Rusi kao čitaoci

Koncertom francuske grupe Aku otvoren je 6. septembra Moskovski sajam knjiga. Svakog jutra u 10 sati njihova muzika označavala je početak rada u tri ogromne izložbene sale. Da je neko poželeo da prisustvuje svakoj promociji i događanju na štandovima, bilo bi mu potrebno više od mesec dana, izračunali su pedantni statističari. Najprostiji spisak svih akcija Sajma, odštampan sitnim fontom, zauzeo je čitavih 150 stranica.

U tri ogromne sajamske hale izloženo je više od 150 hiljada naslova, a program prezentacija i okruglih stolova bio je sračunat na to da zadovolji svaki ukus - dolazilo se zbog francuskog pisca Bernarda Verbera, zbog najmlađeg pisca, osmogodišnjeg Vasilija Suldinao autora knjige Veselo društvance, zbog čuvenog Andreja Bitova, ili zbog političkih pamfleta Vladimira Žirinovskog i Grigorija Javlinskog.

Časopis Znamja podsetio je publiku na šezdesete godine i samizdat, a našla se tu i najnovija biografija Josifa Brodskog, kao i priča o Olgi Ivinskoj, Pasternakovoj velikoj ljubavi koja je postala prototip za čuvenu Laru u romanu Doktor Živago, zatim novi romani Dmitrija Bikova i sve čitanijeg Alekseja Ivanova, izraelske spisateljice Dine Rubine... Mobilni operateri su iznenadili publiku projektom Poezija na mobilnom - izabrani stihovi kao SMS stižu na lični broj.

Glavni gosti Sajma su bili Francuzi koji su doveli dvadesetak pisaca uglavnom nepoznatih u Rusiji. Za Verberov Dan mrava koji je preveden na ruski napravili su najoriginalniju reklamu - ogroman lanac mrava od plavog patliyana i šibica.

U originalnosti su ih pretekle samo obnažene devojke koje su predstavile knjigu Olega Kudrina Fondurin 917 - parodiju na Akunjina. Manekenke odevene u bodi-art družile su se sa publikom koja nije mogla da se načudi kako u ličnom kontaktu art malo dolazi do izražaja za razliku od drugog dela kovanice (bodi) pokrivenog samo minimalnim tangama.

Najreprezentativnija je bila delegacija Izraela u kojoj su bili najbolji pisci koji pišu na ruskom, kao i klasici koji preferiraju ivrit. Bili su okruženi velikom pažnjom novinara ali su ih uglavnom pitali o ratu u Libanu, žrtvama i mirotvorcima. Najveći izdavači Ast i Eksmo s velelepnim štandovima u najvećoj sali su bez prestanka pozivali na promocije, po sajmu su šetali klovnovi, princeze u balskim haljinama, gomila dece s balonima, mnogo ljudi je stajalo u redovima za autograme spisateljica detektivskih romana - Doncove, Marinjine, Daškove... Treštala je muzika, a nije izostao ni humor - najpopularnijom je proglašena knjiga Poreske sheme zbog kojih su osudili Hodorkovskog. Autor je nagrađen ružičastim lisicama od pliša.

Nije se moglo ni bez skandala - Federacija jevrejskih opština Rusije koja je prošle godine protestovala zbog pojave antisemitskih knjiga, sada je smatrala da treba sprečiti nepodobne da promovišu svoje knjige čak ako one i ne sadrže u sebi ništa što je neprihvatljivo. Specijalna komisija je razmotrila situaciju i zaključila da nema mesta žalbi.

Junak ovogodišnje izložbe knjiga bio je moskovski gradonačelnik Jurij Luškov čija se slika smešila sa svakog panoa, dočekivala goste u knjižarama, ispred Sajma, na svakom ćošku. Reč je o autobiografiji čoveka koji je Moskvu devedesetih godina od teško bolesnog grada pretvorio u svetsku metropolu. Zahvaljujući tome, Luškov je postao praktično nezamenljiv i smatraju ga jednim od najsposobnijih političara u Rusiji danas.

