Pindžur po Jungu

Prvo da vam ispričam san što sam usnio u noći od petka na subotu, u noći kada je javljeno da je umro Bin Laden. Oh, kakav je to snažan san bio, Srbi moji! Gust i čvrst kao java, a i direktan, bez jungovske simbolike. Elem, san kreće ovako; kao, lep sunčan dan i tu sam negde izvan Beograda. Ali, nije Vrčin, pre će biti okolina Pančeva. Iiii? Šta “i”? Stojim u polju sa Bin Ladenom!!! Stojimo prelepi i fundamentalni; on persijski arijevac, ja srpski. Stojimo, tako, specijalni i tako paralelni! Odjednom, na nebu blešti avion na suncu i ispusti – raketu koja pada tu pored nas. Ne zaležemo jer mi smo sveti ratnici, a zaležu samo miševi. Onda se raketi otvori padobran i na zemlji se, umesto rakete, spusti – YAMIJA! Tu, u banatskoj ravnici, rekao bih, kod Bavaništa! Onda pada druga raketa, i, opet, padobran! Ali, sada se ne spušta džamija nego neka čudna pravoslavna crkva nalik na one azijske iz Kremlja, one šarene što liče na uskršnje jaje. Pitam Bin Ladena: Kakve su vam ove džamije? On će: “Pa moramo malo da ih redizajniramo da lakše prođu kod Vojvođana. Jer, Kosovo je kao što znaš već naše, sledeća je Vojvodina, pa onda opet idemo na Beč, Pariz kao što je i Nostradamus prorokovao. Ali, vi Srbi, budite mirni i ništa vam se loše od nas neće desiti.”

Elem, tako nasanjan i razdragan, otišao sam, u subotu, na Cvetkovu pijacu, ej gore, na kraju Bulevara Aleksandra gde polako počinje Mali Mokri Lug. I treba li da vam kažem da sam išao po paprike za ajvar. I ima, bre, svašta kod Cvetka, ko na Kaleniću i Bajloniju, a sve je jeftinije. Jer, Cvetko je za beogradsku marginu, to jest, sirotinju, a Kalenić je, šatro, za elitu, za ove što im još viri praziluk iz dupeta. Ne pričam napamet; kod Cvetka možeš da nađeš pristojnu papriku za ajvar i za 30 dinara kilo, a paprika od 40 dinara ko lutke! Mesnate, krupne, kao boginje vinčanske a iz Leskovca!

E, takvu sam robu prvoklasnu našao kod Leskovčanke “što gu vikaju Verka”. A Verka viče, hvali paprike: “Vidi šta je roba! Majka da gi jede, ćerka da gleda, majka na ćerku da ne dava!” Kažem vam, opasna je Verka Leskovčanka, drusna i zelenooka, južnjački vatrena. Pored žive Olje me, brale, tako okrznula bujnim plućnim krilom da me ošinulo dvesta dvadeset volti! Tovarimo na kolica kartonske kutije sa “materijalom za pindžur”, hoću reći, paprike, plavi patlidžan, feferonke, paradajz, i, ajd, kroz pijac do “saksa”, a

Verkin suvonjavi muž viče za nama: “Kolica da si mi vrneš, a ženu ne moraš!” Dojadilo mu, mučeniku, da se rve sa aždajom. Moj burazer Dragiša odskora udovac, mi, kao, šapuće, a da Verka čuje: “Ovako nešto mi treba za Vrčin...”

Burazer je zove da sa nama pravi ajvar u Vrčinu, a ona samo malo porumeni, pa vrc, vrc vrati se mužu sa praznim kolicima. Leskovčanke, Leskovčanke su “najubave u Srbiju”...

Stižemo u Vrčin oko podneva, a moja Crna nas kudi još sa kapije: “Gde ste!? Podne je, a vi još ni paprike niste oprali, ni vatru založili...”

I, ajd, bacaj se na posao, vitlaj po dvorištu, skupljaj suvo granje, pa cepkaj drvca za potpalu, a u Ženevi, Federer, u dublu, cepka ove naše, ali, kažu mi, bolje da nisam gledao...

