Ko ti je kriv što nemaš dečka

Oni kojima još nije jasno otkud bela kuga u Srbiji, neka pogledaju u prvi kafić. Videće prizor – za stolom su zajedno ili devojke ili dečaci, oni se ne mešaju, ne komuniciraju, na njima se čak ne vidi ni da to žele. Roditelji ovih mladih ljudi između 20 i 30 godina znaju da njihove eventualne veze traju taman toliko da ne uspevaju ni da upoznaju partnere svoje dece.

Sada već arhaični izraz udvaranje postao je predmet podsmeha za onog ko ga izgovara i sažaljenja za onog ko pokuša da se udvara, a zamenila ga je strana sintagma “one night stand” koja u srpskom nema verodostojan prevod iako se razmena energije među polovima kod mladih svela gotovo potpuno na njeno značenje – na jednovečernje uživanje od subote do subote.

Ivan Kentera (23) student, kaže da nema drugara koji je imao ozbiljniju vezu do sada, a sam se teško usuđuje da je stvori.

“Nije me sramota da me devojka iskulira, ako je to što joj priđem samo zezanje. Problem je ako se ozbiljnije potrudim. I čak mi nije teško da se ozbiljnije potrudim oko neke devojke ako procenim da bi mi odgovarala, ali je takvu teško naći”, kaže Ivan.

Wegova vršnjakinja Ana Simić, kojoj je najduža veza trajala dva meseca, kaže, opet, da i sama “iskulira” skoro svakog dečka, jer to što joj neko priđe nije garancija i da mu se ona dopada.

“Ako sam fina prema njemu i dam mu broj telefona, on se neće javiti. Onda ja sedim i mislim šta sa mnom nije u redu. Ako odbijem da komuniciram s njim, onda kažu da dižem nos i foliram se, jer oni ne znaju razliku između muškarca i žene.”

Ove dve priče prototip su misli u ovdašnjim mladim glavama i rezultat urušavanja tradicionalnih porodičnih vrednosti. No, ono što nema mnogo veze sa porodičnim vrednostima, a podgreva nesigurnost mladih da stupe u dublju emotivnu vezu, odnosi se na tranziciju i urušavanje celokupnog, a ne samo porodičnog sistema vrednosti. Pa su momcima da bi bili sigurni u sebe, manje-više potrebni metalik automobil i telefon najnovije generacije, koje će, ukoliko je student, teško i zamisliti a kamoli imati. Devojkama, opet, da bi u žestokoj konkurenciji bile primećene, zahteva se minimum silikona u usnama, a skupe krpice se podrazumevaju.

Samoća nije trend karakterističan za Srbiju već je baš kao i svi drugi trendovi i stilovi života došao sa Zapada, ali je ovdašnja karakteristika samoće – prema nedavnom istraživanju Tatjane Stefanović-Stanojević, profesorke psihologije na Filozofskom fakultetu u Nišu – što se potreba mladih za partnerom dodatno izgubila u ratu i tranziciji.

Za razliku od pedesetak drugih zemalja u kojima je sprovedeno slično istraživanje, u Srbiji teorijska pravila od kojih se kreće nisu potvrđena. Naime, teorija afektivnog vezivanja omogućava tumačenje sklonosti mladih ka vezivanju sa partnerom u zavisnosti od načina vezivanja za roditelje u primarnoj porodici. Bojažljivo vezivanje, model je koji je prema rečima profesorke Stefanović u Srbiji napravio pravi “bum”, a u drugim je zemljama izuzetak. Osim toga, on ne odgovara vezivanju u primarnoj porodici na uzorku mladih koji je ispitan.

