Nišanjenje praznom puškom

Potrebno je biti sasvim tačan i reći da su novinari dobro ugnjavili Tomislava Nikolića pre nego što je ovaj potvrdio, na eksplicitno pitanje, da smatra da je i vojska prikladno sredstvo u očuvanju suvereniteta Srbije na Kosovu, koje bi trebalo biti upotrebljeno u slučaju da se taj suverenitet nekom odlukom dovede u pitanje. Prvi je reagovao – očekivano – G 17 plus, zatim Demokratska stranka, tačnije njen potpredsednik zadužen za verbalne konflikte sa drugim strankama Dušan Petrović, a ministar vojske Zoran Stanković diplomatski je izjavio da računa na odbranu Kosova argumentima prava, a ne sile. Wegova izjava, izrečena istom prilikom (svečanost prilikom redukovanja novosadskog korpusa na prvu brigadu Vojske Srbije), glasila je da vojska Srbije ne formira oružane formacije da bi one učestvovale u bilo kakvom ratnom sukobu na ovim prostorima, i ima tek posredne veze sa Nikolićevim pretećim planom. Sa stanovišta elementarne logike, kada ministar vojske kaže da vojska ne namerava da se upušta u ratne sukobe isto je kao kada bi direktor Seizmografskog zavoda rekao da ga ne interesuje da se bavi zemljotresima.

Ali, pitanje glasi ne da li hoćemo nego da li smo u stanju – čak i kada bi neko u Beogradu imao takvu nameru – da oružano interveniše na Kosovu.

Postoje tri problema, smatra Aleksandar Radić, vojni analitičar: prvi je što bi nas takva akcija u političkom smislu dovela u sukob sa Zapadom, koji smo odabrali kao svog glavnog političkog i ekonomskog partnera; drugo, reč je o angažovanju koje bi zaustavilo ekonomiju zemlje, što znači da bi njegov cilj i njegova dužina morali da budu jasno definisani, što nije slučaj; i treće, postavlja se pitanje naših raspoloživih resursa za takvu operaciju, za koje Radić kaže da ih nemamo. “Dolazim sa proslave Dana avijacije (2. avgust – p.a.). Pa mi nemamo jedan jedini transportni helikopter. Čime bismo prebacivali ranjenike?”, pita Radić.

Slično misli i Oliver Ivanović, jedan od lidera Srba na Kosovu, koji kaže da je pretnja oružjem došla u pogrešnom času i od pogrešnog čoveka, a najpogrešnije je to što, kako kaže, srpska vojska više ne predstavlja pretnju koje se na Zapadu bilo ko boji. “Naprotiv, Nikolićeva pretnja može samo da nanese štetu i da posluži kao argument onima koji hoće da kažu da se u Srbiji nije ništa promenilo. Osim toga, pregovori su u toku i pokušaji da nekoga zastrašimo mogu samo da nam naškode”, smatra.

Marko Jakšić, član pregovaračkog tima, kaže da Nikolićeva ideja “nije jeres”, i da “srpska strana ima pravo da povrati prostor koji je njen”, ali, kaže, nema žurbe i ne može govoriti o tome kada bi to bilo. “Kada, odlučujemo mi sami. Kada stasamo za to.”

Razumljivo je da zamišljena srpska intervencija na Kosovu, osim političkih implikacija, postavlja i pitanje opstanka i održivosti trupa u krajnje neprijateljskom albanskom okruženju. To je situacija sa kojom se jugoslovenska vojska nosila tokom 1998. godine, tada relativno uspešno, ali je jasno da se to ne bi moglo ponoviti, kao što je jasno da ni tada a danas još manje ne bi bilo moguće uspostaviti neki dostižan cilj koji bi omogućio politički dovršetak celog procesa.

Drugačije bi, međutim, bilo ako bi se zamišljena vojna operacija ograničila na severni deo Kosova, gde u ogromnoj većini žive Srbi. Postojalo bi moralno opravdanje, vojnici se ne bi našli u neprijateljskom okruženju, već u okruženju u kojem su dobrodošli. Najzad, bila bi to manja operacija koju bi bilo lakše i isplanirati i sprovesti.

Aleksandar Radić kaže, međutim, da problemi ostaju problemi bez obzira na obim zamišljene vojne intervencije. Dakle, opet bi to značilo konfrontaciju sa Zapadom, s tim u vezi bi se postavilo pitanje izvora finansiranja – kojih nema, i najzad, naših vojnih potencijala koji su takvi da Radić kaže da je nama problem da opremimo i jednu jedinu četu za angažovanje u mirovnim operacijama negde u svetu.