I Ministarstvo za kulturu Srbije imalo je svoj štand. Oko četiristo knjiga bilo je raspoređeno na policama na kojima su udarno mesto zauzimale knjige o Kosovu, monografije manastira i, najstarija knjiga na Sajmu, Miroslavljevo jevanđelje. Mogle su se videti i knjige ruskih pisaca prevedene na srpski kao i ukusno opremljen katalog na ruskom jeziku. Posetioci su, kao i obično, tražili ono što im je poznato. A to znači samo ono što asocira na rat, bombardovanje, Kosovo, spaljene i porušene manastire... Studenti slavistike su, kao i prošle godine, tražili rečnike - u moskovskim knjižarama ih poslednjih godina uopšte nema.

- Ovde postoji očigledan senzibilitet zasnovan na viševekovnoj jakoj tradiciji kulturnih odnosa između ruskog i srpskog naroda. Zato je šteta što u takvoj zemlji nemamo svoj kulturni centar. Ta institucija trebalo bi da postane stecište svih onih koji vole i koje zanima srpska kultura. A takvih je, koliko vidim, ovde mnogo. Nije dovoljno da se pojavimo jednom godišnje a da se posle toga ništa ne događa. U tom centru mogli bismo da održavamo predavanja, izložbe... bilo bi veoma dobro da, recimo, Milo Lompar održi predavanja o Crnjanskom. Od naših savremenih pisaca Rusi znaju samo za Milorada Pavića i Gorana Petrovića, a to je samo deo naše bogate kulture, rekao nam je Zoran Živković, predsednik Udruženja izdavača Srbije

- Ako bismo zaista merili najstrožim aršinima, mislim da je ovo veliki korak napred, ka onome što tek treba da usledi, dodao je on.

Goran Petrović čije su knjige prevedene na ruski jezik, i koga ruska čitalačka publika zaista zna i voli, razgovarao je sa studentima slavistike na Univerzitetu Lomonosov, gde već ima i onih koji su magistrirali na njegovim romanima. Ali njegovo prisustvo u Moskvi trebalo je mnogo bolje iskoristiti. Ako zaista želimo da se, kako kaže Živković, vratimo u Rusiju, onda je za to potrebno mnogo više od štanda na sajmu. Povratak na izgubljene pozicije je uvek mnogo teži nego osvajanje novih. Ruske knjižare su danas zatrpane stranom literaturom i izboriti se za svoje mesto u toj gomili veoma je teško. I ne može se ni izdaleka sve svesti na slanje pozivnica novinarima kulturnih rubrika da posete naš štand. Tim pre što oni takvih poziva dobijaju dnevno na stotine. Primer za to je Belorusija čiji je štand bio jedan od najlepših na Sajmu i koja je imala celodnevne programe kojima se nije moglo odoleti a njeno prisustvo kroz kulturni centar i razna udruženja, u ruskom kulturnom životu ne prekida se tokom cele godine.

Kad već imamo Pavića, Petrovića, Kusturicu, za koje zna svaki iole obrazovani Rus, onda ne bi trebalo da nam bude teško da uložimo malo truda da konačno prestanu da nas pominju samo u vezi sa Hagom, Mladićem ili Karayićem... Tim pre što Rusi zaista žele da znaju postoji li kod nas (kulturni) život posle bombardovanja i često o tome pitaju. Ali, to je ozbiljan posao za ozbiljnu državu i tema za neki drugi tekst. U svakom slučaju, dobro je što smo se pojavili i nadajmo se da će svaka sledeća prilika biti bolje iskorišćena.

Moskovski sajam pokazao je i da se detektivski romani u Rusiji i dalje drže, ali im tiraži polako padaju. Američki ljubavni romani u yepnom izdanju nisu više nikome zanimljivi, a i fantastika se sve manje čita. Memoari i biografije doživljavaju pravi bum - arhivi su odavno otvoreni, ali interesovanje za tajne političkog života i dalje raste. Sve je manje strane knjige, pa je na Sajmu bilo vrlo malo stranih pisaca. Došli su Francuzi, ali nije bilo ni Nemaca, ni Engleza, ni Italijana...

I ono što je veoma zanimljivo, najveće tiraže u Rusiji imaju upravo one knjige koje se čitaju u celom svetu - Koeljo, Den Braun, DŽoan Rouling... Da li je to danak globalizaciji ili nešto drugo, raspravljalo se i na okruglom stolu na Sajmu. Bez rezultata.

