Roditelj na zemlji

Peti film o Supermenu, prvi u kojem glavnu ulogu ne igra Kristofer Riv, pojavljuje se devetnaest godina nakon prethodnog. Za te gotovo dve decenije, kompjuterska tehnologija je izvršila revoluciju u pokretnoj slici: virtuelno je postiglo utisak stvarnosti. “Povratak Supermena” nastanio je Čoveka od čelika u ambijent u kakvom već stanuju Čovek-pauk (Spajdermen) i Čovek-slepi miš (Betmen); to je “pokretna slika” kakvu su, pre sedamdeset godina, zamislili tvorci ovog junaka, dočaravajući je kaiševima stripa. Metropolis, grad na Zemlji u kojem živi i radi Klark Kent, Supermenov alter ego, i Kripton, planeta na kojoj je on rođen kao Kal-El, digitalno sintetizovani u filmu Brajana Singera, dobili su najzad autentičan izraz svoje virtuelne suštine.

“Povratak Supermena” čuva narativno, ideološko i ikoničko nasleđe svojih prethodnika.

Sa samo nekoliko monumentalnih crta karaktera, bez senki, nadljudsko, hristoliko pop-art stvorenje, čija je DNK istovetna sa ljudskom, u ovom je filmu dobilo i jednu pagansku osobinu: sa Lois Lejn (Kejt Bosvort), Supermen (Brendon Rut) je postao – poput nekog starogrčkog boga – roditelj na Zemlji. Poput starogrčkog boga, ali u tolikoj meri bez paganske pohote, da je teško poverovati kako začeće njegovog sina nije bilo bezgrešno. Ovaj dodatni trivijalni zaplet, svrstavajući film o “Natčoveku” u podžanr porodičnog filma, sprečio je njegov sinematički potencijal.

Kada bi, kojim slučajem – uprkos stripovnom i kinematografskom nasleđu i uprkos ideološkim na(d)zorima filmske industrije u proizvodnji blokbastera – Supermen, biće apsolutizovane pravednosti, bio oslobođen narativnog balasta težnje da zasnuje ordinarni život čoveka, onda bi se oslobodio prostor za prikaz/uprizorenje njegovog, i samo njegovog, (osećanja) sveta – sveta samodovoljne usamljenosti Poslednjeg spasioca čovečanstva, koji nije čovek. Kada bi ta demarkaciona linija, između sveta čoveka i drukčijeg sveta, od čovekovog neuporedivo moralno savršenijeg, ostala nepropustljiva, mogao bi, u pokretnoj slici, biti viđen jedan neuporediv, estetski neistražen kompleks prizora, u kojem bi od svega ljudskog ostao samo naš pogled na njega.

Kada bi, opet nekim slučajem, od 150 minuta “Povratka Supermena” bila odbačena ona polovina koja ilustruje naraciju a izgovorene reči svedene na deseti deo, i kada bi taj preostali materijal dospeo u ruke montažera ejzenštajnovske provenijencije da bude iznova komponovan, rezultat bi mogao biti pokretna optička pesma specifičnog estetskog učinka. Jer, u 150 minuta Singerovog filma o Supermenu ima prizora izvrsne likovne vrednosti, kojima je uskraćeno autohtono filmsko dejstvo.