“Vojska je usred reformi i to nikad nije trenutak za neke ambiciozne vojne planove. Sistem služenja vojnog roka je kompromitovan i trpimo zbog loše popune. Mnogo kafanskog srbovanja ne može lako da se pretoči u borbenu moć”, kaže Radić koji navodi da je jug Srbije 2000-2001. najbolji primer pod kojim uslovima oružana akcija može da bude uspešna: “Profesionalni političari plus profesionalni vojnici i policajci”, s tim da se pod profesionalnošću misli više na odnos prema poslu. Sve u svemu, za bilo kakav ulazak na sever Kosova Radić misli da je izvodljiv tek uz nekakav sporazum sa NATO o teritorijalnoj podeli.

Koliko je srpska vojna moć devastirana dobro se vidi i na primeru Kosovskog zaštitnog odreda, jedinice koja je 2000. godine, u predvečerje Miloševićeve vlasti, formirana za preuzimanje zaštite graničnih prelaza i spomenika shodno vojno-tehničkom sporazumu iz Kumanova. Obično se misli da je reč bila o Miloševićevoj propagandnoj akciji, ali čak i ako je tako – odred je bio stvaran, mešovitog vojno-policijskog sastava i napravljen tako da je mogao da preuzme ulogu za koju je bio namenjen. Možda je računica sa odlaskom na Kosovo ovog odreda bila potpuno politički nerealna, ali, ako ništa drugo, ova jedinica je mogla da posluži kao nukleus profesionalizacije o kojoj se toliko govori. Umesto toga, odred i tehnika su nestali bez traga.

Ubacivanjem u igru nekakve priče o srpskom upadu na Kosovo, slažu se NIN-ovi sagovornici, može se naneti šteta u pregovorima u kojima se takva Srbija predstavlja, kako kaže Radić, kao “nekontrolisani faktor”.

Zanimljivo pitanje je upravo nanosi li se time doista šteta jer okolnost da su Albanci “nekontrolisani faktor” je nešto što se uzima kao argument koji ide njima u prilog, na taj način što se uzima u obzir da bi, u slučaju da budu nezadovoljni ishodom, mogli da pokrenu masovne proteste i nerede. “Ne verujem u njihove masovne nerede ali je činjenica da bi oni to doista mogli da sprovedu, a nama niko neće verovati u našu pretnju oružjem. To je razlika”, kaže Oliver Ivanović.

Aleksandar Radić, sa svoje strane, govori o “asimetričnoj diplomatiji” u kojoj je albanska strana privilegovana jer se njenim predstavnicima veruje da nemaju potpunu kontrolu nad prilikama unutar svog etničkog prostora, što sa Srbijom, koja ima jasnu državnu hijerarhiju, nije slučaj...

Kosovo je problem sa gotovo zastrašujućim kapacitetom da postane nerešiv. Bilo kakvo srpsko vojno prisustvo na Kosovu bi bilo problem koji bi tražio izlaz. Sa međunarodne tačke gledišta, značilo bi zapravo agresiju, osim za one zemlje koje ne bi priznale nezavisno Kosovo, a takvih bi bilo... O stavu NATO-a ne treba trošiti reči i čitava priča o nezavisnosti Kosova je priča o želji NATO i SAD da trijumfalno završe rat iz 1999. godine. Međutim, zbog drukčijih prilika, a naročito zbog drukčijeg položaja Rusije, teško je da bi se NATO mogao odlučiti na metode iz 1999. godine...

Zanimljivo je, međutim, da Oliver Ivanović kaže kako bi izjava poput Nikolićeve mogla da bude korisna da je “drukčije formulisana” ili izrečena od nekog političara “demokratske provenijencije”. “To što je Nikolić rekao jeste ustavna obaveza – ali on preti silom odmah. Stvar je u tome što neko loše i neprincipijelno rešenje za Kosovo može stvoriti mogućnosti da Srbija potraži vojno rešenje, ali ne ova Srbija, nego Srbija koja nije iscrpljena i sa razbijenom vojskom. Za tri, pet ili deset godina”, kaže Ivanović. A Nikolićevu pretnju otvoreno naziva “praznom puškom”.