Baklja na savesti

Zoran Bilaver, LJubo Bašić, Denis Žilić i Ivan Duspara trenutno su najpoznatiji i najopasniji ljudi Hrvatske. Jedne sparne letnje noći izašli su iz anonimnosti i počeli da prete aktuelnoj vlasti u Zagrebu. Domaćoj javnosti zato su odmah predstavljeni kao “hrvatski kju-kluks-klan”.

Bilaver, Bašić, Žilić i Duspara su palikuće. Sudi im opštinski sud u Benkovcu, a za njih moli većina katolika Like i Dalmatinske zagore. Tužilac traži da godinu i po dana provedu u zatvoru, jer su zapalili obnovljene srpske kuće u Biljanima Donjim i nasrnuli na njihove vlasnike, a to je u Hrvatskoj danas postalo “kazneno djelo rasne i vjerske mržnje protiv međunarodno zaštićenih vrijednosti”.

Premijer Sanader izjavio je da je šokiran pošto su četvorica noćnih uskoka napala i kuće porodica kojima je pre izvesnog vremena lično zaželeo dobrodošlicu u Hrvatsku i s njima prelomio pogaču. Predsednik Mesić smesta je stigao u Biljane Donje i popričao sa napadnutom Sofijom i Svetozarom Škorićem. Objasnio im je da oni nisu bili glavna meta. Mesić nije insistirao na etničkim motivima napada. Reč je, rekao je, o višku alkohola i manjku pameti. Ako je ostarelom bračnom paru Škorić zbog toga laknulo, zašto su višak alkohola i manjak pameti postao takav problem za Mesićevu i Sanaderovu vlast u Zagrebu?

Prvi razlog je očit strah da četvorica “hrvatskih kju-kluks-klanovaca” s upaljenim bakljama noću ne stignu i pred predsedničku rezidenciju na elegantnom zagrebačkom Pantovčaku, ili kroz prozor vladinih salona na Markovom trgu u Zagrebu ne ubace koji “Molotovljev koktel”. Pogotovo u situaciji kad se crkveni vrh na Kaptolu mlako ogradio od pobožnih palikuća iz Škabrnje, a njihovi suseljani, predvođeni lokalnim sveštenstvom, pred opštinskim sudom u Benkovcu danju i noću mole za “nevine žrtve” u sudnici.

Terminologija odbrambenih i domovinskih ratova, agresora i žrtve s prezirom je ostavljena političarima, a crkvena desnica zaigrala je na opasnu kartu verskog rata. Prosečnom verniku i patrioti nameće se stereotipija o hrabrim i duboko religioznim “vojnicima Crkve i Domovine” koji su jurišali na “nevernike”.

Ova kombinacija opasne demagogije, neznanja, plemenskih vrednosti i straha od svih različitosti okrunjena je paničnom dojavom meštana Donjeg Karina da na lokalnoj pravoslavnoj crkvi vijori “četnička zastava”. Da je reč o “četničkom dizajnu” posvedočio je i gradonačelnik Benkovca Branko Kutija, pa je policija skinula barjak. Radilo se o crkvenoj zastavi koja je na zvoniku izvešana zbog praznika Svetog Ćirila, a gradonačelnik je pokazao akutni manjak opšte kulture i dobre volje da o tome nešto nauči i znanje prenese uplašenim meštanima. Za ljude koji su na istom prostoru živeli barem 150 godina bila je ovo koliko poražavajuća, toliko i upozoravajuća lekcija iz “međunarodno zaštićenih vrijednosti”.

Koga te vrednosti štite i zašto se insistira da su one “međunarodno”, a ne, recimo, nacionalno zaštićene, drugo je pitanje. Činjenica je da je državni vrh u slučaju pogromaškog napada na kuću Sofije i Svetozara Škorića i njihovih suseda reagovao brzinom munje. Krivci su smesta uhapšeni, sudski proces u Benkovcu već je počeo. Činjenica je i da će srpski povratnici posle toga možda ostati da žive u Biljanima Donjim, mada je jedan od lokalnih vatrogasaca koji je, “po službenoj dužnosti”, gasio požar u srpskoj kući, domaćici koja mu je dodala kantu s vodom rekao: “Vi Srbi ovdje ne možete živjeti i nemojte imati iluzije da ćete moći.”

Jedanaest godina posle operacije “Oluja” zvanična vlast našla se u zamci politike čije je nastajanje i sama posmatrala. I premijer Sanader i predsednik Mesić, ali i svih četiri i po miliona stanovnika Hrvatske, uključujući i onih 4,5 odsto preostale srpske populacije, danas se bori s naizgled nerešivim problemom. Za nekoliko dana, čitava Hrvatska će svečano proslaviti “Dan pobjede i domovinske zahvalnosti”. U Knin će stići čitav državni vrh, a proslavi će navodno prisustvovati i predstavnici tamošnje Samostalne demokratske srpske stranke. Naciji do tada treba da se objasni da je Hrvatska pobedila u ratu s protivnikom koji je nekoliko dana ranije već napustio njene državne granice. Treba da se objasni i ko je bombardovao izbegličke kolone civila i čuveni traktor na kome se sa srpskim seljacima Kninske Krajine deo puta tada odvezao i bivši američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt. Trebalo bi reći i zašto su danima posle toga pedantno paljene srpske kuće čijom se obnovom, pred evropskim posmatračima naravno, danas ponosi nacionalni partijski vrh.

Reč je, jasno, o istoj partiji koja je Hrvatskom vladala i u vreme masovnih paljevina srpskih sela kninskog zaleđa. U Hrvatskoj tada nije bilo ni “kju-kluks-klana”, ni “međunarodno zaštićenih vrijednosti”, a zlodela rasne i verske mržnje bila su tek “sporadični ispadi neodgovornih pojedinaca”. Bilaver, Bašić, Žilić i Duspara zato se i nalaze u sudnici opštinskog suda u Benkovcu. Država im sudi za sopstveni zaborav.