali cehovi iz Miloševićeve ere stignu na naplatu baš tom tandemu političara, s tim što se premijer Koštunica izdvaja kao političar nesumnjivo veće odgovornosti. Kakvu je korist Srbija imala od poseta i razgovora u prestonicama zemalja Kontakt grupe? U kojoj meri takva diplomatska aktivnost ima efekata ako se javnost sve više ubeđuje da Srbija mora da, bez mnogo buke i u kratkom periodu, proguta nekoliko teških poraza kako bi konačno izašla iz laguma Miloševićevog nasleđa?

Iako brojni novinski istraživači i kolekcionari diplomatskih skandala ovih dana objavljuju spektakularne informacije o tome šta je sve rečeno u Rimu, Berlinu, Londonu ili Vašingtonu, ozbiljniji sagovornici NIN-a iz srpske vlade ali i diplomatskih predstavništava govore da takve priče više podsećaju na zaplete iz loših trilera sa političkom pozadinom. “To su koještarije. Ti razgovori su bili ozbiljan korak napred, naša pozicija je nešto bolja nego pre turneje, ali smo dalje veoma svesni da ona nije zadovoljavajuća”, reći će jedan od izvora iz vlade.

Qudi koji se razumeju u diplomatiju napominju da se u takvim susretima gostima inače ne saopštavaju loše vesti niti se sa njima vode velike polemike. Obično te loše vesti čuju od ambasadora po povratku u zemlju (kada, recimo, američki ambasador Majkl Polt govori o asimetričnom kompromisu, ma šta to značilo) ili neimenovanih sagovornika u vodećim, najuticajnijim listovima na svetu. Niko se, dakle, zvanično ne zalaže za nezavisnost Kosova, ali niko u Beogradu nema dilema da se o toj opciji najviše razmišlja u Vašingtonu i Briselu.

Jedan zapadni sagovornik je, nakon prošlog Koštuničinog nastupa u UN, u kojem je insistirao na poštovanju međunarodnog prava, navodno rekao da bi Srbija od legalizma trebalo više da se okrene realizmu, pa je ova turneja predsednika vlade bila posvećena realističnom sagledavanju kosovskog pitanja. „Naša delegacija je svim sagovornicima objašnjavala kakve bi posledice imala nezavisnost Kosova i suštinska autonomija po region, bezbednost, samu Srbiju. Zatim je premijer najviše isticao da je nezavisnost neispravljivo rešenje, dok je autonomija nešto o čemu se uvek mogu voditi razgovori i može se modifikovati i na kraju je naglašeno da su u zabludi oni koji misle da će Srbija malo gunđati i negodovati, pa onda ipak prihvatiti nezavisnost Kosova. To rešenje neće prihvatiti ni ova ni buduće vlade. Mislim da su nas veoma pažljivo slušali i da su na kraju shvatili da je Kosovo znatno složenije pitanje nego što su mislili”, kaže jedan od učesnika u razgovorima.

Na drugoj strani, predstavnici opozicije i nevladinog sektora smatraju da insistiranje na teritorijalnom integritetu znači samo produžetak gubitničke politike, koja nikako nije u stanju da sagleda realnost i da u Srbiji još nema De Gola ili Etlija koji su bili sposobni da se odreknu Alžira ili Indije, ali šira javnost teško razume Srbiju kao imperiju koja je svojevremeno okupirala područje na kojem je nastala.

I neke druge mere dobre volje koje se pominju u javnosti (olakšavanje viznog režima, lakši pristup evropskim fondovima, unapređenje statusa u Partnerstvu za mir, snažne garancije srpskoj zajednici za autonomiju) samo se tumače kao deo kompenzacionog paketa uz pomoć kojeg bi Srbija lakše prihvatila nezavisnost Kosova. Te ponude, međutim, vodeći srpski političari doživljavaju kao nepristojnu ponudu i napominju da očekuju te korake EU bez ikakvih trgovačkih aranžmana i uslovljavanja.

