Zašto kafkolozi kastriraju Kafku?

Ovih dana objavljena je na češkom jeziku tanka knjižica (72 stranice, izdanje Atlantisa Brno) eseja Milana Kundere o Francu Kafki pod naslovom “Kastrirajuća senka svetog Garte”. Kunderine nove knjige, pisane na francuskom jeziku, i dalje se zbog njegovog poznatog stava “na kašičicu” prevode i objavljuju na njegovom maternjem jeziku, to jest kada se Kundera “umilostivi” i prevede ih na maternji jezik (gotovo istovremeno se dogodilo da su neki izgubili strpljenje pa su preveli Kunderin roman “Identitet” i piratski prevod postavili na internet). To je dodatni razlog što je ova knjiga izazvala veliku pažnju u ovdašnjoj kulturnoj sredini iz koje su izrasla i u kojoj su živela i stvarala ova dva velika pisca.

BRODOV STILIZOVANI PORTRET KAFKE: Prvi tekst u ovoj knjizi, po kome je i naslovljena, dobio je ime po ličnosti iz malo poznatog romana Maksa Broda “Začarano carstvo ljubavi”. Kundera identifikuje Brodovog aseksualnog paćenika, svetog Gartu kao “stilizovani portret Kafke” i “prvobitnu kafkologijsku ikonu” na kojoj se iskristalisao mit o Kafki. Tako je nastao “Kafka kafkologa”, religiozni mislilac i paćenik, koji svojim delom, kao i životom, ukazuje čovečanstvu koje tapka u mestu na pravi put i donosi mu “Das Positive Vort”. Kao da je Brod u sv. Garti još 1926. otelotvovorio sve principe kojim će se potom dalje rukovoditi kafkološka nauka prilikom tumačenja svog predmeta.

Kafkologiju Kundera postulira – pre svega na osnovu Brodovog intepretacionog rada ali i recepcije naizgled kulturno i granski udaljenih Kamija, Deliza i Gatarija – kao nauku koja delo Kafke proučava isključivo u mikrokontekstu života autora. Kafkina prosedea, teme, ličnosti... podvrgava po pravilu psihološkom tumačenju – kastracija i senka u naslovu eseja nesporno ukazuju dva velika motiva evropske psihologijske tradicije odnosno psihopatološke ili alegorijske.

Ta kafkologija je, ističe Kundera, udaljena od literarne kritike i kloni se poimanja Kafkinih knjiga u kontekstu moderne umetnosti. Takva interpretacija Kafkinih tekstova nije stvar komparativne literarne nauke već religijske egzegeze. Ako uopšte kafkolozi dopuštaju neko kontekstualno tumačenje to može biti samo izvan literarnog područja, po pravilu u religijskom ili filozofskom.

KAFKINA EGZISTENCIJALNA DIMENZIJA SEKSUALNOSTI: Kundera, takođe, primećuje da već u Brodovom romanu, a potom i celom kafkološkom mitoslovlju, nema nigde mesta za seksualnost. (Brod je išao tako daleko da je cenzurisao “ideološki” neadekvatna mesta u Kafkinim dnevnicima) Sveti Garta u tekstu Broda ne može davati savete u vezi s ljubavnim životom jer je time, makar teorijski, potpuno nedotaknut. Kafkolozi isteruju seksualnost kako iz Kafkine biografije, tako i njegovih knjiga. Kundera pri tome upozorava na neke erotske scene iz “Zamka” i “Amerike” i ukazuje da je upravo Kafka uneo u svetski roman egzistencijalnu dimenziju seksualnosti, njenu banalnost i groteksnost. A kako onda čitati Kafku u kontekstu moderne svetske književnosti? Kundera, stim u vezi, u zaključku eseja citira iz jednog njihovog razgovora Gabrijela Garsiju Markesa:

“Zahvaljujući Kafki shvatio sam da je moguće pisati drugačije.”

Različitost, prodor neverovatnog u stvarni svet, koji Kafka opisuje, Kundera ilustruje scenama iz “Zamka” kao što je ljubavna scena K. I. Fride u gostionici, njihova jutarnja toaleta, kao i dva opskurna famulusa u lokalnoj školi. Tako nešto pre toga je bilo nezamislivo.

Kafkina umetnička revolucija počiva u tome što je on probio realnost ali nikako u romantičkom begu u imaginaciju (Kafka je učio, ne od nemačkih romantičara, već od Flobera) nego radi boljeg razumevanja te same realnosti. Prekoračio je granicu neverovatnosti da bi ukazao na neverovatni karakter realnosti.

UMETNOST PREVOĐEWA: Na neobičan način se Kundera postavlja prema Kafki u tekstu “Prevod jedne rečenice” odnosno “Umetnost vernosti” – analizira jednu rečenicu u “Zamku” i poredi je snekoliko francuskih prevoda. Konsekventnom semantičkom analizom ukazuje na neophodnost preciznosti i odgovornosti u umetničkom prevodu prema autorskoj nameri. U citiranim francuskim prevodima (Kundera ih je preveo na češki da bi istakao odstupanja od Kafkinog originala) dolazi do niza svojevoljnih intervencija – od zamenjivanja reči, čije ponavljanje ima u tekstu melodički značaj, zamenjivanja sinonima preko tesanja reči neočekivanim više odgovarajućim izrazom pa sve do sintaksičkog “prekopavanja” celog teksta.

Francuskim prevodom, prema oceni Kundere, dominira tendencija “gimnazijskog krasnog sloga” bez obzira na autorovu stilističku svojstvenost, namerno prekoračivanje stilističkog kanona.

Kundera registruje i uvažava i naizgled nebitne, na primer, tipografske detalje. Kafka je tražio da njegove knjige budu štampane velikim slovima (radi bolje orijentacije u beskonačnim pasusima) Francusko izdanje ne samo što ne respektuje tu želju već ses teškom orijentacijom u tekstu obračunava tako što jednostavno, to jest proizvoljno, lomi tekst na pasuse, nemajući nimalo obzira prema “Kafkinom dugom dahu”.

MILAN LAZAREVIĆ