Bogati nikada bogatiji

U minulih 15 godina bogatstvo najbogatijih Britanaca uvećano je za 600 procenata. Milioneri su postali ona britanska politička klasa koja se najbrže razvija; svakog bogovetnog radnog dana još sto lica, mahom žena, učlanjuje se u taj svojevremeno ekskluzivni klub, zahvaljujući rekordnim premijama i mudrim ulaganjima.

Razume se, bogatih je odvajkada bilo među nama, ali sudbina nikada nije bila ovako blagonaklona prema njima. U knjizi koja će biti objavljena ovih dana, u izdanju Odeljenja za socijalna pitanja, ugledni istoričar V.D. Rubinštajn otkriva da su najimućniji Britanci danas neuporedivo bogatiji od bilo koje prethodne generacije plutokrata, svejedno da li ih poredimo sa poslovnim divovima iz dvadesetih godina ili sa velikim finansijerima iz viktorijanske epohe. Među najinteresantnijim otkrićima koje ćemo moći da pročitamo u željno iščekivanom novom izdanju Rubinštajnove knjige (prvo izdanje objavljeno 1982. godine) jeste i to da su, protivno opštem uverenju, bogati u posleratnom periodu bili, zapravo, relativno siromašni, a da se tek od osamdesetih godina u Britaniji ponovo javljaju prava, velika bogatstva.

Taj uspon, pad i potonje ponovno rađanje britanske bogate klase, promena njene prirode i njenog sastava, čine jednu od najneverovatnijih i dosad neispričanih priča naše istorije u minulih sto godina. Tako je 1953. jedan zvaničnik Uprave prihoda tvrdio da se broj milionera u zemlji sveo na samo 36, dok ih je pre Drugog svetskog rata bilo više od 1000. Kombinacija socijalizma i previsokih poreskih stopa osiromašila je u to vreme postojeće bogataše i sprečila pojavu novih. Tokom ranih pedesetih samo je 40 Britanaca zarađivalo preko 100 000 funti godišnje; mada jedna tadašnja vredi 17 današnjih funti, po odbitku poreza jedva da im je išta ostajalo. Uprkos tome što su se maksimalno trudili da zadrže privid raskoši, predratni, istinski raskošni način života nije bio ništa drugo do lepa i davna uspomena; novi britanski superbogataši tek su sasvim nedavno, svojim multimilionskim rođendanskim proslavama, mnoštvom posluge i porodičnim palatama dostigli pa čak i prestigli životni standard bogataša s kraja 19. i početka 20. veka.

“Sredinom pedesetih godina milioneri su praktično nestali u Britaniji. Čak i ako jesu postojali, doduše skriveni zbog izbegavanja poreza, bilo ih je manje i bili su relativno siromašniji no ranije”, otkriva Rubinštajn. “Stvarno velikog bogatstva jednostavno nije bilo čak ni početkom šezdesetih, kada je još bilo mogućno kupiti zasebnu kuću u Južnom Kensingtonu za 35 000 funti, pa i manje.”

U Britaniji je veliko bogatstvo doseglo najnižu tačku tokom pedesetih, da bi se neznatno oporavilo tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Tek od osamdesetih godina, kada su smanjeni porezi, globalizacija širokih ruku prihvaćena, a londonski Siti pretrpeo revolucionarne promene liberalizacijom berzanskih propisa i uvođenjem automatskog nuđenja cena, što je sve poznato kao Veliki prasak, ponovo je omogućeno zarađivanje ogromnih svota novca.

U jednom novinskom popisu iz 1969. naći ćemo samo pet imetaka većih od 100 000 000 funti u Velikoj Britaniji: porodica Veston, čija je kompanija “Asosiejtid britiš fuds” i danas veoma dobro pozicionirana na tržištu, proizvođači stakla Pilkington, porodica lorda Kaudroja koja se bavila naftom i građevinarstvom, brodovlasnik ser Yon Elerman i porodica Murs, koja drži fudbalske kladionice.

Pokušajmo da uporedimo taj podatak sa informacijom o 54 milijardera koliko ih danas ima: na čelu grupe su indijski magnat gvožđa i čelika Lakšmi Mital, sa 14,8 milijardi, i ruski oligarh Roman Abramovič, vlasnik fudbalskog kluba “Čelsi”, sa 10,8 milijardi funti. Uostalom, da biste danas ušli na top-listu 1000 najbogatijih koju objavljuje Sandej tajms, treba vam bar 60 miliona. U minulih 15 godina bogatstvo najbogatijih uvećano je za 600 procenata. Što bi rekao Harold Makmilan, bogatima nikad nije bolje išlo.

Pre pojave tačerizma, višim klasama je veoma teško polazilo za rukom da sačuvaju nasleđeno bogatstvo, mada su neki krupni zemljoposednici, uprkos svemu, u tome uspevali, kao vojvode od Vestminstera. Još je teže bilo da neko van tog kruga sam stekne ogroman imetak. Socijalizam nije samo uništio bogatstvo već je, u izvesnom smislu, zamrzao društvo. Yozef Aron Litman jedini je koji je, pošavši od nule, uspeo da se kao preduzetnik probije među najjačih deset u prvoj polovini pedesetih godina. Taj poljski Jevrejin je počeo sa jednom malom krojačkom radionicom da bi, kada je 1953. umro u 55. godini, ostavio u nasleđe 3 200 000 funti – uistinu ogromno bogatstvo ako imamo na umu da je krenuo ni iz čega. Međutim, čak i ako preračunamo tu svotu prema galopirajućoj inflaciji u proteklih pola veka, videćemo da ona danas iznosi jedva nešto više od jednog procenta bogatstva ser Filipa Grina, vlasnika trgovinskog lanca.

