Skandalozno privilegovani Srbi

Ukoliko se međunarodna zajednica ne nametne Beogradu, Beograd će se nametnuti međunarodnoj zajednici, piše prištinski Bota sot, zaključujući da je međunarodna zajednica neodgovornošću i neprincipijelnošću dovela do toga da se Beograd uopšte uključi u pregovore o Kosovu, “što je smatrala njegovim doprinosom procesu, za šta mu je i zahvalila”, a onda je kao posledica takvih poteza “u mnogo čemu proces Kosova postupno opadao i prepuštan je često i neosetno, ponekad i oštro – u ruke Beograda”. Međunarodna zajednica takođe ćuti i o tome što glavni zločinci nisu u Hagu “kako ne bi kompromitovala Beograd”.

Ovako albanski mediji uglavnom vide Srbiju, koja istovremeno istu tu situaciju doživljava kao još jedan u nizu svojih poraza. Poruke međunarodne zajednice ovde se shvataju malo drugačije, a pozicije u pregovaračkom procesu ne baš tako obećavajuće. Kada bi prištinska vizura bila tačna, bila bi to za srpsku javnost više nego dobra vest.

Beograd se, prema albanskim medijima, nameće u svakom pogledu, ne samo kao strana u pregovorima, nego nameće i teme o kojima će se raspravljati. Srbija je, konstatuje se, u svom nastupu agresivna, aktivna, srpski pregovarački tim dolazi sa predlozima i koristi nespremnost albanske strane, koja dozvoljava da se kao jedini predlozi pojavljuju beogradski.

Najbolnija tema je decentralizacija, koja se smatra “teškim ustupkom”, pa su i vlada i pregovarački tim izloženi stalnim kritikama zato što nisu bili dovoljno pripremljeni, zato što nisu napravili bolji plan i zato što su dozvolili decentralizaciju koja ide naruku Srbima. “...Sama decentralizacija “miriše na secesionizam bez presedana”. Srbi će, smatra se, biti previše privilegovani. To su skandalozne privilegije za Srbe. Dajući toliku moć Srbima buduća kosovska država biće slaba i neće moći da vlada celom teritorijom. Može li se to zvati državom?” piše Kosova sot.

Srbi su od traženih 12 opština dobili pet, ali je osnovni problem u nadležnostima koje će biti date tim opštinama i načinu na koji će biti povezane. Albanska strana smatra da bi povezivanje srpskih opština bilo cepanje Kosova i ponovno uspostavljanje srpske vlasti, dok srpska strana smatra da je to najbolji način da se zaštite Srbi. To se doživljava kao teritorijalna podela na etničkoj osnovi, kojoj treba suprotstaviti modernije načine.

“Mere koje su preduzete na Kosovu za etničke manjine su najbolje u Evropi i daju velike privilegije manjinama, naročito srpskoj. Manjine na Kosovu trebalo bi da budu srećne zbog velikog institucionalnog i finansijskog angažovanja koje je u njihovu korist”, piše Kosova sot.

Postoji još jedno rešenje za srpsku manjinu, koje se često može naći u prištinskoj štampi, a to je nezavisnost Kosova. To bi, smatra se, prekinulo neizvesnost Srba koji žive na Kosovu, jer bi im “najzad bilo jasno kakvu će konačnu formu dobiti život na Kosovu”. U tekstu “Najveća sreća srpske manjine je nezavisnost i suverenitet Kosova”, Bota sot objašnjava: “Oni koji toliko propagiraju strah srpske manjine, kao argument su koristili 17. mart i eskalaciju besa albanske većine protiv srpske manjine. Oni žele da zaborave da je 17. mart bio kulminacija mraka u kome se nalazila albanska većina tokom svih ovih godina. Zvanično priznanje nezavisnosti za albansku većinu će predstavljati konačan izlazak iz tog mračnog tunela.” Ukoliko do toga ne dođe, upozorava se da “niko na svetu ne može da zna šta bi to moglo da znači za sadašnjost i budućnost srpske manjine.”

Ne dođe li do nezavisnosti u najkraćem mogućem roku, uglavnom se upozorava na “nervozu” koja bi lako mogla da preraste i u nešto drugo, što, napominje se, nikako ne bi bilo dobro po srpsku manjinu. Ovo upozorenje upućuje se kako celom Balkanu, tako i Evropi, jer takođe “niko ne zna kakve bi to posledice moglo da ima po Evropu”.

Beograd ne samo da vodi “vandalsku vizantijsku kampanju” lobirajući u međunarodnim političkim krugovima, nego je i dalje podjednako mračan kao što je bio devedesetih i leglo kleronacionalista, a da se tu išta promenilo kosovski Srbi već bi odavno bili deo kosovskog društva.

