Ponos ili bruka

Vizuelni identitet jednog grada, a često i same države, iako toga u prvi mah nismo svesni, najčešće čini spomenička skulptura. Najbolji primer za to su američki Kip slobode, pariska Trijumfalna kapija, Mikelanđelova Pieta u katedrali Sv. Petra u Rimu ili pak parkovi sa skulpturama u Jorkširu u Engleskoj, u Oterleu u Holandiji, Hjustonu i Forvertu u Teksasu, itd. Nezavisno od toga koliki je taj grad (država), kao i na kom meridijanu se nalazi, skulpture u javnom prostoru su najreprezentativniji deo umetničke baštine te zemlje. Istovremeno, ovaj segment umetnosti je jedna od glavnih turističkih atrakcija, koja ne samo da strancima zemlju prezentuje preko vrhunskih umetničkih ostvarenja, već ih i reprodukovanjem kroz različite vrste propagandnog materijala (suvenire, šoljice za kafu i sl.) dodatno populariše i približava kako domaćoj tako i stranoj javnosti.

Kod nas je situacija drastično drugačija i može se posmatrati iz više aspekata. Iako imamo kapitalna skulptorska ostvarenja, ne samo domaćih već i svetskih umetnika, ona su najčešće ruinirana, niko za to ne snosi odgovornost a šta, odnosno čija dela se nalaze na centralnim gradskim trgovima širom Srbije i kolika je njihova umetnička vrednost, retko koji stanovnik tih gradova zna. Takođe, u decenijama iza nas svedoci smo i volšebnog skidanja i postavljanja skulptura preko noći, nezavisno od njihove umetničke vrednosti, tako da su retke one koje “ostaju” da svedoče o jednom vremenu.

Najnoviji primer našeg odnosa prema spomeničkoj skulpturi i značaju koji ona kao takva ima, jeste nedavno postavljanje skulpture Nikole Tesle na beogradskom aerodromu, koja danima izaziva burne reakcije. Ovaj rad delo je Drinke Radovanović, koja je dobila drugu nagradu na konkursu koji je raspisala naša dijaspora za spomenik Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima, dok je prva nagrada na konkursu pripala kanadskom vajaru Lesu Drajsdleru čiji je rad postavljen u parku Nijagarinih vodopada. S obzirom na to da konkursa kod nas nije bilo, a i da je spomenik postavljen na aerodromu dva puta bio odbijan od stručnih tela Skupštine grada Beograda, razlozi za negativne reakcije kompetentnog dela javnosti su brojni.

“Počeo sam se stideti toga kakav će utisak steći stranac, koji sleće na naš aerodrom, kada vidi taj spomenik”, ističe vajar Milun Vidić koji je skoro pune tri decenije proveo kao pedagog na Univerzitetu umetnosti. “To je nacionalni park a prvi utisak kad se izađe iz aviona je upravo taj spomenik, prilikom čijeg otkrivanja je direktor aerodroma rekao: ’Ja postavljam u mom parku...’ On to može da postavlja u svom ličnom parku a ne ovde! On je samo vršilac dužnosti direktora koji će tu biti nekoliko godina pa ide dalje. Nemam ništa protiv amatera ali ovo je preterano. Spletom okolnosti bio sam u Soko-gradu gde je Drinka Radovanović napravila spomenik Velimiroviću, a da ne pominjem kralja Petra u Topoli ili Crnjanskog na Kalemegdanu. To je stravično.”

“Apsurdno je da se ličnosti kao što je Nikola Tesla podiže spomenik na osnovu nekih rezultata koji su blago rečeno sumnjive prirode. Zar je moguće da se ne razmišlja o tome da u Srbiji ima toliko kreativne snage da može da se organizuje javni konkurs koji bi izneo ono što je najbolje kod nas! Šta znači da se drugonagrađena skulptura na Nijagarinim vodopadima ovde plasira kao relevantna!? Ovo što je postavljeno na aerodromu, smatram, na nivou je amatersko-diletantskog rada i to nije samo moje mišljenje”, kaže Vladimir Komad, vajar, dugogodišnji profesor FLU u Beogradu.

Međutim, okolnosti pod kojima je sporni spomenik postavljen, odnosno činjenicu da spomenik može da se postavi iako Komisija za postavljanje spomenika da negativno mišljenje, odnosno da Skupština grada Beograda ima pravo da donese drugačiju odluku, objašnjava Darijan Mihajlović, sekretar za kulturu grada Beograda.