Klub današnjih novo-novobogataša nije, međutim, ograničen samo na milijardere: uslove za članstvo ispunjava još bar pola miliona onih koji su nešto manje imućni. Mnogi među njima sebe čak i ne smatraju bogatima, već sasvim običnim ljudima; određuju se upravo kroz taj osećaj vlastite običnosti. Kao i mnogi veliki bogataši, i ovi malo manje veliki često imaju nekretnine, a nedostaje im gotovina. Nesrazmerno veliki broj tih novo-novobogataša radi u Sitiju, prestonici globalizacije; mnogi su imetak stekli upravo na nekretninama, ostali su manje ili više privremeni ekonomski migranti; ne glasaju svi za konzervativce, a sve je veći broj onih među njima koji spadaju u novu buržoaziju zaposlenu u javnom sektoru.

U podnožju piramide bogatstva nalaze se oni koji prelaze prag sadašnjih minimalnih uslova za pripadništvo višoj srednjoj klasi: godišnji prihod od najmanje 100 000 funti, što trenutno ostvaruje čak 480 000 ljudi. Na sledećem stepeniku udobno se smestilo 448 000 britanskih investitora: oni, prema podacima iz Izveštaja o bogatstvu u svetu koji je objavila grupacija “Meril Linč”, poseduju bar po milion funti u gotovini, akcijama i drugim hartijama od vrednosti, bez nekretnina. Ako, pak, uračunamo i nekretnine, pre svega kuće i stanove, ispostaviće se da ima još mnogo milionera; Centar za ekonomska i poslovna istraživanja predviđa da će, s obzirom na cene koje su se vinule nebu pod oblake, u roku od pet godina u Britaniji biti više od 760 000 milionera. Na vrhu piramide su milijarderi, kojih u današnjoj Britaniji ima više nego što je pre samo pola stoleća bilo milionera.

Drugo Rubinštajnovo fascinantno otkriće glasi da se, bar kada je reč o superbogatima, društvena pokretljivost povećala. Još koliko 1990, među sto najbogatijih ljudi njih 15 je poticalo iz redova aristokratije ili krupnih zemljoposednika. Danas ih ima svega četvoro, što je manje no ikad; broj onih koji su bogati u drugoj ili nekoj narednoj generaciji pao je sa 30 na 17, a sve je više onih koji su se sami obogatili. Doduše, ni klasa starih bogataša ne zaostaje mnogo, ali ju je preteklo novo pokolenje preduzetnika, ljudi sa estrade, finansijera i stranaca-migranata.

Samo jednu desetinu superbogatih čine proizvođači; to, međutim, i nije neka novina. Rubinštajn pokazuje da je većina bogataša u viktorijanskoj Engleskoj stekla imovinu kroz trgovinu i finansijske poslove, ne kroz industriju. I, baš kao i njihove viktorijanske preteče, mnogi današnji superbogataši rođeni su u inostranstvu, čak više od jedne trećine svih milijardera. U Britaniju su došli zbog povoljnog poreskog tretmana. Mada je među milionerima naglo uvećan broj žena, milijarderi su i dalje uglavnom muškarci.

Možda je najvažnije to što se ovo uvećanje broja bogatih i vrednost njihovog imetka događalo naporedo sa naglim rastom životnog standarda i sa nečim što bismo gotovo mogli označiti kao nestajanje tradicionalne radničke klase, što je, kako ubedljivo tvrdi Rubinštajn, potpuno suprotno Marksovim predviđanjima. Veština novih laburista ogledala se u tome što su shvatili kako funkcioniše ekonomska politika zasnovana na principu: povoljnom poreskom politikom olakšati procvat biznisa, pa će onda i siromašni imati koristi od toga. Shvatili su, takođe, da je omogućavanje bogatima da postanu još bogatiji jedini način da se obezbedi privredni rast i dosad nezamislivi rast plata.

Međutim, pojavila su se dva nova oblaka na horizontu: prvi, sklonost ministra Gordona Brauna da oporezuje i onda troši taj buyetski prihod otežala je položaj ambicioznih preduzetnika-početnika. Oni koji su danas bogati, mahom su započeli poslovanje u vreme poslednje torijevske vlade, kada su uslovi bili povoljniji. Drugi problem je ono što je Mark Tven u Americi poznog 19. veka označio kao Doba pozlate: po njegovom viđenju, uspeh tadašnjih industrijalaca bio je samo pozlata koja prikriva duboke socijalne probleme i korupciju. Danas, na početku 21. veka, Britanija očigledno preživljava svoje Doba pozlate. Većina nas nikada nije imala ovoliko materijalnih dobara, pa ipak nemamo osećaj da je život bolji i lakši. Suočavamo se sa previše drugih teškoća. Dok bogati mogu da se izoluju od rastućeg nasilja, nestašice dostupnih kuća i stanova, sve nižih obrazovnih standarda i pretrpanih vozova, mi smo primorani da trpimo sve te nevolje, iz dana u dan sve veće.

Ceh za sve to će na kraju platiti laburistička vlada. Da je samo nastavila revoluciju Margaret Tačer, da je iz korena protresla i popravila obrazovanje, zdravstvo, socijalno staranje i funkcionisanje policije, umesto što je na njih bacala pare bez ikakvog razmišljanja; da je omogućila izgradnju većeg broja novih stambenih zgrada, kvalitet života miliona ljudi bi se preobrazio nabolje. Samo pola odgovora leži u tome da se bogatima omogući da postanu još bogatiji. Pošto to nisu spoznali, laburisti su dopustili da se izjalovi obećanje novog, stvarno Zlatnog doba bogatstva, optimizma i kulturnog procvata. To je propuštena prilika koju im ne treba oprostiti.

(Spectator)

Prevela: LJ. Nedeljković