Nerešivo bez Teherana

Posao kao i obično” – kažu Englezi kada žele da naglase neporemetivost svoje redovnosti, makar i u neredovnim situacijama. Čini se da bi ta engleska fraza ovog trenutka najbolje izrazila nepomućenu spoljnopolitičku aktivnost Irana, koja je ostala uočljivo neporemećena libanskim požarom, bez obzira na to što je i Teheran duvao u vatru. Bar kao inspirator i sponzor Hezbolaha.

Naprotiv, minulih dana Iran je čak i van velike vetrometine, na koju je izveden kontroverzama svoje zagonetne nuklearne politike. Stradanje Libana pomoglo je da se njegova fascikla pred porotom svetskih sila skloni u stranu, kao manje hitna.

Postoji rok da se to raščisti. Ali, daleko je iz današnje perspektive 31. avgust, a još dalje potrebna jednodušnost Saveta bezbednosti. Ako Rusija, kojim slučajem, i uspe da bude u taboru “za” sankcije (što je navodno s Moskvom upravo dogovoreno), tu je Kina. Izglasavanje kazni kakve želi Zapad sprečiće Peking.

Ovakav zaokret u okolnostima na bojištu Libana i oko njega, omogućio je predsedniku Irana Ahmadineyadu da se vrati, možda manje atraktivnim, ali za Iran vrlo važnim poslovima u susedstvu. Jačanje uticaja Teherana u zemljama u okruženju omogućuje Iranu da, bez obzira na brojčanu nesrazmeru u korist muslimana sunitske orijentacije u odnosu na šiite, afirmiše sebe kao silu nezaobilaznog regionalnog značaja.

Prošle nedelje Ahmadineyad je posetio Turkmenistan i Tayikistan u centralnoj Aziji, koristeći priliku da taj drugi susret, s Rahmonovom u Dušanbeu, preobrazi u samit trojice, jer se predsednik Avganistana Karzaji pridružio domaćinu i gostu u nastavku susreta.

Tri zemlje su prihvatile ideju da pokrenu zajednički televizijski program na persijskom, govornom jeziku u njihovom području. Verovatnoća je da će program brzo postati informativno oruđe pod uticajem Teherana, kad već Iran finansira rad takve stanice.

Pre polaska za Dušanbe, Ahmadineyad i Wazov potpisali su u Ašhabadu nekoliko važnih sporazuma, među kojima i one o propuštanju turkmenskog gasa kroz Iran i međusobnom razumevanju Irana i Turkmenistana o pitanjima zajedničke bezbednosti.

Slično međusobno razumevanje u pitanju bezbednosti uspostavljeno je proletos i na Kavkazu, s Azerbejyanom. Ahmadineyad nastoji da oteža posao Americi – u slučaju da Vašingtonu zatreba gostoprimstvo okolnih država u eventualnom izvođenju na polazni položaj trupa SAD za napad na Iran.

Logično, i tokom ove turneje, glavno političko pitanje ticalo se Bliskog istoka. Predsednik Ahmadineyad nije propustio priliku da svoje susrete preobrazi u tribinu s koje će lokalnoj javnosti afirmisati iransko tumačenje rata u Libanu, s poentama protiv SAD i Izraela, kao kolaborantima, začetnicima i glavnim krivcima agresije.

Pošto “podižu vetar – dobiće buru”, obećao je Ahmadineyad. Bura je na Bliskom istoku takoreći “već iza ugla, i biće surova i razorna za neprijatelje ljudskog roda”, rekao je predsednik Irana.

Ta fraza, “neprijatelji ljudskog roda”, ne čuje se prvi put. Sredinom aprila 2006. ponavljana je tokom skupa 500 predstavnika verovatno svih formacija sa američkog spiska svetskih “terorista”, prispelih u Teheran na konferenciju o “intifadi Palestinaca”. Sve te organizacije, među kojima i Hezbolah, na spisku su i Irana, ali uz naznaku “oslobodilački pokreti”.

Predsednik Tayikistana Rahmonov koristio je manje oštre reči, ali, govoreći kao podanik “mnogo veće zajednice muslimana celog sveta”, i on je zatražio ono o čemu grmi masa muslimana – da se smesta zaustave oružane operacije u Libanu i da se “izabere politički put” iz krize.

Tokom turneje po centralnoj Aziji Ahmadineyad je o libanskoj krizi govorio telefonom s predsednikom Rusije Putinom. Rusija, Francuska i arapske države suprotstavile su se ideji Zapada da, u svojstvu mirovnih snaga, u Liban pođu trupe NATO-a.

U javnosti Bliskog istoka, između Vašingtona i NATO-a postoji pretpostavljen znak jednakosti. Upućivanje u Liban “mirovne misije” po meri SAD dolilo bi ulje na vatru. Politički faktori Arapa obreli bi se u situaciji da na kraju nemaju više šta da biraju osim iznuđene konfrontacije sa čitavim Zapadom.

Relativno lagodna pozicija Irana, kao jednog od aktivnih faktora krize u Libanu, omogućena je neočekivanom promenom raspoloženja javnosti u okruženju te zemlje. Posle dve nedelje granatiranja libanskih naselja, danas se niko više ne bavi Hezbolahom – pažnja Arapa i muslimana sveta skoncentrisana je na stradanje nedužnih Libanaca, nemilosrdno zasutih granatama Izraela.

Na početku, Saudijska Arabija je čak osudila Hezbolah, optuživši ga za provociranje rata. Sa stanovišta SAD i Izraela, to je bio dobar znak i mogućno političko ohrabrenje za produžetak intervencije. Ali, struja raspoloženja se sada okrenula na drugu stranu i vođa Hezbolaha Hasan Nasrala preko noći se pojavio na sceni kao heroj. Zašto je Nasrala heroj? Zbog toga što je Hezbolah pokazao da čak i jedna malobrojna organizacija može izazvati, pogoditi i ozbiljno raniti Izrael.

Šta bi sve takva organizacija, rešena kao što je odlučan Hezbolah, mogla učiniti da kojim slučajem raspolaže svim onim resursima koji su na raspolaganju pasivnim vladama Arapa? Tako glasi jedno od pitanja u komentarima arapske štampe.

Kralj Jordana, na početku vidno zabrinut zbog ojačalih iranskih pozicija, sada je tim i sličnim pitanjima u javnosti prisiljen da se distancira prema Vašingtonu. Dvor u Rijadu takođe je promenio prvobitnu poruku. Traži da se hitno zaustavi rat. Sličnim pozivom reagovao je i Mubarak, u Egiptu.

Procenjuje se da Arapi još od Naserovih vremena, šezdesetih godina prošlog veka, nikada nisu bili ovako ujedinjeni protiv Izraela i Vašingtona kao što su danas.

Ko je izuzet iz ove opšte osude navodnog kukavičluka i popustljivosti prema sponzoru i savezniku Izraela na Bliskom istoku? Iran. Sa svakim poenom u korist Hezbolaha raste i politički ugled Irana, inspiratora i protežera te organizacije s mrežom i ćelijama daleko van Bliskog istoka.

Poznavalac Bliskog istoka, ruski državnik Primakov, izjavio je prošle nedelje da se Hezbolah ne može pobediti oružjem. Do rešenja za Bliski istok može se doći jedino političkim sredstvima, citiran je Primakov. Ako je Primakov u pravu, onda SAD ne mogu zaobići da kad-tad sednu za zeleni sto za kojim je i Iran. Iran kontroliše elemente ratnog pritiska na Izrael.