Žig apokalipse

U propovedi posle nedeljne liturgije sveštenik jedne beogradske crkve, podsećajući na reči svetog oca Justina o dobu „atomske tehnike i prašumske etike”, preporučio je vernima da iskoriste datu mogućnost i izvade stare lične karte, koje će, prema tek usvojenom Zakonu o elektronskim ličnim kartama, moći da važe još pet godina. To, kaže, nije malo vremena, a do tada, ako bude dobre volje, doneti zakon, kojim se Srbima dodeljuje uloga „oglednih kunića”, mogao bi da bude i obesnažen.

Pojedini srpski manastiri dali su se i u štampanje letaka protiv biometrijske identifikacije građana.

A kuda sve vodi takvo „vođenje ljudi” uzeo je da temeljno preispita i Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve.

Glasovi protiv biometrijske identifikacije građana podignuti su širom sveta. U većini slučajeva oni su i uvaženi. U Srbiji nisu. Štaviše, Srbija se pokazala kao jedinstvena i po tome što je, 2003. godine (u vreme dok je ministar policije bio Dušan Mihajlović), od američke firme “Motorola” prvo kupljena skupa digitalna oprema za identifikaciju građana, pa je tek onda povedena procedura za uvođenje, po sili zakona, elektronskih ličnih karata.

Povodom najave da će stare lične karte s tekstualnim podacima na papiru biti zamenjene biometrijskim dokumentima, u martu 2005. godine u Domu vladike Nikolaja u Kraljevu, u organizaciji Eparhije žičke i s blagoslovom Wegovog preosveštenstva episkopa žičkog gospodina Hrizostoma, održan je stručni simposion o elektronskim ličnim kartama. Bio je to, inače, prvi stručni skup u Srbiji posvećen ovoj temi, koji će inicirati i neke u apatičnoj javnosti Srbije da se time pozabave. Tom prilikom usaglašen je zvaničan stav ovog stručnog skupa, koji su potpisali svi njegovi učesnici. On je kasnije samo delimično dopunjen i nedavno, pod naslovom “Žički apel”, preko štampe (kao plaćeni oglas!) “upućen javnosti uoči predstojećeg glasanja u Narodnoj skupštini Republike Srbije o novom Zakonu o ličnoj karti”.

U ovom apelu se najpre podseća da su biometrijske lične karte kao obavezujući dokument na nacionalnom nivou uvedene samo u nekoliko država sveta, uglavnom dalekoistočnih. U Evropskoj uniji velika većina zemalja nema takve lične karte; one nisu uslov za ulazak u Evropsku uniju, niti njihovo uvođenje doprinosi bržem ulasku.

Pridružujući se Saboru Svetog sinoda u stalnom sazivu Pravoslavne crkve u Grčkoj, Svetom sinodu Ruske pravoslavne crkve, Svetom sinodu Ukrajinske pravoslavne crkve (Moskovske patrijaršije) i Protatu Svete gore atoske, Episkopija žička upozorava da se “iza celog projekta novih identifikacionih dokumenata krije najteži totalitarizam potpuno suprotan hrišćanskom razumevanju sveta i života” i da je “poguban za ljudsko dostojanstvo i slobodu kao najdragoceniji dar Boga ljudima”.

Podseća se da su zemlje koje su planirale ili planiraju da uvedu biometrijske lične karte suočene sa otporom misleće javnosti i društvene zajednice uopšte, kao i sa upozorenjima stručnih organa. U Velikoj Britaniji pokušaji uvođenja biometrijskih ličnih karata doveli su do višemesečnih debata u Parlamentu i burnih reakcija akademskih građana. A

Zajednički komitet za ljudska prava britanske vlade ocenio je da je takav projekat potencijalno u koliziji sa evropskom Konvencijom o ljudskim pravima i napominje da zvanične studije o izvodljivosti pokazuju da takve lične karte ne garantuju stoprocentnu pouzdanost i autentičnost. To je odbačeno, na neodređeno vreme, i u Kanadi, gde je zvanična parlamentarna komisija taj predlog ocenila kao “skup, neopravdan i potencijalno opasan”. U nekim zemljama (Japan i Tajvan) reagovali su sudovi, ocenjujući da projekat biometrijskih ličnih karata krši prava građana i odgovarajuće ustavne odredbe...

