Šta sam radio na letovanju

Ovo je tekst američkog novinara Skota Andersona, objavljen u magazinu Esquire u oktobru 2001. godine, po kome je nastao scenario za film čije snimanje, sa Ričardom Girom u glavnoj ulozi, upravo počinje u Bosni

Nije bilo stranog, ali ni domaćeg medija koji ovog septembra nije najavio dolazak Ričarda Gira u Sarajevo. Elem, stigao je, prošle nedelje, svojim privatnim avionom, da, bar na filmu uradi ono što poslednjih deset godina bezuspešno pokušavaju specijalne snage NATO-a: da uhvati jednog od dvojice najtraženijih haških begunaca ndash; Radovana Karadžića. Reč je o filmu Praznici u Bosni (Spring Break in Bosnia) koji će režirati Ričard Šepard. Holivudska zvezda će igrati novinara koji traga za Radovanom Karadžićem. Kada je režiser Šepard, početkom godine, najavio snimanje filma teškog 20 miliona dolara, na bosanskim medijima je već počela da kruži šala da će pre Gir da uhvati Karadžića nego međunarodni specijalci. Film Praznici u Bosni je komični triler u kojem mladi novinar (DŽesi Ajzberg), kamerman (Terens Hauard) i propali reporter (Ričard Gir) kreću u potragu za broj 1 ratnim kriminalcem u Bosni. Trojka upada u opasnost kada bivaju zamenjeni sa vrhunskom CIA posadom, a njihova meta odlučuje da ih prati. Šepard je scenario za ovaj film napisao u saradnji sa američkim novinarom Skotom Andersonom, koji je tokom rata od 1992 ndash; 1995, izveštavao iz Bosne, za magazin Esquire. Zapravo, scenario je zasnovan na Andersonovom članku iz Esquire-a, koji objavljujemo za čitaoce NIN-a. Inače, Anderson, sin američkog diplomate, saradnik je New York Times Magazine, a njegovi tekstovi se pojavljuju i u Vanity Fair, Harperrsquo;s, Outside... Godinama je izveštavao i iz Bejruta, Severne Irske, Čečenije, Izraela, Sudana, El Salvadora, i drugih ratnih zona. Autor je i romana Trijaže, ali i dokumentarnih knjiga: The 4 Orsquo;Clock Murders, The Man Who Tried to Save the World, i sa svojim bratom DŽonom Lijem Andersonom War Zones. Živi u unutrašnjosti države NJujork.

Američki potpukovnik je završio ispisivanje beležaka na malinastom kovertu i zapanjio nas krupno napisanim rečima PRENETI VIŠOJ INSTANCI. Onda je vratio pero u džep i zavalio se na zadnjem sedištu automobila.

Momci, prvo što treba da znate, jeste da ste ovde otvorili nešto što je na najvišem nivou doživljeno kao jako krupna stvar, započeo je on svoju priču. Zbog toga ljudi bukvalno reorganizuju svoje planove i dolaze ovamo, iako im to uopšte nije bila namera. Na trenutak je zastao, a onda se uneo u lice svakom od nas ponaosob. Sad govorimo o moćnim ljudima, o onima koji ne lete redovnim linijama.

Potpukovnik nam je već izgledao čudno, ali se ispostavilo da će nam uskoro delovati još čudnije.

Drugo što biste morali da znate, jeste da sam ja na Strani dobra. Momci koji su na putu ovamo, ti koji preuzimaju operaciju, oni su na Mračnoj strani. Još jednom je zastao da bi onda, posle dramske pauze, dodao: Ušli ste u nešto što mi nazivamo Sivom zonom.

Sada je najvažnije da se ova operacija vrati na ispravan kolosek. Da bi se to ostvarilo, moramo organizovati sastanak između Borisa i Mračne strane, i tu će nam možda zatrebati vaša pomoć. Vi ste obavili sjajan posao u Sivoj zoni, i mi želimo da zasad tu i ostanete, kao i da, ako stignete do Borisa pre nego što to nama pođe za rukom, date sve od sebe da on shvati važnost svega ovoga. Mračna strana želi da posle toga vi još neko vreme ostanete u Sivoj zoni, kako nikoga ne bi zbunjivala nova lica. Razume se, ovo poslednje je samo moje nagađanje, jer sam ja, kao što valjda shvatate, na Strani dobra.

Tu, na parkingu NATO baze u okolini Sarajeva osećali smo se kao da nas je neko vratio u školske klupe. Nemo smo klimali glavom.

Sjajno, rekao je potpukovnik i nasmešio nam se. Momci, vi ste obavili izvrstan posao, i možete biti sigurni da ću ja to uneti u svoj izveštaj.

Dok smo se vraćali ka ulazu u bazu, ispisao je jedan telefonski broj na komadiću papira.

Znate, rad u Sivoj zoni može biti opasan, pa bih voleo da budete sigurni da je vaša bezbednost naša najpreča briga. Već smo napravili neke aranžmane u tom smislu, ali, ako bilo šta iskrsne, slobodno se javite na ovaj broj. Onda nam je pružio papir. Samo da znate, ovo će važiti jedino tokom naredne nedelje. Srećno vam bilo, momci, i čvrsto se držite.

Nestao je u mraku, a nama je ostalo da se prisećamo kako je sve počelo.