Audio-knjige Majke u Rusiji sve ređe uspavljuju decu pričajući im bajke pred spavanje. Umesto toga koriste kompakt diskove sa glasovima najpoznatijih glumaca. Tradicija zvučne knjige u Rusiji je veoma duga. Čitava pokolenja odrasla su slušajući bajke sa gramofonskih ploča. Tada je to bila čitava industrija u kojoj su učestvovali najbolji reditelji, glumci, a dečji radio-teatar bio je poznat u celom svetu. Tradicija se nastavlja, gramofonsku ploču zamenio je kompakt disk, a u poslednje vreme sve češće i MP3, i uz nešto manje dramskih efekata knjige čitaju poznati glumci. To je mnogo bolje nego zabavljati decu crtanim filmovima ili kompjuterskim igricama o čijoj štetnosti već postoje čitave teorije. Za razliku od njih, audio-knjiga je korisna - ne kvari vid, razvija govor i maštu deteta - a roditelji mogu dobiti i čitav sat mira! U zvučnom obliku može se kupiti sva klasična dečja, ruska i strana literatura, snimljena u režiji najboljih ruskih reditelja i, s odličnom muzikom, uz učešće najvećih zvezda teatra. Aktivni slušaoci knjiga tvrde da im samo zvučna literatura omogućava da sačuvaju mir za vreme svakodnevnog stajanja u automobilskim gužvama po gradu ili na dužim putovanjima. Čak i deca koja baš ne vole da uče, često svrate da pogledaju police sa audio-knjigama jer se na njima mogu naći i uybenici iz gotovo svih predmeta. Za razliku od tržišta klasičnih knjiga koje se suočava sa krizom, tržište zvučne knjige se neverovatno brzo razvija, tvrdi Kiril Krasilnikov, rukovodilac kompanije CDKom koja je već proizvela više od 1 500 naslova. A takvih kompanija ima na desetine. Zvučne knjige se kupuju u knjižarama ili Internet prodavnicama i daleko su jevtinije od papirnih, mogu se skinuti i sa Interneta (o borbi sa piratskim izdanjima, nećemo ovom prilikom), a s obzirom na to da se u poslednje vreme najčešće snimaju u MP3 formatu, vrlo su zgodne za nošenje - obešene oko vrata ili u tašni, ne predstavljaju nikakvo opterećenje Top-liste papirnih i audio-knjiga se uglavnom ne poklapaju. Tiraži poezije koji su svuda u svetu, pa i u Rusiji, manji od proznih, u audio-formi su daleko veći. Stihovi Sergeja Jesenjina snimljeni posle istoimene serije, glasom Sergeja Bezrukova, prodali su se u gotovo milion primeraka. U nešto manjem, ali odličnom tiražu prodati se stihovi Aleksandra Bloka, Osipa Mandeljštama, Josifa Brodskog. Ali Den Braun i njegov Da Vinčijev kod, hit papirne prodaje, još uvek nije došao na dnevni red, kao ni ženski detektivski romani koji se u štampanom obliku prodaju u milionskim tiražima. Od savremenika, na ruskom jeziku se mogu slušati Umberto Eko, Milorad Pavić, Leonid Filatov, Paolo Koeljo... Pred Novu godinu će se u prodaji pojaviti Hari Poter za čije je snimanje izdavač postavio veoma stroge uslove. Između ostalog, roman može da čita samo jedan glas, bez specijalnih efekata i bez muzike. Sve kontroliše lično DŽoan Rouling. U London su poslati probni snimci sa glasovima čak osam glumaca. Spisateljica je izabrala glas Aleksandra Kljukvina. MP3 format ne dolazi u obzir, dozvoljeno je objavljivanje samo na CD-u, što nije baš najzgodnije - zahteva veliki broj diskova - prve knjige staju na 10, dok je samo za petu potrebno 25 nosača zvuka. I - najzanimljivije, ako tražene knjige nema u audio-verziji, ona se može naručiti u nekom od privatnih studija. To naravno košta više, ali za biznismene čije je vreme najskuplje, 600 dolara za 60 minuta čitanja, ne predstavlja nikakvu cenu. Tim pre što za takvo korišćenje ne treba brinuti o autorskim pravima.