U tekstu “Kosovo – četvrti srpski ustanak”, Miroslav Filipović piše: “... Neprekidno i sve češće molbe normalnih Srba sa Kosova upućene (su) Beogradu da ih ostave na miru i da će se ubuduće sami sporazumevati sa kosovskim autoritetima. Neprekidno sve više hrabrih ljudi zahteva od Beograda da prestane da ih brani i čuva. (...) Zavidim ovim normalnim i hrabrim ljudima, ali i strahujem za njih. Strahujem jer bi neko od njih mogao da bude pronađen uz pisanu poruku da je on još jedna žrtva “albanskih terorista”. Za one koji se ne sećaju, Miroslav Filipović je novinar kojem je suđeno zbog špijunaže i širenja lažnih vesti u publikaciji za londonski Institut za izveštavanje o ratu i miru, u kome je tvrdio da ima pouzdana saznanja o surovim zločinima jugoslovenske vojske tokom NATO intervencije 1999. godine.

Oni manje normalni Srbi, koji govore o napadima i eksplozijama, imaju “destruktivnu fantaziju”. Povodom napada u Mitrovici krajem avgusta, prištinski Express piše o “masovnoj preokupiranosti srpske javnosti tim događajem, koja je impresivna i zastrašujuća istovremeno” i o srpskim medijima koji “idu preko granice svake perverzije”. “Takve antialbanske agresivnosti nije bilo još od 80-ih, u godinama kada je antialbanska propaganda bila besprimerna u Evropi posle Drugog svetskog rata i kojoj može da bude slična samo ona koja je vođena u godinama kada je Hitler došao na vlast.” Ti “ludi srpski mediji” mogli bi Albance da uteraju u “ono što se naziva 'finlandizacijom' – neka vrsta autocenzure prisutne u Finskoj posle Drugog svetskog rata, kada su činili sve što je moguće da ne bi iritirali Ruse često idući u susret njihovim željama”. Srbi u stvari ne polažu nikakvo pravo da uopšte govore o Kosovu, niti da spominju ikakve incidente, niti da od Albanaca očekuju da o tome govore, jer “možete li da zamislite nemačke novine u prvim posleratnim godinama da objavljuju naslove kao na primer 'Čehoslovački teroristi ubijaju i progone Nemce', kada je tri miliona Nemaca proterano iz Sudetske oblasti?”

Srbi su, svi do jednoga, krivi za ono što se događalo na Kosovu tokom devedesetih, a kriva je i međunarodna zajednica jer ih nije dovoljno kaznila. “Sada žele da unište i Ahtisarija”, konstatovano je posle poslednje izjave koja je uzdrmala ovdašnju javnost. “Ta euforična neuzdržanost, ta nelogična nezaustavljivost mogla bi da iznenadi bilo koga, izuzev srpske susede – Albance, Makedonce, Crnogorce, Bošnjake, Hrvate i Slovence. Sve ove nacije kojima je Bog odredio da budu susedi sa Srbima i da se nikad ne smire sa njima i veoma dobro poznaju kolektivnu srpsku svest”, piše Bota sot. A ta svest je takva da je izazvala sve ratove, počinila sve zločine i izazvala takve užase kojih “bi se postideli čak i nacisti”. Rekavši da su Srbi krivi kao narod, Ahtisari je “potvrdio jednu istinu koja predstavlja veću istinu od same istine”.

U tekstu “Izvinite što ste nas ubijali” Express, srpski zahtev za izvinjenje prevodi u “histeričnu kampanju” kojom Srbi “uporno istrajavaju na tome da su čisti kao suza”, čime pokazuju svoju pravu prirodu. “Za Srbe, pojam pravde i odgovornosti mnogo podseća na priču o belcima i crncima u vreme aparthejda u SAD. Priča se da je jedan Amerikanac, inače belac, ubio jednog crnca i kada je slučaj stigao do suda belca su proglasili nevinim. Ubijenog crnca su proglasili krivim jer je ometao belca da puca iz pištolja. Ukoliko bude primenjen taj princip stare američke pravde, tada smo i mi Albanci odgovorni za ono što smo činili srpskoj vojsci, policiji i narodu u periodu mart-juni 1999. godine. (...) Bez nas oni ne bi imali koga da ubijaju i zato ne bi bili toliko loši.”

Šta god da srpska strana učini, ona će biti šovinistička, hegemonistička i ekspanzionistička, takva će ostati dok ne prizna nezavisno Kosovo, a sama činjenica da učestvuje u bilo kakvim pregovorima već je čini takvom. Beograd je, smatra se, trebalo da bude potpuno zaobiđen i ništa što međunarodna zajednica čini nije dovoljno da se ispravi ta greška, dopušteno mu je previše, što on zloupotrebljava, a “prava krivica za aroganciju Beograda pripada Kontakt-grupi i drugim organizacijama koje su promovisale krajnje tolerantan kurs prema Beogradu”.