Počelo u jednom kafiću u centru Sarajeva, kao okupljanje starih drugara: nas petorica novinara dogovorili smo se da se tu ponovo nađemo posle niza godina i da se malo provodimo u okolini Sarajeva, a potom se zaputimo na jadransku obalu. Zajedno sa mnom iz NJujorka su doleteli i Sebastijan DŽunger i DŽon Folk. U kafiću Kakadu 23. aprila uveče sastali smo se sa Haraldom Dornbosom, kolegom iz Holandije i Filipom Depreom, belgijskim novinarom; njih dvojica su bili u Bosni kako tokom rata, tako i tokom svih ovih pet godina koliko već traje mir.

Neko vreme razgovor je tekao u priči o ličnim stvarima, potom smo uz dosta alkohola i opušteno krenuli da prepričavamo stare ratne dogodovštine, da bismo na kraju stigli do poslednje velike balkanske teme: lova na begunce od haške pravde. Tokom četiri i po godine koliko je proteklo od okončanja rata u Bosni, samo je 48 optuženih za ratne zločine ndash; od 94 koliko ih ukupno ima ndash; odvedeno u Haški tribunal; još su u bekstvu i dvojica ključnih aktera bosanskog genocida, doktor Radovan Karadžić i general Ratko Mladić.

Teme smo se dotakli zato što je te nedelje u Slobodnoj Bosni preko čitave strane objavljen oglas diplomatske službe bezbednosti američkog Stejt departmenta u kome je obećana nagrada od pet miliona dolara za one koji uhvate Karadžića, Mladića i bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića. Sam oglas je više nego ubedljiv dokaz da vlade nikako ne smeju da se bave marketinškim poslom: ne samo da su fotografije te trojice bile zastarele, već je kao broj telefona koji se besplatno može pozvati ukoliko želite da prenesete neke informacije o njima glasio na SAD ndash; što bi eventualno moglo biti od koristi samo ako se neki od njih krije, recimo, u De Mojnu.

Ma, mora da ima nečeg u tome, reče Filip dok smo zajednički prelistavali Slobodnu Bosnu. Američka vlada ne može biti baš toliko glupa.

Kad se bavite ovim poslom, sve vreme ste u prilici da takve budalaštine iz domena teorije zavere čujete od evropskih novinara koji pričaju o Sjedinjenim Državama. Kao jedini za stolom koji je ikada nešto radio za američku vladu ndash; istina pre mnogo godina i sasvim kratko ndash; krenuo sam da ubeđujem Filipa da je Vašington sposoban i za mnogo veće idiotluke.

Jedno pitanje mi nije dalo mira. Kako je mogućno da pet godina otkako je rat završen ljudi kao što su Karadžić i Mladić još uvek uspevaju da beže, uprkos prisustvu 20 000 mirovnih snaga NATO-a u zemlji i uprkos opšteproglašenoj želji UN i svih zapadnih vlada da oni budu uhvaćeni?

Kao ni kada je reč o bilo čemu drugom na Balkanu, ni na ovo pitanje nije bilo jednostavnog odgovora. Neki su optuživali glomaznu međunarodnu birokratiju koja se ušančila u Bosni; među bezbrojnim agencijama UN i kancelarijama NATO-a koje su celu Bosnu premrežile, a da pri tom svaka ima sopstveni mandat ili sopstvenu zonu odgovornosti, inercija je jedino pravilo. Tu su i razlike u stavovima triju velikih sila ndash; Britanije, Sjedinjenih Država i Francuske ndash; koje su podelile Bosnu na vojne sektore i koje su u tim sektorima o svemu odlučivale. U traganju za ratnim zločincima Britanci su bili agresivni, Amerikanci vrlo nespremni da organizuju bilo kakvu operaciju u kojoj bi neko njihov mogao da se povredi, dok u francuskom sektoru sasvim otvoreno boravi izvestan broj optuženih. Ipak, bar sada, zahvaljujući ovom oglasu u Slobodnoj Bosni, izgleda da Amerikanci jesu spremni da daju pare za rešavanje problema u nadi da će neko isterati begunce na svetlo dana.

To su manje-više bili pusti snovi kada je reč o Miloševiću i Mladiću ndash; obojica su, naime, bili bezbedno smešteni i skriveni iza srpskog bezbednosnog aparata u Beogradu ndash; ali je Karadžić već druga priča. Igrom slučaja dogodilo se da Slobodna Bosna, upravo u broju u kome objavljuje američki oglas i ponudu nagrade za plen, objavljuje i noseći tekst u kome se tvrdi da su se Karadžić i njegovi telohranitelji smestili u Čelebićima, u neposrednoj blizini granice sa Crnom Gorom.

Takva igra slučaja, posebno u kombinaciji sa šljivovicom, lako podstakne čoveka da poveruje u prst sudbine, pa je tokom te noći u kafiću Kakadu počeo da se rađa jedan novi plan: mi ćemo otići u Čelebiće, baš nas petorica, i pronaći ćemo doktora Karadžića. Nekako ćemo već uspeti da se probijemo kroz prsten njegovih telohranitelja, izvešćemo ga pred lice pravde i podelićemo pare od nagrade. Tako ćemo dati novo značenje izrazu pristrasno novinarstvo. Najoduševljeniji među nama bio je Harald, naš hiperaktivni holandski drugar. Savršeno, reče on. Razume se, koristićemo moj auto.

E, tu smo se već zamislili. Tokom osam godina što ih je proveo na Balkanu, Harald je promenio 28 automobila i mada je tačno da je samo 15 ili 16 tih automobila stradalo u direktnim sudarima ndash; nije baš mogao da se seti tačne brojke ndash; njegova sklonost da po bosanskim vrletima putevima vozi 70 milja na sat redovno je užasavala njegove saputnike.

Dajte, momci, protestovao je Harald. Voziću polako. Krajnje je vreme da naplatimo svu ovu jebadu po Bosni! SVE OVO MALTRETIRANJE.