“Bojažljivi obrazac partnerske vezanosti definisan je negativnim modelom sebe i negativnim modelom drugog. Zbog toga su osobe sa bojažljivim stilom vezanosti visokozavisne od drugih, jer kroz odnos sa drugima traže potvrdu sopstvene vrednosti. Istovremeno imaju negativna očekivanja od drugih, te su sklone izbegavanju bliskosti, da bi izbegle bol zbog potencijalnog gubitka i odbacivanja. Posledično, njihove partnerske veze su retke ili haotične”, kaže profesorka Stefanović.

Takav odnos mladih prema partneru u nauci odgovara porodičnim vezama u kojima majka reaguje samo na retke signale deteta, pa deca svu svoju energiju ulažu u tumačenje majčinog ponašanja. Kada otkriju na koje signale majka reaguje, ona plaćaju cenu i postaju onakva kakva su majci potrebna: bolešljiva, neješna ili trapava. Upravo se tako današnja mladež odnosi prema partneru.

“To se dešava u porodicama u kojima su roditelji alkoholičari ili narkomani, a u istraživanju se ta korelacija nije potvrdila. Taj neobjašnjivo veliki procenat za ovaj obrazac ponašanja mogu da vežem samo za situaciju kroz koju je ova zemlja prošla. Deca nisu dobila pažnju, jer su roditelji živeli u strahu, bili opsednuti Dnevnikom, vestima s ratišta, preživljavanjem. Deca koja su rasla u takvom okruženju danas hoće partnera, ali sebi stalno postavljaju pitanja tipa: šta ako kaže da sam glupa? i logično, ne usuđuju se da stupe u vezu”, objašnjava profesorka Stefanović.

Manje dominantan u Srbiji, a preovlađujući partnerski odnos na Zapadu je takozvani izbegavajući obrazac kome pripadaju mladi koji su u detinjstvu naučeni da su superiorni u odnosu na druge, da je najpametnije ulagati u sebe i to u materijalno, partnerski odnos može, ali se u njega ne ulaže, a rezervne četkice za zube se ne razmenjuju ni u slučaju nužde. Slična istraživanja su pokazala da je takvih u Srbiji najviše među hirurzima, advokatima, biznismenima.

No, vratimo se TV Dnevniku i ratovima. Jer šta je s drugim generacijama koje su gledale stradanja, a ipak stvarale porodice?

Kako bi dominantno emotivno stanje mladih u Srbiji teorijski trebalo da odgovara odrastanju u porodicama alkoholičara, a to u praksi ipak nije bio slučaj, profesorka Stefanović zaključila je da je njihova nesposobnost da se vežu nastala usled nenormalnih uslova u kojima su odrasli. Ona kaže da je današnja mladež zakoračila u emotivno i hormonalno najburniji period života kada je zemlja zakoračila u rat, te se njihov unutrašnji haos preklopio sa haosom njihovog odrastanja. O svetu odraslih su saznavali iz Miloševićevog TV Dnevnika, a preplavljeni sopstvenim strahom njihovi roditelji nisu im pružili nikakvo uputstvo za razumevanje emotivnih veza.

Ana i Ivan potvrđuju da su gledali Dnevnik i pamte slike leševa i bombi. Kažu da su na to bili primorani.

Dragana Ilić, psiholog i televizijski kritičar, smatra da se Dnevnik u kontekstu vaspitavanja dece ne može izdvojiti od celine tadašnjeg programa “Pink plus RTS” koji je stvarao nov sistem vrednosti na mestu raspadnutog sistema vrednosti njihovih roditelja.

“Pitanje je šta se desilo sa vezama roditelja tokom kriznih godina – da li su se i roditelji u značajnijoj meri svađali, razvodili ili je porodica funkcionisala samo radi preživljavanja članova, bez veće emocionalne razmene. Mislim da je dosta smela teza – da TV program može izazvati tolike promene u ponašanju, iako su Srbi rekorderi po količini vremena pred TV ekranom. Ono što je verovatno pitanje sadržaja TV programa, jeste to što on ni tada, ali ni danas, nije uspeo da se bavi ničim osim zabavom, niti da vesti, muziku ili bilo koji TV sadržaj stavi u širi društveni kontekst.