A, posle kao prava snaša, naginjem se ka vangli sa paprikama, i, trljaj svaku ponaosob, skidaj sa svake tragove južnjačkog blata koje ih je odgajilo, a i nas, zajedno sa paprikama. Zurim u svaku papriku, kao da gatam u ovnovsku plećku, i prorokujem; šta li je bilo sa onim bezimenim gradom na Kaleu u Krševici kod Bujanovca iz vremena Filipa i Aleksandra Makedonskog. Već šest godina po njemu kopaju naši arheolozi. Ove godine, “na površini od oko 400 kvadratnih metara otkriveni su objekti različite veličine i namene.” Pre svega, “dva bedema od masivnih blokova koji se spuštaju niz padinu i čine neku vrstu LEVKA (!?), a završavaju prema Krševičkoj reci sa nekoliko KASKADA i PLATFORMI popločanih kamenom”.

U taj čas, uz sav onaj dim od pečenih paprika, osetim i duvanski iz lule Jungove. Kao, došao u Vrčin da mi pomaže oko ajvara, a, u stvari, došao da me zaluđuje, da poludim načisto kao Milić od Mačve. I odmah me truje: “Razmisli, čemu je služio taj specifični građevinski kompleks sa masivnim kamenim blokovima koji se spuštaju niz padinu i čine neku vrstu levka? Da nije tu bio kamenolom odakle su se vadili tesani kameni blokovi za Aleksandrovu PIRAMIDU!!? Seti se, i Plutarh je pisao da je Aleksandar nameravao da digne piramidu za sebe i oca i to veću od Keopsove! I nisu li se vađenjem kamenih blokova, same od sebe, pravile kaskade i platforme popločane kamenom, baš kao i piramide u Južnoj Americi.

Prevrćem papriku na užarenom plehu i analiziram Jungove reči. Elem, iz Krševice je vađeno kamenje za piramidu. Tu vadiš kamen, tu gradiš! Praktičan je bio Aleksandar Makedonac, nema šta! Eee, ali otkud Aleksandru robovi kada ih Makedonci nisu gajili? Tu Jung promeša varjačom pindžur u šerpi pa se, malo i brecne na mene: “A otkud ti, uopšte, ideja da su robovi gradili i piramide u Egiptu!?”

I, zaista, Ahmed Osman u bestseleru “Izlazak iz Egipta” lepo piše da egipatske piramide nisu gradili jevrejski robovi, jer Jevreji u Egiptu nisu nikad ni bili, već su piramide gradili veoma dobro plaćeni “gastarbajteri sa Severa”, plavooki i riđokosi koji su došli sa porodicama na privremeni rad na obalama Nila.

“Uh, uh al je ljut pindžur!” sokće Jung oblizujući varjaču, a onda će: “Kako ne shvataš da afrički faraoni nisu znali tajnu građenja, već su uzimali majstore sa severa! A to, opet, znači da su se prapiramide gradile na severu, u Podunavlju i Balkanu.

U nedelju, ista stvar. LJuštim papriku u Vrčinu i gledam kako Federer ljušti Noleta. A komentator sa RTS-a kaki li, kaki. Zaista vam kažem; ako iko dođe glave srpskom tenisu, to će biti komentatori iz teniskih redova.

Jung mi ne da gledam Devis kup. Kaže: “Pusti tenis! Nije to za vas Srbe! Razmišljaj o tome da su oni isti gastarbajteri sa Nila počeli da grade i Aleksandrovu piramidu kod Bujanovca. Jer, na arheološkom nalazištu u Krševici, na veliko iznenađenje srpskih arheologa, nađeni su tragovi KELTA koji napuštaju Krševicu, nekako, baš u vreme Aleksandrove smrti! Kolko para, tolko muzike! I, jelda, tolko i piramida!”

Dva dana smo pindžur spremali i u Gročansku došli kao smlaćeni. Kao da smo dva dana orali i kopali.

U nedelju, posle ponoći, usnio sam, opet, Bin Ladena kako na belom konju ode put Beča i Pariza, a meni ostavlja Srbiju na upravljanje. I kaže mi: “Ti si moj Mehmed-paša Sokolović.”

A moja Crna prede mi u krilu i mrmori: “Hvala bogu, da i ti jednom ne pogrešiš stranu.”