Iz nekog razloga svi su pogledali u mene. Istine radi, moram reći da sam još tada video da postoje neki logistički detalji o kojima bi valjalo pomnije razmisliti. Recimo, kako da prođemo pored tih 70 telohranitelja za koje se pričalo da okružuju Karadžića, a da pri tom nismo naoružani ničim jačim od pištolja na vodu. Ali, sve su te nedoumice nestajale čim bih se setio jedne filozofske mudrosti koju sam svojevremeno negde pokupio: po zlu pođe samo kad zlo tražiš. Pošto smo mi još uvek bili, tehnički, na odmoru i pošto su Čelebići zapravo samo jedna mala obilaznica na našem putu ka sunčanoj obali, sve bi trebalo da bude u redu.

Meni to zvuči sasvim dobro, rekao je DŽon Falk. A pare bi mi baš legle.

U minule dve godine DŽon je uporno pokušavao da pokrene elektronsku kancelariju za pravne savete, ali je zapao u ozbiljne poslovne teškoće. Svotica od milion dolara odlično bi poslužila da povrati investitore koji su se u međuvremenu razbežali.

Glavna Sebastijanova briga, pošto je njemu sve ovo bio kratki predah na putu u ratom zahvaćeni Sijera Leone, bilo je da bi ovo moglo da mu oduzme previše vremena od morskog provoda.

Dobro, dosta nam je jedan dan, je lrsquo; tako?, već je krenuo da pregovara, a onda pravac plaža.

Daj, budi ozbiljan, gunđao je Harald. NATO nije uspeo da pronađe Karadžića za pet godina, a mi bismo da ga pronađemo, otmemo i predamo vlastima ndash; sve u jednom danu?

rsquo;Ajde dobro, može dva dana, reče Sebastijan.

Harald je smatrao da su dva dana sasvim dovoljna.

Filip, jedini među nama koji ima porodicu, pokušao je, doduše sasvim nakratko, da zazvuči kao glas razuma. Da li iko od vas shvata koliko suludo sve ovo deluje?, upitao nas je on. Pet tipova namerava da se be-em-veom probije u samo srce četničke zemlje i tamo potraži doktora?

Harald ga je pogledao začuđeno. Dobro, je lrsquo; ti uopšte hoćeš da ideš s nama?

Filip je uzdahnuo. U redu, važi. Ali, moraću da smislim neku bolju priču za svoju ženu.

Mada je malo verovatno da bi bilo ko od nas to te večeri priznao, pretpostavljam da je ova naša hladnokrvnost uglavnom proisticala iz uverenja da ta misija nema apsolutno nikakve izglede na uspeh. Članak u Slobodnoj Bosni je bio krajnje nategnut, sa svom tom pričom o konvoju od 20 narandžastih zastava punih telohranitelja, koju su po svoj prilici plasirali Karadžićevi ljudi ndash; što je opet najverovatnije značilo da je doktor na sasvim drugom kraju zemlje. Mogli smo, dakle, bez straha da krenemo u lov, čvrsto ubeđeni da lovinu nećemo naći.

* * *

Sedeći u svojoj maloj, mračnoj kancelariji, Boris (ime i detalji ne odgovaraju stvarnosti) pomno je proučavao lice svakog od nas. Žao mi je, momci, konačno reče. Upravo vam je izmakao. Bio je u Čelebićima, ali je otišao pre dva dana.

Mi smo posmatrali jedni druge sa glupavim izrazima lica ndash; taj blagoteleći pogled nas neće napuštati narednih nekoliko dana. Znači, ono u članku je ipak bilo tačno?, upita neko od nas.

Zvaničnik snaga bezbednosti UN klimnu glavom. Naravno, nije tačno ono o 20 narandžastih rsquo;zastavarsquo;, ali je Karadžić sasvim izvesno bio ovde. Onda je sledio lukavi osmeh. Doduše, meni se nekako čini da ste vi to već znali.

Čudna opaska, čije značenje nismo uspeli da shvatimo u tom trenutku.

Krenuli smo iz Sarajeva za Čelebiće sredinom jutra i pošto smo bili trezni i pošto je bio dan, odlučili smo da ipak prvo proverimo kako stoje stvari sa zvaničnicima UN u Foči, pre no što se uputimo u brda; na kraju krajeva, Čelebići su na samom kraju dugog planinskog puta, pa nam je izgledalo mudro da bar proverimo šta bi moglo da nas čeka tamo. Prvo mesto na kome smo se zaustavili bila je kancelarija Međunarodnih policijskih snaga (IPTF) u glavnoj fočanskoj ulici.

Lokalna jedinica IPTF, koja deluje pod zastavom UN, bila je sastavljena od Egipćana, Indusa i Bugara i zadatak joj je bio da evidentira kršenja ljudskih prava i da reformiše lokalnu policiju. Ono čime se ta policija sasvim sigurno nije bavila, jeste traganje za mnogim odbeglim ratnim zločincima za koje se inače veruje da se nalaze u okolini Foče.

A ne, mi se time uopšte ne bavimo, rekao nam je jedan egipatski policajac, koga je očigledno uhvatila panika već na sam pomen lova na ratne zločince. Zapravo, nemamo čak ni spisak optuženih lica, kamoli optužnice.

Međutim, u razgovoru smo ipak dobili jednu interesantnu informaciju. Komanda UN je samo četiri dana pre našeg razgovora naredila policajcima da se drže podalje od Čelebića.

Ne znamo zašto su nam to naredili, kazao je Egipćanin. Moraćete njih da pitate.