Na primer, kada TV zvezda programa o životinjama u divljini nastrada tokom snimanja, to je kod nas vest. U svetu je ta vest pokrenula pitanje smisla ekstremnih avantura kojima se tretira život divljine. Dakle, da biste ljudima predstavili značaj prirode, ne morate da se rvete sa krokodilima, ili hvatate golim rukama guje otrovnice. Pokušaćete da objasnite gledaocima zašto je važno da se očuva neka životinjska vrsta. Našim TV emisijama nedostaje kontekst – zašto se, recimo, bavimo nežnim SMS porukama, da li mladi nežnost smatraju slabošću, da li izgled, govor, grubost, emotivne veze – predstavljaju znak slabosti koju mladi ljudi ne smeju da pokažu u današnjem društvu jer će biti ismejani. Wihovi očevi su u pedesetim ošišani do glave, majke su propustile devedesete i danas uglavnom ne mogu da ih dostignu, a devojčicama se kao imperativ daje – biti srećna u životu, srećna po svaku cenu”, kaže Ilić.

A sreća u ljubavi je, bar ako je do ovdašnjeg TV programa, zasnovana još uvek na tradicionalnim kriterijumima u desetinama telenovela brze proizvodnje i lake prijemčivosti. Isto pakovanu sreću Edgar Moren video je u vesternima, pa mjuziklima, pa pričama o bitangama i princezama osamdesetih, sve do holivudske proizvodnje usamljenih fantastičnih heroja devedesetih godina koji su konačno ustoličili uživanje u samoći kao vrhunsko merilo uspeha. Moć televizije očigledna je već kratkim osvrtom na ponašanje mladih koje je ukorak pratilo put koji je Holivud nametao. A ženidba i udadba prestale su biti merilo uspeha i usamljenost ih je zamenila već sa prvim “buntovnicima” na bioskopskim platnima šezdesetih. Ali, ako skoro polovinu ovdašnjeg programa čine telenovele, otkud, onda, da one ne stvaraju zaljubljene parove na ulicama?

“Televizija nije više ognjište, kao što je bila devedesetih”, kaže Milena Dragićević-Šešić, profesor Fakulteta dramskih umetnosti.

“Danas svako u svojoj sobi ima televizor, provođenje slobodnog vremena prati individualizacija. TV sadržaj dosta utiče na formiranje stavova, ali i na emocije i inteligenciju. No, sam po sebi nije dovoljan da bi preoblikovao odnose među ljudima. Zavisnost emotivnog defekta mladih od TV programa ukazuje samo na činjenicu da su njihovi roditelji bili opsednuti patnjama naroda, pa su usled te euforije i saosećanje sa nacijom zanemarili potrebe sopstvene dece. Pa, ako je dozvoljavao da dete gleda Dnevnik, verovatno se jednako ponašao i u drugim delovima dana reagujući na žalbe deteta sa: ćuti tu, vidiš li šta se dešava Srbima u Bosni. Osim toga, grupe mladih konstituišu se danas na mestima na kojima se obezbeđuje potrošnja, a ne interakcija. Ima mnogo kafića, ali svako sedi za sebe. Udvaranje nije više kul, a nekada je bilo veoma značajan faktor socijalizacije”, kaže Dragićević-Šešić.

U svetu, spontana interakcija odavno već ne postoji. Ne razgovara se ni u kafićima, ni u avionima, ni na autobuskim stanicama, ali Milena Dragićević-Šešić veruje da je otuđenost samo pitanje mode i da će baš kao i sve druge proći.

To vam je kao što će doći dan kada ćete normalno moći da kažete svom komšiji dobar dan, a da to niko ne smatra seljačkim postupkom. Danas se ljudi hvale time što ne poznaju svoje komšije, jer se opsesija da se živi sam smatra napretkom. I to će proći.