- Komisiji za spomenike i nazive ulica i trgova je stigao zahtev od Odbora Vlade Republike Srbije za proslavu 150 godina od rođenja Nikole Tesle, da se odobri postavljanje skulpture Nikole Tesle, autora Drinke Radovanović, na nekoj adekvatnoj lokaciji u Beogradu (predložen je Bulevar Nikole Tesle ili aerodrom). U obrazloženju stoji da je delo poklon Elektroprivrede Srbije koja je imenovano delo otkupila kao drugonagrađeni rad na Konkursu koji je raspisala naša dijaspora za spomenik na Nijagarinim vodopadima. Komisija za spomenike i nazive ulica i trgova je tražila mišljenje Komisije u oblasti kulture (Likovna komisija) obrazovane kao stručno radno telo gradonačelnika, koja je dala negativno mišljenje. Komisija za spomenike i nazive ulica i trgova je, na osnovu ovog mišljenja, takođe dala negativno mišljenje. S obzirim na to da ova Komisija nije nadležna za Aerodrom “Nikola Tesla” (javno preduzeće), odluku o podizanju spomenika je verovatno donelo Javno preduzeće “Aerodrom Beograd” koje je nadležno za celokupan prostor ovog preduzeća.

Po Mihajlovićevim rečima, slična situacija, kada je reč o nepostojanju konkursa, desila se i sa “Spomenikom košarci” ispred Beogradske arene koja je, baš kao i „Aerodrom Beograd”, javno preduzeće, tako da ni za ovu instituciju nije nadležna Komisija za spomenike. Inicijativu za podizanje ovog spomenika dao je Košarkaški savez. Sve to nastaje kao rezultat utvrđene hijerarhije po kojoj Odbor za postavljanje spomenika odlučuje da li treba da se sprovede konkurs, angažuje autor po pozivu ili se koristi već postojeće vajarsko delo.

Međutim, po rečima naših sagovornika – vajara, još jedna pojava je vrlo indikativna kada je reč o postavljanju spomeničke skulpture kod nas, a to su pokloni. Nedavno je u parku “Ćirilo i Metodije” u Bulevaru kralja Aleksandra, na zelenoj površini iza studentskog doma “Kralj Aleksandar”, postavljen spomenik Ćirilu i Metodiju. U pitanju je poklon koji je SANU dobila iz Makedonije a koji je potom ona poklonila gradu Beogradu a Komisija za spomenike ga prihvatila. Slična situacija se desila i pre nekoliko godina kada je grad Beograd kao poklon od ruskog akademika i vajara Vjačeslava Mihajloviča Klikova dobio spomenik Sv. Savi koji je postavljen na svetosavskom platou ispred Hrama Sv. Save.

Da deviza “poklonu se zubi ne gledaju” ne važi kada je reč o spomeničkoj skulpturi a naročito kada se ona postavlja u urbanim sredinama, opšte je mišljenje.

I te kako se gledaju zubi, doneto nam je ono što ne ostavlja dobar utisak, jer se ispostavilo da ovi pokloni nisu vredni, navodi Vladimir Komad. On dodaje i to da je pre jednu deceniju grupa od desetak vajara koji se bave figuracijom, a među kojima je bio i on, tražila da se raspiše konkurs za spomenik Sv. Savi ali su na sastanku od crkvenih otaca dobili odgovor da “se ne može praviti trodimenzionalna predstava svetaca jer nije po kanonima crkve”. Nekoliko godina nakon toga, ipak je postavljena trodimenzionalna skulptura koja, po rečima našeg sagovornika, nema kvalitet. On svoje zaprepašćenje izražava i kada je reč o spomeniku Ćirilu i Metodiju, navodeći da to pokazuje odnos društva i političara koji smatraju da ovde nema dovoljno kreativnih ljudi, a u stvari “mi smo ti koji treba da pravimo spomenike koji su nam potrebni”.

Kod pomenute skulpture Sv. Save kao negativne odrednice navode se i njen položaj, kao i postament, ali se svakako kao najnegativniji u stručnoj javnosti, kada je reč o svetosavskom platou, smatra postament odnosno zarubljena piramida sa krstom na kojoj se nalazi Karađorđe. Mišljenje stručne javnosti je da se ova skulptura, baš kao i skulptura cara Dušana ispred Palate pravde, koja je takođe podignuta na postament u obliku zarubljene prizme, treba da stoji u ravni platoa i na taj način ima komunikaciju sa ljudima.