To što je Srbija prvo kupila opremu za biometrijsku identifikaciju građana, a tek posle tri godine pokrenula skupštinsku proceduru za donošenje zakona o biometrijskim ličnim kartama svrstalo ju je, kako se ističe, “u red totalitarnih država sa voluntarističkim pravnim uređenjem”.

Zatim se napominje da “američka firma koja je MUP-u Srbije prodala sistem za biometrijsku identifikaciju građana ima posebne ugovore sa američkom vojskom i centralnoobaveštajnom službom (CIA) te niko ne može da garantuje da ne postoji mogućnost odliva podataka stranim službama”, i iznosi osnovana pretpostavka da “pomenute službe veoma lako mogu kreirati lažne lične karte za svoje potrebe, koje će od strane našeg računarskog sistema biti prepoznate kao potpuno validne”. Ali i upozorava da je i “indikativna” činjenica da “u Americi državna uprava nije ni pokušala sa uvođenjem biometrijskih ličnih karata među svojim stanovništvom”, pošto bi to “sigurno dovelo do velikog otpora javnosti”.

Upućena je primedba i što “nije tražena masovna saglasnost građana Srbije za proširivanje baze podataka koju će država o njima voditi, niti su organizovane javne debate i diskusije o tom pitanju”.

Upozorava se da “projekat direktno ugrožava privatnost građana kao jedno od fundamentalnih ličnih prava današnjice i otvara prostor za elektronski kriptovane tajne arhive”. I da tako “birokratski aparat dobija mogućnost gotovo trenutnog manipulisanja ogromnim brojem podataka preko centralizovane baze i prodaje delova baze trećim licima”. Takođe, skreće se pažnja da “zlonamerni upadi spolja ili namerno ispravljanje centralizovane baze iznutra nose ogromnu opasnost po integritet ličnosti koje su njima obuhvaćene”.

Na kraju apela se ukazuje da “usvajanje ovog projekta u budućnosti vodi ka mnogo totalitarnijim konceptima integracije svih dokumenata u jedan, čime bi se izbrisala anonimnost tokova novca i stvorio put totalnom nadzoru države nad pojedincem”. I napominje: “Minijaturizacija celog sistema se polako sprovodi u svetu, u vidu potkožnih čipova, zbog čega hrišćani svih konfesija izražavaju opravdan strah od najave totalitarnog režima opisanog u Jovanovom Otkrovenju (up. gl. 13, st. 16-18).”

Jedan od potpisnika “Žičkog apela”, čovek koji se veoma predano i stručno bavi ovim problemom i koji je tome posvetio dobar deo svoje knjige “Čovek i informacione tehnologije”, teolog i informatičar Oliver Subotić, stručni saradnik na informatičkim delatnostima Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, ukazuje posebno na taj problem, to što mnogi hrišćani ovakve projekte povezuju sa totalitarnim režimom opisanim u 13. glavi Otkrovenja, a što “zlonamerne interesne grupe lako mogu iskoristiti za unošenje velikih razdora i nemira”. I pri tom upozorava: “No, iako elektronske lične karte i sa njima povezane centralizovane baze podataka nisu eksplicitno ono o čemu govori sveti Jovan Bogoslov, one ipak predstavljaju direktnu preteču koncepta elektronske integracije svih dokumenata i likvidacije svake vrste anonimnosti i privatnosti, čime totalni nadzor državnog aparata postaje potpun, a pomenuta biblijska analogija očita.”

