“Pazi, Prle, metak!” “Hvala, Tihi!”

Priznajem da sam veliki poklonik televizijske serije Otpisani. Otuda me njene učestale reprize raduju baš onoliko koliko me učestale reprize nekih drugih televizijskih serija nerviraju.

Ali, koga je briga kako se ja osećam! Otpisani su, prosto, pravi međugeneracijski fenomen. Jer, najnovije, aktuelno prikazivanje dotične serije iskazuje neobično visok rejting gledanosti, kako u onom delu televizijske populacije koji je već više puta svedočio avanturama Tihog i Prleta, tih urbanih inkarnacija Mirka i Slavka, tako posebno kod pripadnika generacije nekih novih klinaca, kod dece koja ni za živu glavu ne propuštaju njene nastavke.

Šta li može biti uzrok tome? Neki misle da je to, zasigurno, plod komunističke propagande koju Otpisani promovišu. Pojedinci već zahtevaju da se konačno prekine sa takvom praksom ispiranja mozga ili bar da se emitovanje parakomunističkih filmova i serija premesti u neki posleponoćni termin, koji će oni deliti sa ostalom pornografijom. U redu. Međutim, postavlja se praktično pitanje šta će, ukoliko se pomenuti predlog prihvati, televizije prikazivati u svojim prime time terminima. Neka, recimo, prikazuju filmove i serije o četnicima. Ali, avaj, takvi filmovi i takve serije ne postoje.

Nema sumnje kako je i to osobeno nasleđe komunizma. S tim da to, istini na volju, danas malo koga interesuje. Što se, pak, tiče Otpisanih, nema dileme da su i oni izdanak epohe partizanštine u hronici ovdašnjih pokretnih slika. Mada inspirisana verodostojnom istorijskom situacijom, podzemnim pokretom otpora okupatoru (jedan od onih koji su u tome učestvovali bio je i kasniji značajni reditelj Voja Nanović), ova serija zbilja ne odgovara istorijskoj istini. Paljevina i diverzija jeste u ratnim danima bilo tu i tamo po Beogradu, ali ni izbliza u meri kojom se bave Otpisani. Za četiri godine ubijen je samo jedan Nemac, najviše dva-tri. Dvostruko više ih pogine u samo jednom kadru serije.

No, preterivanje je zakonska žanrovska odrednica akcionog filma ili akcione serije. Inače, oni ne bi bili nimalo zabavni, bili bi umetnost. Tako da novi klinci prihvataju Otpisane kao zabavni serijal sa jasno profilisanim (dramskim) likovima i jednostavne dramaturgije: neki slobodoumni omladinci, mala družina samuraja kaldrme, zajebava fašističku vojnu silu koja je namerila da pokori svet. Ideološka opredeljenost je, u takvom kontekstu, sasvim zanemarljiva. Prosto rečeno, naša deca Otpisane doživljavaju kao što smo mi nekad, dok smo još išli u kratkim pantalonama, doživljavali kaubojske filmove, preuzimajući njihove klišee za tada omiljene dečje igre. A da li su vesterni, u svom najvećem broju, bili verni istorijskim činjenicama? Naravno da nisu; naprotiv. Tako da je ideja o zabrani Otpisanih isto što i svojevremeni pokušaj naprednih demokratija da zabrane prikazivanje kaubojskih filmova. Kako znamo, bila je to zaludna rabota.

Tradicionalni vesterni odslužili su svoje kada se njihova žanrovska konvencija potpuno istrošila, pa će tako jednom biti i sa delima koja se zasnivaju na komunističkoj interpretaciji istorije.

Hoću li ja da kažem kako su ovdašnji komsalonci bili žanrovci skloni stereotipnom preterivanju? Ne obavezno. Ta osobina je više krasila filmske reditelje i, kasnije, autore televizijskih (akcionih) serija. Jedino u čemu su te dve kategorije bile saglasne beše propisana odluka o postojanju samo jedne istine, kojom se, po proverenom našem običaju, odlučno intervenisalo na događaje iz prošlosti, menjajući delimično ili potpuno njihov originalni karakter.

Na bazi te dirigovane istine stvoren je naš partizanski film kao, uz novokomponovanu komediju, jedan od dva ovdašnja doprinosa (pod)žanrovskim formulama. Valja ovde, ilustracije radi, pomenuti da su takvi (partizanski) filmovi, po njegovom sopstvenom priznanju, uticali na velikog američkog scenaristu i reditelja Yona Milijusa, pa su otud njegova ostvarenja, koja se inače bave događajima iz američkog života i istorije (ili se bave istorijskom fantastikom), po duhu toliko srpska.

No, ukoliko su već partizanski filmovi nastajali po komitetskim smernicama, kako su onda sticali veliku popularnost u redovima bioskopskih gledalaca, a i šire, dakle i kod građana kojima komunistička ideologija nije baš bila bliska srcu? Jednostavno – preterivanjem. Rečiti dokaz ovoj tvrdnji jesu filmovi Hajrudina-Šibe Krvavca, mala remek-dela, pravi urbani vesterni. Kako li je to Šiba regrutovao svoje obožavaoce? On jeste polazio od one jedine istine, ali je, u saradnji sa svojim scenaristima, njene propozicije naduvavao do apsurda kroz neku vrstu špagete prosedea, pa je to, osim što je delovalo parodično, bilo dokaz velike laži jednog vremena. Ali je, u svakom slučaju, bilo zabavno. Takav je slučaj i sa Otpisanima D. Markovića i A. Đorđevića. Ta serija jeste nastala na jednom od poslednjih talasa komunističke, idealističko-totalitarne ideologije, ali je, zahvaljujući svom akcionom preterivanju, svojoj prevashodno zabavnoj prirodi, bila od male koristi po stvar vladajućih kompračikosa. A pogotovu da ih danas, kada se reprizira po stoti put, može vratiti sa đubrišta vremena.

Das ist Walter!