Puzeće osvajanje

Demografi odavno upozoravaju da za Rusiju ne predstavlja opasnost ni Amerika, ni NATO, već Kina koja svojom tihom “puzećom” ekspanzijom polako osvaja ruski sever. Svi oni koji se boje da će Kinezi kad-tad, tiho i neprimetno naseliti Sibir, dobili su ovih dana još jedan razlog za brigu. Ministarstvo prirode saopštilo je da se vode pregovori o predaji milion hektara ruskih šuma u zakup Kini, na 25 godina. Istaknuto je da je to pilot projekat i da se “pretpostavlja da će eksperimentalna teritorija biti jedan od regiona Sibirskog federalnog okruga”. Planira se da se uz učešće kineskog kapitala formira zajednička firma koja će na osnovu dugoročnog iznajmljivanja seći i prerađivati drvo.

Roman Šipov, predstavnik Ministarstva prirode, objasnio je nedavno da je reč o osvajanju nenaseljene teritorije u Tjumenskoj oblasti i da je u toku pravljenje planova i računice. Dogovoreno je da se projekat realizuje pod patronatom ruskog i kineskog ministarstva za poljoprivredu, a da kineska vlada odredi biznis strukturu koja će imati pravo na učešće u projektu. Tako će Rusija dobiti novi kombinat za preradu drveta i milijardu dolara investicija. Pregovori bi, po mišljenju predstavnika dva ministarstva, trebalo uskoro da se završe potpisivanjem najvećeg ugovora u drvnoprerađivačkoj industriji u Rusiji.

Reakcija ruske javnosti bila je veoma emocionalna i žestoka. Nije malo onih koji su pregovore nazvali izdajom države, pogotovu zato što činjenica da je reč o pilot projektu znači da se može očekivati da za njim uslede i drugi – vlasti u nekim oblastima, na primer Irkutskoj, već trljaju ruke – “zajednička prerada drveta predstavlja otvaranje novih radnih mesta, nove investicije”, tvrde.

Nije nemoguće da, ukoliko se iskustvo sa iznajmljivanjem šuma Kinezima pokaže kao pozitivno, počne i izdavanje drugih resursa – nafte, gasa, i ne samo u Sibiru.

U Kini se od 1998. godine realizuje državni program očuvanja šuma. Zabranjena je seča drveća u celoj zemlji pošto je najveći deo šuma već posečen, i pošto je ostalo samo 95 miliona hektara čije bi uništavanje dovelo do ekološke katastrofe (već sada se Peking guši u peščanim burama). Zato je Kini neophodno da svoje potrebe za drvetom zadovolji iz drugih izvora. Rusija je najbliža pa je 2000. godine između vlade dve zemlje zaključen sporazum o saradnji, a u aprilu ove godine dogovoren i pomenuti “pilot projekat” o zajedničkom “osvajanju” šuma u Tjumenskom kraju (trećem po bogatstvu šumom u Rusiji).

Nenaseljena sibirska prostranstva odavno interesuju Kinu koja se od sredine devedesetih godina munjevito razvija. Sve veće potrebe za drvetom do sada je zadovoljavala uvozom balvana iz Šitinske, Irkutske oblasti, kao i sa Dalekog istoka. Svakodnevno preko rusko-kineske granice prelazilo je oko 100 vagona balvana, ali ni to nije dovoljno. Takva potražnja diktirana je u velikoj meri i sve većim izvozom kineske robe u razvijene zemlje. Izvozi se sve više nameštaja, a ostala roba, koja se takođe izvozi, pakuje se u drvene ili kartonske kutije. Drvna industrija se razvija rekordnom brzinom – do 83 odsto godišnje, dok u svetu raste prosečno za 3,7 odsto. Deficit drveta iznosi 100-150 miliona kubnih metara. Za uvoz (uglavnom iz Rusije) Kina je planirala iduće godine 14 milijardi dolara.

Nije nikakva tajna da Kini ne nedostaje samo drvo, nafta ili metal – već pre svega životni prostor. U ovom trenutku tamo živi milijardu i 306 miliona ljudi. Uprkos svim merama da se smanji natalitet, broj stanovnika raste brže nego što se predviđalo, pa će svoj maksimum, milijardu i po stanovnika, dostići između 2025. i 2030. godine, umesto 2050, kako se do sada verovalo. Za sve jednostavno nema mesta i, s obzirom na to da je vojna ekspanzija u okolne zemlje isključena, Kinezi su se odlučili za ekonomsku koja je odavno počela. Otkad je, 1989. godine, otvorena rusko-kineska granica, reka robe, investicija i radne snage iz Kine u Sibir se ne prekida. U Vladivostoku su Kinezi uspeli da potisnu sa pijaca čak i Kavkasce, što nije nimalo lako. Vlasti Hakasije već su prinuđene da zakonom zabranjuju izdavanje zemlje u zakup Kinezima, ali oni i dalje nezakonito prelaze granicu i zauzimaju “ničiju” zemlju. Poznato je da čak ni u Moskvi vlast nije u stanju da kontroliše situaciju na teritorijama koje naseljavaju Kinezi, Vijetnamci ili Korejci. Zato se ne treba ni nadati da je to moguće na teritoriji od milion hektara negde daleko u Sibiru.

