Sirotinja plaća najviše

Što se svet više podređuje dominantnom položaju SAD u međunarodnim odnosima, to sve brže raste broj američkih unutrašnjih pitanja koja se projektuju na opšti plan, često pogađajući interese drugih naroda i nepovoljno utičući na globalna zbivanja i procese.

Najnoviji primer te neobične zavisnosti sveta od američke moći je kriza Svetske trgovinske organizacije (STO): teški, skoro pet godina dugi, pregovori o liberalizaciji svetske trgovine, u okviru takozvane Doha runde, suspendovani su na neodređeno vreme zbog nespremnosti SAD da deo nacionalnih interesa usklade sa globalnim interesima ne bi li se tako olakšao položaj najsiromašnijih zemalja u razvoju.

Sastanak reprezentativne Grupe 6 – koju u ime 149 zemalja što čine SAD, Evropska unija, Japan, Australija, Indija i Brazil – okončan je debaklom. Dovedeno je u pitanje, ili je u najboljem slučaju zamrznuto, mnogo šta što je decenijama pripremano za svetski sporazum o carinskim tarifama, kvotama, slobodnijem izvozu, olakšicama nerazvijenima, subvencionisanju poljoprivrede u bogatijim zemljama i slično. “Doha runda nije mrtva, samo se našla između intenzivne nege i krematorijuma”, cinično je primetio indijski ministar trgovine Kamal Nat.

Predstavnici SAD su procenili da je bolje da svet ostane bez sporazuma o liberalizaciji trgovine nego da administracija predsednika Buša uđe u sporazum koji kasnije ne bi odobrio Kongres. A Kongres, kako se veruje, ne bi odobrio smanjenje subvencija farmerima za polovinu (na 23 milijarde dolara godišnje), kako je predlagano, osobito ne bez znatnog sniženja carina Evropske unije na uvoz američke robe (za čak 66 odsto).

To nije bilo obično cenkanje ministara trgovine. Bio je to nalog američke unutrašnje politike: u novembru se održavaju izbori za Kongres i kongresmenima ne pada na pamet da se zbog teškog položaja tri milijarde seljaka u siromašnim zemljama – čiji proizvodi ne mogu na svetskom tržištu da konkurišu subvencionisanim poljoprivrednim proizvodima iz SAD – lišavaju glasova američkih farmera.

Evropa takođe ima jak poljoprivredni lobi. Ona takođe subvencioniše poljoprivredu. Ali, bila je više spremna na fleksibilnije ustupke (smanjenje carina do 39 odsto), nego Amerika. Otuda je uzela sebi pravo da za krah pregovora – a sve se strovalilo na slučaju subvencionisane poljoprivrede – optuži Ameriku. U prvi plan je izbio sukob između Amerike i Evrope, a stradali su oni koji su i dosad bili slabi, siroti i nemoćni.

Piter Mandelson, komesar EU za trgovinu, kaže: “Svakako da najbogatija i najjača nacija sveta, sa najvišim životnim standardom, može sebi da dozvoli i da daje i da uzima. Vašington previše traži od drugih, a sam zauzvrat daje malo. To nije moje poimanje liderstva. Rizikujemo slabljenje multilateralnog sistema trgovine u vreme kad nam je neophodno da ojačamo međunarodno poverenje, a ne da ga oslabimo, i kad treba da doprinesemo stabilizaciji sveta, a ne da stvaramo dodatnu napetost i neizvesnost”.

Zemlje u razvoju, osobito one koje su u ekonomskom usponu i koje mnogo očekuju od liberalnije trgovine sa razvijenim svetom, teško su razočarane, jer su u “Doha rundi” videle šansu za poboljšanjem uslova života i rada između pet i po i šest milijardi ljudi koji učestvuju u 97 odsto svetske trgovine.

Brazil glavnog krivca vidi u SAD, jer one nisu spremne na “adekvatno” smanjenje subvencija poljoprivrede. Indija ocenjuje da se, u odsustvu svetskog sporazuma, zamena mora tražiti u bilateralnim i regionalnim sporazumima, preko kojih se i inače odvija polovina obima svetske trgovine. Indija već priprema značajne bilateralne sporazume – sa Francuskom i Japanom.

Kina smatra da su, u raznim stepenima, pogođeni interesi svih, s tim što je najteži udarac zadat najslabijima i najsiromašnijima. Ali, ako su svi pogođeni, onda svi imaju i interes da ne prihvate poraz, pa treba težiti obnovi pregovora. Kineski analitičari odstupaju od crno-bele šeme u kojoj su, na jednoj strani, bogate zemlje, a na drugoj siromašne, nego uočavaju i nove nijanse u odnosima između Severa i Juga. Uspon Kine, Indije i Brazila dokazuje da se svetsko ekonomsko klatno pomera od razvijenih ka velikim zemljama u razvoju. Bogati su u dilemi: da li se zapravo dogovaraju sa potencijalnim rivalima ili sa zemljama koje još moraju da zavise od njih.

Nema, međutim, u stranoj štampi velikih razlika oko jedne procene: ako su SAD, a donekle i razvijeni Zapad u celini, naneli štetu svom ugledu, najviše su pogođene zemlje u razvoju sa začelja lestvice, jer i prilikom sklapanja bilateralnih ili regionalnih sporazuma najmanje mogu da ponude. Tako će sirotinja morati da plaća i za druge, i to ne samo najviše, nego, po svemu sudeći, i najduže.