Sa Haraldom za volanom, uputili smo se ka kancelariji snaga bezbednosti UN u jednom obližnjem gradu. Tu smo se prvi put sreli sa Borisom, Ukrajincem snažne građe u poznim tridesetim godinama. U početku ništa nije išlo glatko.

Momci, ko ste vi uopšte?, upitao nas je on, sumnjičavo nas proučavajući. Pomno je razgledao bosanske pres-akreditacije Haralda i Filipa, a onda se okrenuo ka Sebastijanu, DŽonu i meni. A vas trojica?

Za trenutak je vladala mučna tišina. Mi smo Amerikanci, na kraju sam ja progovorio. Na odmoru.

Ako je suditi prema njegovoj podignutoj obrvi, Borisu je ovaj odgovor stvarno nešto značio, a onda nas je u narednih nekoliko minuta, izbegavajući da odgovori i na jedno naše pitanje, i dalje pomno proučavao. Odjednom nastupi promena. Bacio je pogled na susednu prostoriju u kojoj su bili zaposleni lokalci i rekao: Hajde da odemo na kafu; slobodnije ćemo razgovarati.

Dok smo sedeli u obližnjem kafiću, Boris nam je objasnio da je tokom vremena koje je proveo u istočnoj Bosni postepeno uspeo da pridobije poverenje bar jednog dela srpskog stanovništva ndash; čemu je svakako pomoglo to što je Sloven i što zna jezik ndash; pa je izgradio sopstvenu obaveštajnu mrežu. Ta mreža mu je i dojavila za Karadžićevo prisustvo u Čelebićima.

Rekao sam ovima iz IPTF-a da se drže podalje, jer neću da upadnu u pucnjavu u kojoj mogu samo da nastradaju. Ako NATO hoće da uhvati Karadžića, onda treba da pošalje bataljon ili ndash; tu nam je opet uputio onaj ispitivački pogled, tim specijalaca. U svakom slučaju, čim se članak pojavio, Karadžić je prešao u Crnu Goru.

Znači, nema problema da mi odemo tamo gore?, upitasmo.

Boris je na trenutak razmišljao. Pa, ako bi mi to pitanje postavila neka naoružana grupa iz UN, rekao bih im da ne idu jer je to isuviše opasno. Ali, pošto se o vama radi ndash; naravno, što da ne?

Ova opaska je samo dodatno naglasila to neko neobično značenje koje se dalo naslutiti u našem razgovoru u kafiću; prosto rečeno, Boris nije verovao da smo mi novinari. Bar pet puta se dobronamerno našalio na račun naše legende, a naši podjednako dobronamerni protesti samo su, čini se, jačali njegovo uverenje da smo mi krenuli u neku vrstu crne operacije CIA. Bili smo u velikoj dilemi: čoveku je inače uvek teško da dokaže da nije idiot, a neuporedivo je teže dokazivati da nije idiot koji je pri tom i agent CIA. U ovom slučaju otežavajuća okolnost je bilo to što je puki diletantizam koji nas je odveo u lutanje po istočnoj Bosni bez i najmanje predstave o tome šta zapravo radimo, neodoljivo podsećao na neku stvarnu operaciju CIA. Što je najgore ndash; a to je još više izluđivalo one među nama koji su konačno počinjali da shvataju šta sve ovo zbilja znači ndash; Boris je stekao poverenje u nas zato što nam nije poverovao u to ko smo stvarno.

Možda bismo mogli da večeramo zajedno kad se vratite iz Čelebića, rekao nam je na rastanku. Mogle bi mi koristiti vaše informacije.

Razume se, nismo našli nikakav trag ni doktora niti 20 narandžastih zastava u Čelebićima, a prolaznici kod kojih smo se raspitivali, dočekivali su nas ili ledenim ćutanjem ili neskrivenim prezirom.

Karadžić ovde?, nervozno je prošaptao jedan stariji čovek. A što bi pobogu ovamo dolazio!?

Doduše, odgovor na to pitanje bio je sasvim očigledan: svega dvadesetak metara od kafića bila je granica sa Crnom Gorom, povijeni stub pored koga se nalazila stražarska kućica; sve što bi begunac u Čelebićima trebalo da uradi ako bi znao da mu se vlasti približavaju, bilo bi da u nekoliko koraka pređe iza tog stuba i već bi se našao na sigurnom. Ali, nije bilo nikakve svrhe da insistiramo na toj očiglednosti. Tako smo, pošto smo uspeli da razljutimo dobar uzorak lokalnog stanovništva i pošto nas je legitimisao čak i komandir lokalne policije, zaključili da smo tu obavili sve što smo mogli i krenuli da se spuštamo niz planinu.

Boris je u međuvremenu odagnao sve sumnje koje je eventualno imao u vezi s nama tako da je, kad smo se našli za večerom, očito bio čvrsto ubeđen da su Harald i Filip zaista novinari ndash; verovatno je proverio njihove podatke u Sarajevu ili je jednostavno shvatio da je Harald zaista isuviše trapav da bi mogao da bude ma čiji špijun ndash; ali smo tu i dalje bili nas trojica Amerikanaca na odmoru. Bilo je potpuno jasno i da je čvrsto ubeđen ko vodi ovu operaciju.

Možda zato što smo bili kratko podšišani i što smo sportski građeni, Sebastijan i ja smo mu delovali kao operativci, dok je proćelavi DŽon po njegovom uverenju bio mozak cele operacije. Sasvim je sigurno da je tom njegovom zaključku doprinela i odeća koju je DŽon imao na sebi: vrećaste kaki pantalone i polo majica, dakle upravo ona civilna uniforma koju agenti CIA i oficiri američke vojske nose širom sveta kada bezuspešno pokušavaju da prođu neprimećeni.