Na osnovu iskustva nekoliko teritorija na Dalekom istoku koje su iznajmljene Severnoj Koreji, lako se može predvideti kako će se razvijati novi projekat sa Kinom – sa teritorija koje su uzeli Korejci potpuno je istisnuto lokalno stanovništvo. Korejci nameravaju da iznajme još 850 hiljada hektara na 49 godina i, kako piše sibirska štampa, ne kriju da nameravaju da iznajmljene teritorije pretvore u autonomni administrativni rejon. Dakle – zemlja ruska, kapital južnokorejski, radna snaga (njih 250 000) iz Severne Koreje, autonomija – korejska.

Ako se nastavi tempom kojim se danas nelegalno prelazi iz Kine u Rusiju – a biće mnogo jednostavnije ako u Sibiru budu radile kineske fabrike za preradu drveta – za 25 godina stotine hiljada kineskih migranata izgradiće svoje gradove i sela. Verovatnoća da će se oni integrisati u rusko društvo vrlo je mala s obzirom na to da je reč o slabo naseljenoj teritoriji. Mnogo je realnije da će poželeti da imaju sopstvenu državu, ili bar autonomiju u Sibiru.

Ruski naučnici odavno upozoravaju da zbog smanjenja nataliteta u istočnim delovima zemlje za 20-30 godina Rusija neće moći da kontroliše teritoriju Sibira i Dalekog istoka koja se “puzećom” ekspanzijom iz azijskih zemalja može naseliti migrantima. Uostalom, tvrde ruski mediji, u kineskim uybenicima Sibir i Daleki istok se nazivaju “privremeno izgubljenim teritorijama”. Pravljenjem ugovora kakav je ovaj o davanju pod zakup zemlje Kinezima, ruski činovnici očigledno pomažu da se izgubljeno što pre vrati.

Kad se sve to ima u vidu, ekonomski sporazum koji je na prvi pogled sasvim opravdan, izgleda sasvim drugačije. Tačno je da on podrazumeva zapošljavanje velikog broja radnika, ali je sasvim sigurno da će to biti pre svega kineska radna snaga.

Činjenica je da u Sibiru nedostaje radna snaga, da treba osvajati nove teritorije, ali, tvrdi član zakonodavne skupštine Krasnojarskog kraja Jurij Švitkin, te teritorije treba da osvajaju građani Rusije. “Mislim da je ovo što Kinezi rade samo ispitivanje. Kad se jednom nađu na teritoriji Rusije, niko ih neće moći istisnuti. Naprotiv, istisnuće oni rusko stanovništvo”, tvrdi Švitkin, dodaje da je “svakom normalnom čoveku” jasno da je reč o opasnosti sličnoj okupaciji – ako se uporedi broj stanovnika dve zemlje, jasno je da na svakog stanovnika Rusije dolazi deset Kineza. Pri tom, od Urala do Kine živi samo 20 miliona ljudi. Zadatak države je da učini sve da te ogromne prostore naseli svojim stanovništvom, a u korenu saseče svaki pokušaj kineske migracije u Sibir.

U želji da ograniči tu ekspanziju, ako već ne može da je spreči, Rusija je prošle godine prepustila Kini 337 kvadratnih kilometara na pograničnim rečnim ostrvima. Tada je to ocenjeno kao mudar državnički potez s obzirom na to da je ta teritorija s ruske strane veoma slabo naseljena i da vapije za radnom snagom.

S kineske strane je situacija potpuno drugačija, tamo duž granice sa Rusijom živi 300 miliona ljudi koji bukvalno ne znaju kud da se denu. Kineska vlada te migracije podstiče raznim beneficijama koje daje svima koji se odluče da odlaskom u beli svet oslobode makar koji metar životnog prostora. Dajući im sporne teritorije, Putin ih je, bar za neko vreme, zadržao kod Habarovska, a rizik od “puzeće ekspanzije” je “sveden na minimum”. Analitičari su tada objašnjavali da je Kina kao veliki ekspres lonac koji ključa. Ukoliko se ne otvori ventil i ne ispusti para, on će eksplodirati. Predaja dela ruske teritorije upoređivana je sa “ispuštanjem pare”. Da li je to i iznajmljivanje teritorija na određeno vreme, i da li će ta određenost prerasti u večnost, ostaje da se vidi.

Ukoliko bi ruska vlast zaista mogla da učini da se ugovor ostvari u obliku koji će ovih dana (najverovatnije) biti potpisan, to bi možda i bilo dobro rešenje. Ali rizik je preveliki, jer, ako ne uspe, neće biti čudno ako jednog dana granica između Kine i Rusije bude Ural.