Način na koji spomenik treba da se postavi u prostoru, odnosno orijentiše na zaštićenu okolinu pa i sam postament, nakon donošenje odluke Komisije da se spomenik postavi, kada je reč o pomenutim spomeničkim skulpturama, određuje stručno telo Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Po rečima Nade Živković, etnologa-konzervatora u Zavodu, za takve odluke se konsultuju svi koji su bitni i takve delikatne stvari se rešavaju timski.

Reč NIN-ovih kritičara Konkursom do novog spomenika Žestoke kritike koje su se sa raznih strana sručile na novi spomenik Nikoli Tesli podstakle su nas da odemo do Aerodroma i da vidimo kako u prostoru stoji obeležje postavljeno sa namerom da, pored imena, i bronzanim likom osnaži počast datu slavnom naučniku novim nazivom naše velike vazdušne luke, koja će se, bez sumnje, razviti i u značajan evropski komunikacijski čvor. Spomenik se najpre sagledava sa prilazne aerodromske raskrsnice s tim što je on postavljen uz malu ulicu koja vodi prema administrativno-servisnom bloku pa je tako poprilično odmaknut od glavnog prilaza pristanišnoj zgradi. Okružen borovima, jednim velikim bilbordom, saobraćajnim znacima i fasadnim zaleđem on se malo primećuje pogotovo iz automobila ili autobusa, a pešaci tuda skoro da i ne prolaze. Dolaskom pred sam spomenik vidi se da je on stavljen na travnjak i da je tek metar udaljen od uskog trotoara, što mu umanjuje sagledivost i sa bliskog rastojanja. Krajnje rutinski skrojeno postolje svojom neinventivnošću samo nastavlja neadekvatan izbor mesta i neprikladnu obradu parternog nivoa. O bronzanoj skulpturi čuli smo i pročitali mnoga negativna kritička mišljenja i, smatramo, da su sva izrečena sa puno osnova. I likom, i stavom, i obradom to delo je izraziti kreativni promašaj. Gradski čelnici nas ubeđuju da Aerodrom „Nikola Tesla” ima pravo da u svom dvorištu postavi šta god hoće, pa da to učini čak i sa obeležjem koje, prema nepodeljenom mišljenju stručne, pa i opšte, javnosti ruži lik velikog čoveka čije ime nosi njihova ustanova. Novi spomenik je bruka za našu umetnost, za naš grad, pa i za našu zemlju, i on bi morao da bude zamenjen novim dostojnim spomeničkim delom izabranim na javnom, možda čak i međunarodnom konkursu. Naša sugestija je i da se promeni sadašnja lokacija tako što bi se ona pomerila desetak metara unapred prema velikoj raskrsnici gde bi spomenik na ugaonom mestu uokvirenom dvema velikim ulicama dobio daleko veću sagledivost i, samim tim, prikladniji prostorni i spomenički efekat. Milorad H. Jevtić Ispraviti grešku Odskora, Beograd je „bogatiji” za jedan javni spomenik: na aerodromu glavnog grada podignuta je statua Nikole Tesle. Događaj je to tipičan za našu sredinu. Tek kad smo taj posao obavili, vidimo šta smo uradili. Samo što je Teslina statua otkrivena, začuli su se glasovi negodovanja brojnih kulturnih radnika i profesionalnih umetničkih udruženja. Ti glasovi ne samo da se kritički negativno izjašnjavaju o spomeniku, već zahtevaju njegovo uklanjanje. Razlog za tako oštro reagovanje je plebiscitarni sud da rečena statua nije uspelo umetničko ostvarenje, dostojno ličnosti koju predstavlja. Najoštriji oponenti izražavaju se rigorozno: po njima, spomenik je zapravo ruglo koje vređa Teslinu ličnost, sramoti našu kulturu i, shodno mestu na kome se nalazi, bruka pred svetom čitav narod. Ali, da pođemo redom. Ideji da se Tesli podigne spomenik za sto pedeseti rođendan, na aerodromu koji će, ubuduće, nositi njegovo ime, nema šta da se prigovori. Bilo je očekivano da se, po uobičajenoj proceduri, raspiše javni konkurs za podizanje spomenika, i obrazuje stručno telo koje će među prispelim rešenjima odabrati ono koje se učini najboljim. Kad se uzme u obzir o kakvoj ličnosti se radi, postavlja se pitanje, ko je trebalo da se prihvati tog posla. Pošto je reč o čoveku koji je, rečeno bez imalo preterivanja, jedan od najvećih