Konkretno, ovakvim sledom događaja: posle totalne elektronizacije (lične karte), sledeći logičan korak je integracija (svi dokumenti u jednom), a potom i minijaturizacija, pravljenje superčipa koji se neće nositi u yepu, nego u svom telu, pod kožom! I to je onda ono što neodoljivo asocira na ono o čemu se govori u 13. glavi Otkrovenja Jovanovog, na totalitarni režim koji utiskuje žigove na desnice i na čela, bez čega neće biti moguća ni najobičnija kupoprodajna transakcija.

“Žički apel” i slična upozorenja prećutana su u Skupštini Srbije. Predsednik nevladine organizacije “Za život bez žiga” Aleksandar Pavić kaže da se njegova organizacija posebno obratila svim poslaničkim klubovima kada se Zakon o elektronskim ličnim kartama našao u skupštinskoj proceduri, ali da je od vladajućih partija ostala – bez odgovora. U stvari, odgovor je bio usvajanje Zakona.

Nije poslušano ni ono što je rečeno – i uvaženo – u drugim zemljama. U Grčkoj milioni građana izašli su na ulice i sprečili uvođenje elektronskih ličnih dokumenata, koja su više puta kroz mala vrata uvođena u skupštinsku proceduru...

Moskovska patrijaršija saopštava na svom zvaničnom sajtu da se Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve obratio organima vlasti Zajednice Nezavisnih Država i baltičkih oblasti, iz razloga “zabrinutosti jednog dela vernika, koja se pojavila zbog elektronske identifikacije građana, stvaranja i unifikacije elektronske baze ličnih podataka, kao i, otpočele ili planirane u nekim zemljama, akcije izdavanja novih legitimacija koje sadrže elektronsku informaciju o prirodnim svojstvima ljudskog tela – biometrijske podatke”.

Ruski Sveti sinod ističe da nema ništa grehovnog u tome što se za evidentiranje građana i bezbednost čoveka i društva koriste najnovija tehnička dostignuća, pa i elektronska sredstva, koja samo razvijaju prvobitne metode. Tako, recimo, opisi i slike čovekovog lica u cilju bezbednosti korišćeni su i u drevna vremena. Usavršavanjem metoda njihovog zapisivanja nema ništa načelno novo. Ali, ipak, napominje se, treba imati u vidu da razvoj sredstava elektronskog prepoznavanja ličnosti u sebi krije i ne malo opasnosti. Sve više raste zavisnost čoveka od tehničkih propusta, grešaka, nemarnosti činovništva ili upada zlonamernika. A nije isključena ni mogućnost centralizovanog sabiranja podataka o ličnom životu građana i njihovim uverenjima.

Zato upozorava: “To je pretnja pravima i slobodama ličnosti, mogućnost totalne kontrole čovekovog života, pa, između ostalog, i njegovog pogleda na svet.”

Sinod Ruske crkve smatra neopravdanim i daljinsko prepoznavanje čoveka bez njegovog znanja, naročito na mestima na kojima nije dužan da se predstavi, i ističe da svaki čovek mora da zna kakva se zapravo informacija nalazi u njegovom “elektronskom dosijeu”, ali i da ima mogućnost da iz njega ukloni podatke koji su izgubili aktuelnost. Lista podataka koji se sabiraju i čuvaju, prema mišljenju Ruske crkve, treba jasno definisati i učiniti opštepoznatim.

Još se napominje da se u sistemu evidencije “ljudima ne sme dodeljivati nikakav broj koji će se koristiti umesto imena”.

Na kraju, kao najbitnije, traži se da ljudi koji iz bilo kojih razloga odbiju da učestvuju u novom identifikacionom sistemu ne budu bačeni na marginu života, već da se obezbedi alterantivno rešenje koje će im omogućiti da “punopravno žive u društvu”, napominjući da “hiljadugodišnje iskustvo života u Hristu svedoči da Gospod čuva unutrašnju slobodu hrišćanina, u kakvim god uslovima da se nalazi”.

Poput Ruske crkve, i predstavnici Srpske crkve traže da se – omogućavanjem prava na prigovor savesti – obezbedi alternativni oblik legitimisanja.