Tu je neko ko bi želeo da se sastane sa vama, prošaptao je Boris pred kraj večere DŽonu. On zna šta želite i spreman je da pomogne. Naći ćete se sutra, u jednom drugom gradu.

Zapanjeno smo se pogledali ndash; svi sem DŽona. On se već uživeo u ulogu koja mu je dodeljena, pa je brzo klimnuo glavom Ukrajincu. Odlično. Zaista cenimo to što radiš, Borise.

Posle večere, dok smo se spremali da uzmemo sobe u lokalnom hotelu, Boris nas je ispratio do Haraldovog auta i posmatrao nas dok smo vadili stvari iz prtljažnika.

Najbolje da oružje ipak ne ostavljate u kolima, tiho je rekao. Pošto u mraku nismo mogli da mu vidimo lice, nismo znali da li se sprda, pa smo se svi uglas nasmejali.

Manimo se prazne priče, rekao je Srbin u ranim tridesetim Haraldu i Filipu. Ja znam da vas dvojica niste novinari, i sasvim sigurno znam ko su ovi tipovi, upro je prstom u pravcu Sebastijana, DŽona i mene ndash; oni nisu na odmoru. Dovoljno se dugo bavim ovim poslom da mogu da prepoznam specijalce CIA kad ih vidim, pa nema potrebe da okolišimo. Brzo se osvrnuo po restoranu i još se više nagnuo ka stolu. Vi tražite Karadžića? Okej, ja mogu da vam ga dam. Ali, za to mi treba novi život. Treba mi zaštita, treba mi bezbedan izlaz iz zemlje i za mene i za porodicu i treba mi deo novca od nagrade.

Ovo je već postalo jako interesantno. Čovek sa kojim nas je Boris spojio ndash; zvaću ga Dragan ndash; tvrdio je da je visoko postavljeni pripadnik srpske tajne policije, i zaista je tako i delovao onako oštrog pogleda, u trenerci, inače omiljenoj odeći svih balkanskih smutljivaca. S obzirom na izbočinu na njegovom desnom kuku, pretpostavljao sam da je naoružan. Delovalo nam je besmisleno i opasno da protivrečimo njegovoj analizi situacije, koju nam je izneo na ovom prvom sastanku sa njim u jednom gradiću u istočnoj Bosni. Harald je za trenutak oklevao, a onda ga je potapšao po ramenu.

O svemu tome se može pregovarati, rekao je on. Pretpostavljam da shvatate da mi ovde ne igramo igre.

Tokom tog sastanka, dok je Boris diskretno sedeo sam za obližnjim stolom, Dragan nam je ispričao priču o tome kako se od bosanskog Srbina-ultranacionaliste premetnuo u čoveka spremnog da proda vođu svog naroda, Radovana Karadžića. Otvoreno je govorio o svojim motivima: tokom prošle godine pristojno je zarađivao švercujući cigarete i alkohol preko granice u Bosnu, ali mu sada Karadžićevi ljudi otimaju zaradu.

Dakle, jedan razlog je to što sam sada shvatio da su svi oni zapravo ološ. Drugi razlog je to što znam da će mi vrlo brzo pokucati na vrata.

Tvrdio je da zna detalje o načinu na koji se Karadžić skriva, o tome kada se, kako i gde kreće po unutrašnjosti zemlje i rekao je da je spreman da prenese te informacije nama, udarnom timu specijalaca.

Ali, odmah na početku da se razumemo oko nečega, dodao je. Ne znam tačno šta planirate i nije me briga, ali hoću da znate da ja lično neću učestvovati ni u kakvoj otmici niti atentatu. Nisam iz te priče.

DŽon mu je uputio pogled pun razočaranja i duboko je uzdahnuo. Dobro, vidim da ćemo to nekako morati da premostimo.

Prilikom tog prvog sastanka dogovorili smo se da se nađemo kroz šest dana i onda smo se konačno uputili na Jadran. Dok smo se trudili da uživamo na dubrovačkim plažama i po kafićima, nismo prestajali da nagađamo u šta smo se zapravo upetljali.

Najočigledniji zaključak bio je da je Dragan samo još jedan balkanski prevarant koji pokušava da pređe neke zapadnjake ili da nađe pogodan način za odlazak iz Bosne. S druge strane, ako je on stvarno verovao da smo mi lovci na glave ili operativci CIA ndash; a sve je ukazivalo da jeste tako ndash; onda je i sam morao da shvati da je ovo vrlo opasna prevara. Onda je tu bio i Boris i njegova uloga u svemu. Nas petorica smo ukupno imali skoro dve decenije iskustva u posmatranju UN u akciji ndash; tačnije rečeno, u neakciji ndash; u Bosni i niko od nas nije mogao glatko da poveruje da bi neki službenik UN bio spreman da na sopstvenu inicijativu preduzme pravu stvar. Da li je Boris zaista bio hrabri vuk-samotnjak, ili pak potpuni ludak, ili igrao neku svoju igru? Kad smo se vraćali u Sarajevo, Filip je bio do te mere radoznao da se obratio jednom višem oficiru-bezbednjaku UN zamolivši da se diskretno raspita o njihovom čoveku u istočnoj Bosni.

