Pretraživač

Danas ima lakših načina. Uključimo kompjuter. Pokrenemo jedan od mnogobrojnih pretraživača, u slobodno polje ukucamo reč ili kombinaciju reči i za svega nekoliko desetinki dobijamo listu rezultata. Provere i primera radi, prekinite čitanje ovog teksta, „zadajte zadatak”, u ono polje upišite „Srbija” i bićete za dvadeset osam delova sekunde obavešteni da u virtuelnom prostoru postoji 7 290 000 mesta (u engleskoj varijanti iste reči čak 165 000 000 mesta) gde je navedeni pojam od kakve-takve važnosti. Dabogme, možemo da suzimo potragu dodavanjem još neke reči, ali mašina jednako brzo obavlja svoje, očas „prevršlja” milione i milijarde stranica, čini se da bi u magnovenju mogla da pronađe, kako se to nekada govorilo, iglu u plastu sena. Prema tome, obavešteni smo o svemu – najjeftinije, najbrže i najtačnije moguće. (Ono što kompjuter previdi, to i ne postoji.) Istina, mi nemamo vremena da zavirimo u svaki od tih Internet kutaka, ko bi to stigao, ali se može reći da nam je ukupno iskustvo nadohvat ruke, da ne kažem baš kažiprsta. Moćno, nema šta. Jedna, jedina reč i pred nama je sve što ikada treba da se zna.

Svet je postao mali, ništa nije skriveno, a mnogo toga je usavršavanjem kompjutera, pa i programa koji se nazivaju pretraživači, postalo suvišno, zastarelo, u svakom slučaju presporo. Mnogo toga, pa i književnost. Jer, šta drugo radi pisac nego što oblikuje splet nekoliko desetina reči u pesmu, nekoliko stotina reči u priču ili nekoliko hiljada reči u roman, sve se nadajući da će ova veoma dugačka i često previše komplikovana kombinacija „pretražiti” mnoštvo ljudi i pronaći makar jednog čoveka čiji osećaj opravdava posao tolikog i takvog obima. U suštini, proces je upravo obrnut. Kompjuteru je potrebna jedna reč i nekoliko delića sekunde da bi dobio milionski rezultat. Književnosti su potrebni milioni reči, a nekada i vekovi, da bi možda, naposletku, rezultanta bila iskazana brojem jedan. Svet je za književnost još uvek veliki, u njemu još uvek ima tajni...

Provere i primera radi, pored one reči „Srbija” dopisujem i dopisujem reči, one reči koje ne bi bile jednostrano viđenje, koje ne označavaju samo onu takozvanu prvu ili samo onu takozvanu drugu Srbiju, dopisujem ih toliko mnogo, jer ništa nije tako jednostavno, i baš ništa se jednom veličanstvenom ili ponižavajućom rečju ne može objasniti, kucam pokušavajući da u granicama svojih sposobnosti opišem sve ono što je za ponos i ono čega se treba stideti, ono što smo činili i ono što nismo, ono što smo istrpeli i ono što su zbog nas trpeli, upisujem u to slobodno polje, svuda gde ima mesta, prideve, glagole i lične imenice, upisujem opise, o srećice, nema potrebe da, kao ovde, vodim računa o velikim i malim slovima, o znakovima interpunkcije, toliko mnogo nižem, da se sve ređe vraćam ovom tekstu, pa kada mi ponestane sopstvenih reči, prema sećanju prekucavam pesme, priče i romane, umne reči drugih ljudi, nadajući se da kada unesem sve što znam ili mislim da znam, nadajući se da kada prepričam sve što sam čuo ili video, nadajući se da kada uobličim sve ono što osećam, nadajući se da kada sve to jedva jednom obavim, da sasvim slobodno mogu da odahnem i da na tastaturi mogu da pritisnem mesto koje označava početak pretrage, te da će makar književnost, kada već kompjuter ne može, dati jedan, jedinstven, onaj najmanji, ali zajednički, važeći rezultat...

(Ovim tekstom, prema ranije predviđenom roku trajanja, okončava se Komora Gorana Petrovića.)