Kada je savetnik premijera Vladeta Janković izjavio da je Srbija podigla glas da bi se bolje čuo u zapadnim prestonicama, javnost i beogradski saloni počeli su da se bave sasvim jednostavnim pitanjem – kakvim glasom uopšte može Srbija da govori da bi se on dobro čuo i da li vodeće svetske administracije zaista zanima šta govori Beograd. Posle referenduma u Crnoj Gori, Koštunica je imao dva veoma neprijatna razgovora sa glavnim izaslanicima EU za Balkan, Havijerom Solanom i Olijem Renom koji su mogli da dovedu do potpunog prekida komunikacije sa Briselom. To se nije dogodilo. Posle zajedničkog ručka Rena, Tadića i Koštunice, „upriličenog na marginama Renove posete Egzitu”, odnosi sa EU se oporavljaju i akcioni plan bi mogao da bude neki novi početak u dramatičnoj evropskoj seriji.

Da li zbog povišenog glasa, Dodikove priče o referendumu, straha od dolaska radikala ili straha da će Balkan još jako dugo ostati skladište nerazrešenih konflikata, Srbija je uspela da dobije neke male, ali opipljive ustupke – status Kosova neće biti odlučen do kraja godine što su složno najavljivali zapadni zvaničnici zaduženi za ovaj deo sveta. Procenjuje se da bi pregovori mogli da se promere do sredine naredne godine ukoliko kosovski Albanci ne izvrše neki dodatni pritisak. Martovsko nasilje je, ma koliko to cinično zvučalo i ma koliko odslikavalo licemerje zapadne politike na Balkanu, mnogo pomoglo Albancima da ubede vodeće svetske sile kako što pre treba rešiti status Kosova. „Za sada su to usporili Rusi, koji su tražili da principi koji sada budu primenjivani budu važeći i za sve druge slične situacije, što je već izazvalo izvesno kolebanje među Evropljanima, ali ne treba se previše zanositi sa ruskim faktorom. Sigurno je da zbog Srbije Putin neće ugrožavati odnose sa Zapadom”, kaže jedan zapadni diplomata sa dobrim uvidom u kosovsku priču, ali ne isključuje mogućnost da Srbija, sa tim odlaganjem, dobije još manevarskog prostora i izbori se za ozbiljniji kompromis, poput podele Kosova, koja se neće tako nazvati ali će to u suštini biti.

Drugi znak dobre volje se pokazao u Akcionom planu, koje je jedan diplomata u razgovoru za NIN opisao kao „požarne stepenice za uspostavljanje dijaloga Beograda i Brisela nakon što su vrata za pregovore zalupljena uz tresak”. Taj diplomatski proboj mogao bi da znači da će Srbija nastaviti pregovore i bez Mladića u Hagu, ali da mora da uradi sve kako bi uverila zapadne prijatelje u potpunu spremnost da uhapsi generala u bekstvu. To, opet, ne znači da se Srbija oslobodila haškog tereta, jer će hapšenje Mladića ostati glavni lajtmotiv u svim diplomatskim razgovorima, bez kojeg se teško može očekivati potpisivanje sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji.

Kosovo, poslednji haški transferi i presude Međunarodnog suda pravde o kojima se upadljivo ćuti, nalaze se na srpskom redu vožnje za narednu godinu. Kako da ostvarimo ono što smo zamislili a da Srbija iz toga ne izađe kao potpuni gubitnik, pitaju se poluzainteresovano diplomatski činovnici. Sa mnogo više interesovanja se dobar deo običnog stanovništva pita kako je moguće preživeti preostale ispite a da se Srbija ne udavi u osećanjima frustracije i nepravde. Ta pitanja će, možda, biti odlučujuća u narednim pregovaračkim susretima.