S druge strane, nismo lupali glavu oko toga da li smo svim ovim prekršili ijednu normu novinarske etike. Na kraju krajeva, niko od nas nije zapravo tvrdio da je agent CIA, dakle nismo se lažno predstavljali ndash; a nismo mi bili krivi što su svi naši protesti i ukazivanje na istinu bili sa smehom odbačeni. Zapravo, izgledalo nam je da bi bilo neetično okrenuti leđa nečemu što bi moglo da bude i velika novinska priča i važan događaj na planu ljudskih prava: hvatanje tvorca bosanskog genocida. Bilo je jasno da ćemo, ako sve bude glatko teklo, u nekom trenutku morati da predamo ovaj naš poduhvat pravim vlastima ndash; ljudima koji bi zaista mogli da zaštite Dragana i uhvate Karadžića ndash; ali do te tačke još nismo stigli; zato na našem drugom sastanku sa Borisom i Draganom u sarajevskom kafiću Pariz nismo imali drugog izbora do da ostanemo verni svojim ulogama.

Dragan više nije bio u trenerci, već u Armanijevim pantalonama i intenzivno plavoj svilenoj košulji. U međuvremenu je porazmislio o svojim zahtevima i iskristalisao ih: sada je bio vrlo konkretan ndash; tražio je bar 20 posto nagrade, američki pasoše za sebe, ženu i njihovo četvoro dece i punu zaštitu prilikom bekstva iz Bosne.

Dogovorili smo se da se ponovo nađemo kroz nekoliko dana, ovog puta uveče, na parkingu iza sarajevskog hotela Holidej in. Odatle ćemo u odvojenim automobilima otići u našu sigurnu kuću ndash; Haraldov stan ndash; gde ćemo pretresti detalje. Kad su se Boris i Dragan odvezli, svi smo osetili izvesnu nelagodu. Draganovo ophođenje i čitav niz podataka koje je izneo, ukazivali su na to da smo sada zakoračili u nešto što je sasvim ozbiljno.

Boris nas je pozvao telefonom već sutradan, nešto posle podneva.

Dođite odmah u kafanu rsquo;Fontanarsquo;, rekao je Filipu. Imamo veliki problem.

Otrčali smo do Fontane i zatekli Borisa kako sam sedi za stolom u ćošku, metodično jedući picu viljuškom i nožem koji su mu podrhtavali u rukama.

Smenjen sam, prošaptao je. U roku od 48 sati moram da napustim Bosnu. Podigao je pogled i u očima smo mu videli suze. Amerikanci su prisluškivali naš jučerašnji razgovor. Ne znam kako, ali sve su čuli, baš sve. Objasnio nam je da ga je, čim se prethodne večeri vratio u bazu, pozvao njegov šef i naredio mu da se ujutru odmah vrati u Sarajevo. Kada je stigao u sedište UN, rečeno mu je da je smenjen zbog toga što se umešao u našu operaciju.

Svejedno mi je šta će biti sa mnom, ali smo sada svi u govnima. Isuviše smo se približili nečemu što je vrlo krupno i sada neko ndash; ne znam ko ndash; odseca krajeve, počev od mene. Vi ste sledeći na redu.

Uporedo sa šokom ndash; i osećanjem krivice zbog toga što smo ugrozili i Borisa i Dragana ndash; obuzelo nas je i izvesno razočaranje, jer smo brzo shvatili kako su Amerikanci došli na ideju da prisluškuju naš razgovor u kafiću Pariz. Onaj bezbednjak UN kome se Filip obratio pre nekoliko dana da bi se raspitao o Borisu još je u tom razgovoru sugerisao da bi valjalo obavestiti američku ambasadu o mračnim stvarima koje se zbivaju u oblasti Foče i Filip je na to pristao, pretpostavljajući da ćemo, ako je Dragan stvarno to što kaže da jeste, ionako morati da predamo Amerikancima svoju operaciju lova. Ono što, međutim, niko nije mogao da pretpostavi, jeste da će Amerikanci odjednom ispoljiti toliki elan da snime naš razgovor, a sasvim je jasno da nismo ni slutili da bi to na bilo koji način moglo da se obije Borisu o glavu.

Ipak, to što se dogodilo Borisu predstavljalo je samo još jedno svedočanstvo neverovatne hipokrizije celokupne strukture mirovnih operacija na Balkanu. Godinama vlade zemalja-članica NATO-a i UN tvrde da istinski mir nikada neće zavladati u Bosni dokle god Karadžić i drugi optuženi za ratne zločine ne budu uhvaćeni. U isto vreme većina njih nije učinila apsolutno ništa da bi se to zaista i dogodilo, strahujući od nemira koji bi mogli da izbiju. Na kraju su svi oni poverovali u lažnu predstavu o miru i obnovi zemlje koju su sami stvorili. Boris je poverovao u sve proklamacije UN o optuženima za ratne zločine i rizikovao sopstveni život, a organizacija mu sada plaća time što mu uništava karijeru. U tom procesu UN su ozbiljno ugrozile i Draganov život, jer je Boris kazao Draganu da je bolje da se sakrije. Morao sam to da učinim, objasnio je Boris dok smo sedeli u kafani Fontana. Stvarno sam blizak s tim čovekom. Zbog mene je stavio glavu u torbu i ako Srbi za to saznaju, ubiće i njega i njegovu porodicu. Ustao je od stola, bacivši nekoliko nemačkih novčanica kako bi platio račun. Momci, ja više ne znam šta je gore, a šta dole. Idem u crkvu da se pomolim.

Posmatrali smo ga kako odmiče; prava slika poraženog čoveka.

Ispostavilo se, međutim, da su događaji već krenuli drugačijim tokom, što smo saznali kada smo, pokušavajući da ispravimo stvari, pozvali onog zvaničnika UN sa kojim se Filip prethodno sastao.

Smesta dođite ovamo, rekao je taj čovek. Došlo je do promene plana.