naučnih umova sveta, čini se blizu pameti da se oko spomenika zauzela gradska skupština, ako ne i neka viša instanca. Ali, ta akcija prepuštena je beogradskom aerodromu – kao da ovaj pravi gromobran na kontrolnom tornju! Kad je već tako „demokratski” postupljeno, onda je postojala mogućnost da aerodrom ispoštuje uobičajenu proceduru, da objavi konkurs i obezbedi stručnu arbitražu. Ali, na aerodromu su prihvatili pravo da „slobodno” odlučuju. Prema neznanoj nam proceduri tog odlučivanja, za autora Teslinog spomenika imenovana je vajar Drinka Radovanović. Istini za volju, uprava aerodroma je, kad se rad na spomeniku primakao kraju, u dva maha tražila mišljenje kompetentnih stručnih tela – i oba puta dobila negativnu ocenu! Te ocene su, iz takođe neznanih nam razloga, ignorisane, i rad Drinke Radovanović je realizovan. Tako je otkrivanje spomenika Tesli, post faktum dobilo neočekivani odjek. Osetila se reakcija razočarane kulturne javnosti. Digao se glas, jednako protiv postavljenog spomenika, za čije mane se ne biraju reči (diletantizam, likovna nepismenost, promašaj) kao i protiv procedure u kojoj je nastao. Na stranu čaršijske priče o Drinki Radovanović koja nije akademski vajar, već priučeni amater. Zahvaljujući silnoj ličnoj ambiciji i besprimernoj agresivnosti, u sredini kao što je naša, lišenoj pouzdanog kriterijuma u pitanjima umetnosti, ona uspeva da, posredstvom svojih „veza”, uzurpira pravo na realizaciju brojnih javnih spomenika. Postavlja se stereotipno pitanje bez odgovora: ko to „stoji iza nje”?... Drugo pitanje je ko su ljudi sa beogradskog aerodroma koji su, ignorišući pomenuta upozorenja stručnjaka, odlučivali o sudbini Teslinog spomenika? I zašto su ovlašćene institucije kulture dozvolile da se tako nešto dogodi? One i ne mogu da „operu ruke” od ovog slučaja time što će reći da svojom „tolerancijom” prema aerodromu nisu povredile nikakav propis. Jer, u ovakvim slučajevima, iznad zakona stoji dužnost po savesti i moralna odgovornost radnika u nadležnim kulturnim institucijama. Glavni motiv ove priče je, pre svega, postavljena Teslina statua, odnosno njena umetnička vrednost. Pošto se radi o javnom spomeniku, i stručne zamerke koje mu se upućuju moraju biti javne. Prvu i osnovnu zamerku čini odsustvo potrebne sličnosti statue sa likom Nikole Tesle. U slučaju kao što je ovaj, taj nedostatak ne može se da se pravda, navodno, „višom” stvaralačkom motivacijom. Zatim dolazi na red vajarska obrada forme. Upadljivo je da telo bronzanog Tesle nema razgovetan pokret, što je jedna od najvećih grešaka u vajanju ljudske figure. Nema u njemu gesta koji bi nešto govorio o Tesli kao čoveku i naučniku. Taj trup stoji, „okačen” kao lutka u izlogu, odeven tako kao da nema tela. Glava figure, osim što „nije Teslina”, nema ne samo razgovetnog izraza, već ni znaka života u sebi. Modelacija forme je sumarna, jednolična, lišena poželjnih detalja. Wenu najveću manu čini taktičnost forme, hrapavih, mestimično grubih površina sumnjive uzajamne povezanosti. Ono poslednje i najgore tiče se ukupnog utiska o skulpturi. Iako nije malih dimenzija, ona nema monumentalnosti. Preti joj „nevidljivost”, zbog položaja u otvorenom prostoru, čijem pritisku ne može da se odupre svojom malom unutarnjom snagom. „Zli jezici” kažu da ovakav Tesla više liči na zombiranog povratnika iz Aušvica nego na velikana svetske nauke. Što se Teslinog spomenika tiče, biće, po svoj prilici, po onom našem: šta je, tu je. Ali, kao i toliko puta ranije, to neće biti dobro, za aerodrom, za grad, za sve nas, pa i za samu Radovanovićevu. Bilo bi najbolje da se ova Teslina statua izmesti, kao što je izmeštena ona Kidričeva, i da se oslobodi prostor za drugi, bolji spomenik. Ovo vredi reći, bez obzira koliki su izgledi da od toga bude vajde. Nismo prvi put pogrešili, ali, valjda, nismo poslednji put u prilici da ispravimo grešku. ĐorĐe Kadijević