Mi čekamo Godoa

Šest godina posle velike oktobarske kontrarevolucije (nije bila revolucija, pošto je postojeće društveno uređenje trebalo da dokine i vrati Srbiju u davno pređašnje stanje, tačnije u - kapitalizam), Srbija nije uspela da dobije novi ustav, nego živi i radi kao neki državni surogat, koji svakog dana u svakom pogledu ide u reforme. Kakve reforme? One su samo popravljanje nečega što postoji, a reč je tome da se društveno uređenje promeni. To je moglo samo novim ustavom, najduže tri meseca posle velikog oktobra, a zašto to nije urađeno, znaju ljudi koji su kontrarevoluciju izveli, pa stali.

Ovo je bila preambula teksta (teško tekstu bez preambule). Zašto pominjemo tu lepozvučnu reč preambula? Zato što će biti važna i za novi ustav. Neki kažu da se i bez preambule može. Može, ali nema smisla. Preambula, ako je napisana kako treba, daje ustavu neku važnu simboliku, neku uzvišenost pravnog akta. Pokušaćemo da to pokažemo na primeru Ustava za Kraljevinu Srbiju (ovo za nije omaška), iz godine 1888. I danas se mnogi vrsni pravnici slažu da je, s pravne tačke gledišta, ovo naš najbolje napisani ustav, svih vremena. Evo kako počinje: Mi Milan Prvi, po milosti Božjoj i volji narodnoj Kralj Srbije, proglašavamo i objavljujemo svima i svakome, da je Velika narodna skupština, držana u Beogradu meseca decembra 1888. godine, rešila, i da smo mi potvrdili i potvrđujemo Ustav za Kraljevinu Srbiju. Ovaj ustav bio je napisao Jovan Ristić, liberal, najumniji srpski političar druge polovine devetnaestoga veka, a njegov predlog nisu potpisali uvek dosledni sebi - radikali g. g. Dimitrije Katić i Ranko Tajsić.

Koliko je ovaj ustav bio cenjen, najbolji govori podatak da ga je, posle Majskog prevrata 1903, u kome su glavnu reč vodili radikali, priznao Petar Prvi Karađorđević, uz neophodne izmene zbog dolaska nove dinastije na vlast. Radikali su, kao i život, jedno srpsko čudo.

Poznato je da se danas uveliko usaglašavaju dva nacrta ustava. Jedan je iz Vlade Srbije i napisali su ga dr Zoran Lončar i Zoran Balinovac, drugi je stigao iz kabineta Borisa Tadića, a napisala ga je grupa eksperata (tako je objavljeno).

Za nas koji nismo vrsni pravnici, nego obični građani skloni čitanju, preambula novoga ustava deluje lepo: Mi, građanke i građani Srbije, polazeći od državne i slobodarske tradicije srpskog naroda, od dostojanstva, slobode, jednakosti i ravnopravnosti, odlučni da živimo u društvu u kojem su osnovne vrednosti poštovanje ljudskih sloboda i prava, mir, tolerancija, demokratija, vladavina prava, tržišna privreda i socijalna pravda; opredeljeni da, deleći te zajedničke vrednosti i ciljeve, živimo u ujedinjenoj Evropi, donosimo Ustav Srbije. Ovo je prvi put da jedan ustav pominje građanke i građane. E sad, da li je bilo neophodno Srbiju podeliti na građanke i građane (ne znamo da li će se ubuduće govoriti mališanke i mališani), nije bitno.

Nema sumnje, eksperti su na veoma jasan i evropski način uradili članove ustava kojima se najcentralističkija država u Evropi, konačno decentralizuje. Opštine će imati svoju imovinu, opštinski budžet koji im neće diktirati država, imaće pravo da ostvaruje svoje prihode. To je neminovno. Ne može postojati nikakva lokalna samouprava bez imovine i sopstvenih prihoda. To važi i za gradove.

Autonomija je posebna priča, ona bi trebalo da bude ono šta sama reč znači (samostalna), ali zna se dokle mogu ići granice te samostalnosti, da se ne bi stvorila država u državi. Bilo je zalaganja da Vojvodina dobije nezavisno sudstvo i da ima svoj vrhovni sud. Eksperti su bili svesni da vrhovni sud može da postoji samo jedan, u jednoj državi. Pa da bi vuk bio sit i ovce na broju, predlaže se da Vrhovni sud Srbije ima odeljenja u autonomnim pokrajinama.

Velikih neslaganja biće, i ima ih već, oko izbora predsednika države. Prema nacrtu eksperata, on bi trebalo da bude izabran na neposrednim izborima. To je demokratski, kažu mnogi. Jeste, mnogi imaju pravo. Ali, kad pogledamo koja se ovlašćenja daju predsedniku (vlada će imati daleko veća ovlašćenja u vršenju izvršne vlasti), onda ima mesta pitanju: čemu glomazni izbori za predsednika, kad je prava izvršna vlast u rukama vlade, a zakonodavna, naravno, pripada parlamentu? E, ovde su eksperti pokušali da predsedniku Republike daju veća ovlašćenja, ali, nažalost, ta ovlašćenja nisu jasna i mogu da dovedu do političke krize, kad to predsednik poželi.

Neka nam oproste eksperti, ali nama se čini da su dr Zoran Lončar i Zoran Balinovac sve ovo rešili mnogo bolje. Tačnije, na jedino mogući način. Kandidata za predsednika Vlade određuje predsednik Republike iz političke stranke ili koalicije koja posle izbora ima većinu narodnih poslanika, u roku od dvadeset dana od konstituisanja Narodne skupštine... Ako Vlada ne bude izabrana za četrdeset i pet dana, od konstituisanja Narodne skupštine, postupak izbora Vlade ponavlja se u narednih trideset dana. Ako Vlada ne bude izabrana ni u postojećem postupku, predsednik Republike raspušta Narodnu skupštinu.

I vladin nacrt predlaže da se predsednik Republike bira na neposrednim izborima. Radikali kažu da je to gubljenje vremena i para. Srbija nije država predsedničkog tipa, kao Amerika, na primer, nego više ide ka državi kancelarskog tipa. Nama se čini da radikali dobro misle, pogotovo što se u većini evropskih zemalja funkcija šefa države, pa i samog kralja u monarhijama, svodi na simboličnu ulogu.

nbsp;Novine pišu da su se g.g. Tadić i Koštunica dogovorili da usvoje Ustav, pa na izbore. Kakav je to dogovor, nije jasno. Mi očekujemo pravi dogovor: hoće li biti izbora za ustavotvornu skupštinu, ili će se poštovati procedura važećeg Ustava, koja je takva da ne garantuje promenu Ustava? O tom postupku i ptice znaju (dvotrećinska većina, pa referendum sa više od polovine upisanih birača, koji bi trebalo da kažu - da). Velika komplikacija. Mislimo da je Srbija u teškoj političkoj situaciji, kako bi mogla da nastavi sa dugim bauljanjem kroz noć. I jedan i drugi način demokratski su. Kad zemlja mora brže da ide iz krize, bolje je da izabere kraći put.

U utorak je Skupština Srbije zatražila da se novi ustav što pre donese, i da se Kosovo i Metohija nađu u Ustavu kao sastavni deo Srbije. Vladin Nacrt ustava to već predviđa: Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju. Položaj Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija uređuje se posebnim zakonom, koji se donosi dvotrećinskom većinom glasova poslanika (167 od ukupnog broja 250).