I stvarno je došlo do promene plana. Kako nam je objasnio bezbednjak UN, izgleda da su Amerikanci baš u vreme kada je Boris otpuštan s posla počeli da preslušavaju trake na kojima je snimljen naš razgovor u kafiću Pariz; onda su zaključili da je Dragan važan kontakt na kome treba raditi.

Čekajte malo, reče DŽon. Da li vi to hoćete da kažete da je Dragan zaista važan faktor u srpskoj tajnoj policiji?

Veoma važan faktor, odgovori čovek iz UN. Opet naši zabezeknuti pogledi.

Prava ironija sudbine. Od prvog sastanka, Dragan ni na trenutak nije poverovao da smo mi na odmoru, a mi nikada nismo stvarno poverovali da je on pripadnik tajne policije. A zapravo smo i on i mi sve vreme govorili istinu, ali, ovo je Balkan, rodno mesto prevare i obmane. Samo, nije bilo vremena da razmišljamo o tom malom paradoksu; film događaja je počeo veoma brzo da se odvija. Kako nam je objasnio bezbednjak iz UN, Amerikanci su sada kopali i rukama i nogama ne bi li vratili Borisa na pređašnju dužnost, nadajući da će onda uspeti da ga ubede da pozove Dragana i kaže mu da se više ne skriva. Što se prvog cilja tiče, mogli su računati na blagonaklonost komande UN; što se tiče drugog cilja, Amerikanci su bili jako zainteresovani da popričaju sa nama. Dok smo sedeli u njegovoj kancelariji, bezbednjak iz UN se mašio za telefon, u isti mah nam preteći prstom.

Posle ovog poziva, mi se više ovom stvari ne bavimo, da li me razumete? Pojma nemam ko ste, ali ovo u svakom slučaju nije naš posao, rekao nam je on.

Na drugom kraju žice bio je američki potpukovnik koji nam je objasnio kako da dođemo do baze NATO-a u okolini Sarajeva. Kad dođete do ulaza, potražite pogledom čoveka sa crvenom beretkom i srebrnim hrastovim listom na epoletama, onim koji označava potpukovnika. Malo je zastao pa onda dodao: Taj potpukovnik ću biti ja.

Posle tog prvog susreta sa potpukovnikom proteklo je nekoliko dana u čudnovatoj kombinaciji napetosti i opuštenosti. Kao što je i tražio, ostali smo u Sivoj zoni ndash; šta god da to znači ndash; i pokušali smo da nađemo Borisa, ali uprkos tome što smo mu ostavili nebrojenu količinu poruka, nismo uspeli da razgovaramo sa njim i nismo imali pojma o tome šta se moglo dogoditi Draganu. Baš kao i kada bismo birali broj koji nam je potpukovnik ostavio ako nešto iskrsne, činilo se da nema nikoga da podigne slušalicu. Kako nas je Boris i upozorio dok smo sedeli u Fontani, izgleda da smo bili izbačeni iz slike ndash; ali to nikako ne znači da smo bili potpuno ignorisani. Filip je tako jedne večeri primetio kola sa britanskim tablicama koja su ga pratila dok je išao ka ženinoj porodici. Uspeo je da im pobegne vozeći se okolnim uličicama, ali se su se ona ponovo pojavila kada se vratio do svog stana; polako su vozila kroz dvorište da bi onda nestala u noći. Da li je to bio deo aranžmana u vezi s našom bezbednošću o kome je govorio potpukovnik, ili pak nešto sasvim drugo?

Ipak smo, zahvaljujući nekolikim izvorima u UN i raznim ambasadama, uspeli da pohvatamo bar delić onoga šta se zbivalo u našem odsustvu. Od tih izvora smo saznali da je, pet dana posle našeg sastanka sa potpukovnikom, Mračna strana uspostavila kontakt sa Borisom, ali prvi susret nije protekao nimalo glatko.

Kog bih đavola ja s vama uopšte razgovarao?, rekoše nam da je kazao Boris kada su najviši zvaničnici Mračne strane pokušali da izvuku nešto više informacija od njega. Već sam rekao sve što znam vašim najvišim zvaničnicima.

Na kraju su ga ipak ubedili da su stručnjaci koji su doleteli iz Amerike bar isto onoliko važni koliko i novinari na odmoru sa kojima se prethodno sreo, tako da je Boris pristao da pozove Dragana i kaže mu da izađe iz ilegale i dođe u sedište Mračne strane. To je, razume se, značilo da smo mi manje-više izvisili, jer sada više nismo bili potrebni, budući da su se dve strane povezale. Sve što je preostalo, bilo je da posmatramo kako će Amerikanci izvesti dvostruku prevaru; na to nismo morali dugo da čekamo.

* * *

Potpukovnik nam je polako prilazio koračajući preko terase kafane Fontana. Ako smo ranije mogli i da sumnjamo da se naš status promenio, sada su sve sumnje raspršene, već jednim pogledom na njegovu odeću; umesto u uniformi, bio je u civilnom odelu i imao bejzbol kapu sa oznakom BMNJ na glavi. Ovo je zamišljeno kao nezvanični sastanak i potpukovnik je trebalo sam da igra dve uloge ndash; i dobrog i lošeg policajca.

Dopustite mi da se prvo obratim svom sunarodniku, Amerikancu, reče on, okrenuvši se ka DŽonu. Mračna strana želi da znate da vam sleduje zatvor zbog toga što ste se predstavljali kao vladin zvaničnik.

Ma o čemu pričate?, reče DŽon. Ja se nikad nisam predstavljao kao neko drugi.