Koliki manevarski prostor ima Srbija u pregovorima o konačnom statusu Kosova i Metohije? Ili je odluka već doneta? Goran Svilanović, predsedavajući radnog stola Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope - Ne mogu da kažem da je odluka već doneta. Kad je status u pitanju, teško je očekivati nešto posebno. Teško je očekivati ono što najavljuje predsednik vlade. Ali su u pitanju ostali elementi koji utiču na taj status, pre svega način na koji će Kosovo da bude decentralizovano, granice, status i položaj Srba na severu… usklađivanje programa obrazovanja u školama koje pohađaju srpska deca, sa planom i programom Ministarstva prosvete Srbije. Prostor postoji i kad su u pitanju lična i imovinska prava, neki od procesa privatizacije, ne svi, ali neki, koji bi mogli da se otvore, udeo Srbije u imovini onih javnih preduzeća koja dosad nisu privatizovana.... Obrad Kesić, politički analitičar: - Postoji prostor a odluka još nije doneta. Iako postoji jedno rešenje na koje je međunarodna zajednica više spremna nego na neka druga. Ipak mislim da prostor postoji i da dosad srpska vlada nije učinila sve što je mogla da bi iskoristila taj prostor. Premijerove posete Londonu i Vašingtonu pokazuju da je došlo do pozitivne promene okolnosti... Međutim, vlada je zakasnila kad je o lobiranju reč. Greška je što lobi u Vašingtonu nije formiran. Ivo Visković, profesor FPN-a - Srbija, naravno, nekakav manevarski prostor ima. Većina zemalja je manje-više zauzela stav o tom pitanju. Više je reč o finesama, nego o realnoj mogućnosti promene njihovog stava. No, to ne znači da naša strana treba da se sa tim pomiri, i da digne ruke jer je stvar mimo nje odlučena. Mi ćemo uspeti da neke stavove korigujemo, koliko-toliko, ali se ne može očekivati da dramatično promenimo stavove zemalja koje u suštini odlučuju o sudbini Kosova. Ali pomaka će biti i zato ja u potpunosti podržavam aktivnosti naših vodećih političkih ličnosti. Jer je to jedini put da se borimo za svoje interese koliko god možemo. Sonja Biserko, predsednik HOSP-a - Odluka je već doneta i mislim da su naši potezi sasvim pogrešni. Jer, naša vlast ne priznaje tu stvarnost, a trebalo bi da je fokusirana pre svega na opstanak Srba na Kosovu i njihovo adekvatno uključivanje u kosovsko društvo i institucije. Kosovsko pitanje se prezentuje na pogrešan način. Sve je to passé. Da li nedovoljna saradnja Beograda sa Hagom (neizručivanje Ratka Mladića) može da utiče na ishod pregovora o budućem statusu Kosova? Svilanović: - Saradnja sa Sudom u Hagu i pregovori o budućem statusu Kosova nisu direktno povezani. Međutim, međunarodni ugled i pozicija zemlje direktno zavise od saradnje sa Hagom. A njen ugled i pozicija su veoma okrnjeni. Zemlja koja bi bila oslobođena stigme da je zemlja koja krije zločinca, imala bi povoljniju poziciju kad pregovara na razne teme. Postoji scenario koji je dosta mračan i nepovoljan: Ako Srbija ostane pri stavu da neće da sarađuje sa Sudom u Hagu i da se nevoljno bavi Mladićem – što nije moja ocena nego Tužilaštva – onda se ja ne bih začudio da se u nekom trenutku kaže: Dobro, ne morate da izručujete, ako prihvatite ovakav status Kosova koji je predviđen, bez mnogo reakcije. Onda može sve. Prihvatite Kosovo, ne morate da date Mladića, dobićete i nastavak pregovora o sporazumu o pridruživanju i stabilizaciji, i belu šengensku listu, i sve. Dakle, paradoksalno, stvari koje nisu naizgled povezane, na kraju mogu da budu. I to vrlo nepovoljno po nas. Kesić: - Može da utiče. I to jako loše. Akcioni plan bi, zato, mogao da bude šansa da Srbija pokaže da je ozbiljno shvatila svoje obaveze prema Hagu, da hoće da ih ispunjava, a da istovremeno postoji mogućnost da zaista niko u vladi ne zna gde je taj čovek. To je opcija koja postoji a koja nije postojala pre Koštuničine posete Londonu. Visković: -Mislim da neposredno neće imati efekta, ali posredno hoće. Jer to dolazi do izražaja kroz stav tih zemalja o tome koliko smo mi kooperativni. Zemlji koja se smatra kooperativnom se više izlazi u susret nego zemlji koja se smatra nekooperativnom, ili nesposobnom da se prilagodi realnosti. Biserko: - Zamajavanje i domaće i međunarodne javnosti je svakako protiv interesa Srbije. Beograd bezrazložno odugovlači nešto što je međunarodna obaveza. To je gubljenje vremena.