Kraj ćutanja

Tokom tri godine postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora, događaji u Crnoj Gori bili su, pored Kosova i Haga, jedna od tri najvažnije teme kojima se bavila naša javnost. Kada je Crna Gora konačno na referendumu odlučila da uspostavi državnu nezavisnost, jedan od prvih ljudi vladajuće koalicije u Srbiji izjavio je kako posle osamostaljenja Crne Gore nije nastala i nezavisna Srbija, već je nastavila da postoji država po imenu „Državna zajednica Srbija i Crna Gora bez jednog dela teritorije”.

Reklo bi se da naši političari, zagovornici državnog jedinstva Srbije i Crne Gore, nisu bili potpuno iskreni. Razumljivo je da nije korektno da se jedna država meša u izbornu kampanju koja traje u drugoj, takođe nezavisnoj državi. Ipak, kada su u Crnoj Gori, državi u kojoj je svaki treći stanovnik po nacionalnosti Srbin, pre desetak dana održani prvi izbori od uspostave nezavisnosti, srpska javnost bila je za njihov ishod zainteresovana u meri koju bi svakako zavredeli izbori u Liberiji. Posle višegodišnje opsednutosti Crnom Gorom, sadašnja ravnodušnost jasno ukazuje na sve unutrašnje probleme Srbije, zbog kojih je tokom devedesetih godina i došlo do niza kriza i krvavih ratova. Zanemarivanje postojećih problema svakako neće učiniti da isti budu rešeni.

Zvanična Srbija kao da je zaboravila da u Crnoj Gori bez osnovnih nacionalnih, prosvetnih i kulturnih prava, kao i bez političke ravnopravnosti, živi dve stotine hiljada pripadnika srpskog naroda. Verovatno u Srbiji ima mnogo građana koji veruju da je sa nezavisnošću prestala svaka obaveza Srbije prema tim ljudima. Ipak, ljudi koji danas vode Srbiju nisu tako nešto mislili, a još manje govorili, pre tri meseca. Istovremeno, status Srba u Crnoj Gori nije važan samo zbog srpskog naroda koji tamo živi, već i zbog osam stotina hiljada građana Srbije koji vode poreklo iz ove, za sada najmlađe evropske države.

Već nekoliko godina pripadnost srpskom narodu u Republici Crnoj Gori ima isključivo političko značenje. Biti Srbin tamo znači i biti opozicionar. Svojom neodlučnošću i mrzovoljnošću vladajući DS i DSS pomogli su podelu crnogorske opozicije i srpskog biračkog tela na prosrpski (Srpska lista) i projugoslovenski (SNP, NS i DSS) blok, dok je Đukanovićev režim uspeo da kao velikog opozicionara lansira i Medojevića (prvog političkog „pritvorenika” nezavisne Crne Gore) i njegovu partiju. Do pre tri meseca zvanični Beograd nametao je Srbima iz Crne Gore očuvanje državne zajednice, kao najvažniji nacionalni cilj. Posle propasti tog neodrživog projekta Srbima u Crnoj Gori nisu priznata čak ni prava nacionalne manjine.

Čini se da je vreme da Srbija definiše svoju politiku i državne ciljeve prema Crnoj Gori.

Zahvaljujući podeljenosti crnogorskih Srba, koji su jedina balkanska nacionalna manjina bez statusa i države matice, režim Mila Đukanovića ima mogućnost da donese novi ustav bez sporazuma sa drugim nacijama. Novi ustav Crne Gore po svoj prilici će biti donesen do kraja godine. Upravo zato je došlo vreme da Srbija pomogne napore srpskih stranaka u Crnoj Gori i zaštiti ih u duhu evropskih i demokratskih vrednosti, koje u Srbiji gradimo već šest godina.

Pre svega Srbija treba da imenuje ambasadora u Podgorici. Srpska ambasada treba da raspolaže fondovima kojima će pomoći kulturni život i prosvetu srpskog naroda u Crnoj Gori. Crna Gora je jedina balkanska zemlja u kojoj politički predstavnici jedne nacije, koja nema većinu, sprovode nacionalnu asimilaciju drugih nacija. Upravo zato Srbija mora da upotrebi sav svoj autoritet i snagu svoje diplomatije, koliko god ona bila skromna, kako bi u Podgorici, ali i u Briselu i Vašingtonu, isposlovala ustavne garancije za ravnopravnost Srba u Crnoj Gori. Političkim predstavnicima Srba iz Crne Gore treba pomoći da na najbolji način odbrane svoja prava i afirmišu ih u novom ustavu. Zato je veoma važna kampanja za novi ustav Crne Gore, koji će po svoj prilici biti donesen do kraja godine. Pitanje novog ustava je za crnogorske Srbe daleko značajnije od nekadašnje, u potpunosti besmislene kampanje za očuvanje virtuelne državne zajednice. Pitanje pomoći srpskom narodu u Crnoj Gori u ovom trenutku nije pitanje nacionalizma ili velikodržavlja, reč je o moralnom pitanju. Srbija ima dužnost da se stara o nacionalnim manjinama na svojoj teritoriji. Ta dužnost je svetinja za jedno demokratsko društvo. Obaveze prema našem narodu u susednim državama istovetne su i srazmerne.

Greške iz prošlosti ne treba da nas ohrabre da danas grešimo na drugi način.

Čedomir Antić