E pa, oni na to drugačije gledaju, a ja to sve moram da pribeležim u svome izveštaju. Boris očito još uvek veruje da ste vi pravi, a Mračna strana zbog toga nije ni najmanje zadovoljna.

Pa će nas onda optužiti i strpati u zatvor zbog toga što im je sujeta povređena?, upita DŽon.

Potpukovnik slegnu ramenima. Ja sam na Strani dobra; samo vam prenosim šta je rekla Mračna strana, odnosno, šta će se naći u mome izveštaju.

E, onda želim da se i ovo nađe u vašem izveštaju, reče Harald, vrlo ljut. Prvo, niko od nas nikada nije tvrdio da je pripadnik CIA niti bilo šta drugo, a nismo mi krivi zbog onoga što se složilo u Borisovoj ili Draganovoj glavi. Drugo, mi smo se u ovo uključili zato što želimo da Karadžić bude uhvaćen. Našli smo nekoga ko bi mogao da pomogne ndash; nekoga koga vi očigledno niste uspeli da pronađete celih pet godina ndash; i zbog toga nam pretite? Pa kakvo je to sranje? PA NA ŠTA TO LIČI?

Potpukovnik i nehotično napravi grimasu ndash; gadile su mu se proste reči ndash; ali ni sam nije bio spreman da dopusti da ga Holanđanin zaspe kofom govana. Znaš li ti, čoveče, kako te zove Mračna strana?, upita, uperivši prst u Haralda. Zovu te mlađi ndash; mlađi Milošević, zato što je i Miloševićev sin uništio gomilu automobila. Pre neki dan sam te posmatrao kako se voziš ka našoj bazi. Mada postoji jasan znak da je brzina ograničena na šest milja na sat, i mada sam ti ja sam na to ukazao u više navrata, nisi mogao da siđeš na ispod deset. To pokazuje neobuzdanost i odsustvo discipline. Nema problema kad se to tiče samo tvog života, ali moraš da shvatiš da ovde postoje posledice.

Zbunjeno smo posmatrali jedni druge; po svemu sudeći, potpukovnik je pored uloge dobrog i lošeg policajca dobio i ulogu koja se u filmovima obično zove sajko kap.

A naša bezbednost?, upita Filip, podsetivši na auto koji ga je pratio pre nekoliko večeri. Tu se potpukovnik počešao po glavi.

Pa, u stvari, prepušteni ste sami sebi. Najbolje što možete da uradite, jeste da hodate na prstima i da ćutite o svemu ovome.

A šta beše sa onim da je naša bezbednost vaša najpreča briga?, upita DŽon. Potpukovnik je delovao umorno, očigledno je da mu je bilo dosta svega, to jest da smo mu se popeli na vrh glave. Znate, momci, problem je u tome što ste vi pokušali da funkcionišete u Sivoj zoni. Nagnuo se preko stola i odjednom je sve što je govorio, delovalo prenaglašeno. Siva zona ne postoji. Metak ne razaznaje sivo, zna samo za crno i belo. Ako dobijem naredbu da ubijem, povučem obarač i uopšte ne razmišljam o Sivoj zoni; puštam da metak odluči. Bilo je jako teško zaključiti da li nam je pretio ili je samo bio u nekom šizofrenom fazonu.

Hoćete da budete bezbedni? Najbolje što možete da uradite, jeste da sve ovo zadržite za sebe, pustite Mračnu silu da obavi svoj posao. Ja svakako na vašem mestu ne bih išao unaokolo i pričao o tome šta se dogodilo niti bih, do sto đavola, napisao nekakav članak o tome. Dokle god stvari tako stoje, mislim da nećete imati problema, rekao nam je pomno mereći svaku reč.

Pre odlaska potpukovnik je dopustio sebi da se nakratko vrati u ulogu dobrog policajca. Zatražio je da mu damo svoje kućne brojeve telefona i uveravao nas je da ćemo odmah dobiti priču iz prve ruke ukoliko se ispostavi da Draganova veza stvarno može da dovede do zarobljavanja Karadžića što će, razume se, značiti da će nam pripasti i izvestan deo nagrade. Mi smo zinuli, a on se prijateljski osmehnuo: Previše ste cinični; ipak ćete morati da imate malo vere u mene, odnosno, moraćete da shvatite da je ovo što radim za vas zapravo sasvim ispravno.

Bacio je pogled na terasu kafane i dodao: Znate, za 20 godina koliko sam u ovom poslu, ovo je najneobičnija stvar sa kojom sam se ikad sreo, nekmoli u koju sam se ikad upetljao. U stvari, ovo bi mogao da bude izvrstan film. Ako se to ikad dogodi i ako vi dobijete nekog Oskara, nadam se da me nećete zaboraviti.

Prošla su četiri meseca od našeg poslednjeg sastanka; potpukovnik se nije javio, a Radovan Karadžić je i dalje na slobodi. Ovo ćutanje i nečinjenje naveli su neke među nama koji su bili na tom kobnom letovanju da se upitamo nije li naša predstava možda od početka bila pogrešna: Mračna strana je, po svemu sudeći, umesto da bude poslata da iskoristi Borisa i Dragana za hvatanje Karadžića, zapravo poslata da zatvori taj jedan kanal pomoću koga je možda bilo mogućno izvršiti hapšenje i poremetiti bosanski mir.

Američki Stejt department se sa ovim ne slaže. Jedan tamošnji izvor kaže nam da je američko opredeljenje ostalo nepromenjeno, odnosno, da će akcija biti preduzeta čim to taktičke okolnosti budu dozvolile. Teško je reći kad bi se to moglo dogoditi; Mračna strana nema običaj da odgovara na telefonske pozive.