Američko hrišćanstvo

Kada je prvi put objavljena njegova knjiga “Sumrak Zapada”, optužen je da je suviše špenglerovac ili pesimista. Danas će reći da je možda suviše rano da se Zapad otpiše. Valjda i zato što još ima onih koji žele da mu se pridruže.

Jedanaest godina posle prvog engleskog izdanja, “Sumrak Zapada” je doživeo i svoje srpsko izdanje (Dosije, 2006). Kristofer Koker je već treći put u Srbiji. Profesor međunarodnih odnosa na Londonskoj školi ekonomije (London school of Economics) i gostujući profesor na Staf koledžu u Oslu, predavač je i na Međunarodnoj letnjoj školi za demokratiju Anglo-srpskog društva, od 2004. godine. Inače, profesor Koker, britanski stručnjak za pitanja spoljne politike i rata, objavio je posle “Sumraka Zapada”, i: “Rat i neliberalna svest” (1998), “Čovečno ratovanje” (2001), “Vođenje rata bez ratnika” (2002), “Budućnost rata: ponovno oduševljenje ratom u 21. veku” (2004).

- Tri događaja se nisu našla na stranicama ove knjige: 11. septembar, jačanje Kine i demografija (islamske imigracije u zapadnu Evropu, stope nataliteta u Americi i Evropi). Trebalo je da ta tri događaja ujedine SAD i Evropu, ali nisu. Međutim, nemam razloga da mislim da je zapadni savez izgubljen. Šta je verovatnije, da Sjedinjene Države nađu interes u radu sa zemljama sa kojima ne dele iste vrednosti, ili sa Evropljanima sa kojima su, zahvaljujući istim vrednostima 1949. godine formirali Zapadni savez, kada su i jedni i drugi bili suočeni sa kolektivnom pretnjom od komunizma? Sjedinjene Države i Evropa imaju mnoge zajedničke interese. Jedan od njih je i činjenica da je prošle godine, 65 odsto svih direktnih stranih investicija Sjedinjenih Država otišlo u Evropu.

Šta je glavni razlog između narastajućeg jaza između Evrope i Sjedinjenih Država, politika

Bušove administracije ili suštinske promene u američkom i evropskim društvima?

- Moja knjiga je tipično akademska, u smislu da pojedinačne političke ličnosti nisu mnogo bitne. Ličnosti dolaze i prolaze; međutim, postoji suštinsko razmimoilaženje u Zapadnom savezu. I to razmimoilaženje postoji bez obzira na to ko je na vlasti u Vašingtonu, bez obzira na to ko je premijer u Velikoj Britaniji, ili predsednik Francuske.

Vi govorite o razilaženju u normama koje Amerika, odnosno Evropa, nastoji da “izveze”. To ilustrujete primerom tri “G” kojima se pripisuje zasluga da su DŽordžu Bušu pomogli da ponovo pobedi na izborima 2004: To su Bog (God), homoseksualci (Gadžs) i oružje (Guns). Možete li da objasnite to?

- Sjedinjene Države su hrišćansko društvo u tradicionalnom smislu, 6 od 10 Amerikanaca će reći da je religija faktor koji najviše određuje njihove živote. Iako su evropske vrednosti, baš kao i američke, utemeljene u hrišćanskom humanizmu, Evropa je ipak, posthrišćansko društvo. U Britaniji, recimo, samo četiri odsto ljudi ide nedeljom u crkvu. Ali, to ne važi za islam koji se velikom brzinom širi Evropom. Amerika je duboko religiozna, neodvojive su vera u Boga i vera u zemlju. U zapadnoj Evropi, Bog nema mesto u politici. A 1981. Ronald Regan je govorio o Imperiji Zla, kad je opisivao Sovjetski Savez. Na kraju Hladnog rata, verovalo se, to je to, Amerikanci više nikad neće koristiti reč Zlo, ali učinili su to. Godine 2002. definisali su šest zemalja, članica Osovine Zla. Rat protiv terora je viđen kao rat između Dobra i Zla. To je veoma neprijatno Evropljanima. To nije njihov jezik. Homoseksualci? Dovoljno je samo da vas podsetim da je u vreme kada se raspravljalo o reizboru DŽordža Buša, Evropski parlament odbio nominaciju italijanskog političara Roka Butiljonea, na mesto evropskog komesara za pravosuđe i ljudska prava, zbog njegovih konzervativnih stavova o brakovima osoba istog pola. Pištolji? Da, baš mislim na sprovođenje pravde oružjem, ideja da oružjem možete biti kažnjeni za svoje grehe, odbrana slobode zasnovana na pravu nošenja oružja. U Sjedinjenim Državama ima 238 miliona kratkih cevi, po zvaničnim podacima. A u mojoj zemlji, čak i ako ste farmer, nemoguće je da imate pušku.

Kažete da su Amerikanci skloni da demokratiju i militarizam (imperijalizam) posmatraju kao dve neodvojive vizije koje jedna bez druge ne mogu, dok je za Evropljane demokratska moć alternativa vojnoj moći. Kako su se, onda, Sjedinjene Države i Evropa našle na zajedničkom zadatku bombardovanja Srbije 1999?

- Evropljani nisu baš srećni da upotrebe vojnu silu, ali je oni upotrebe iz drugih razloga, nego što to čine Amerikanci. Oni upotrebe vojnu silu iz humanitarnih razloga, u smislu promocije i unapređenja međunarodnog prava, za ljudska prava, a ne rade to zbog nafte, za nacionalne interese, niti ratuju za prevlast. Tako kažu. Ako prekršite međunarodni zakon, oni će vas napasti, kao što su to učinili u slučaju Srbije 1999. godine, sa ili bez saglasnosti Saveta bezbednosti. Sjedinjene Države, međutim, odluče da upotrebe vojnu moć bez odobrenja Saveta bezbednosti protiv Sadama Huseina iz političkih razloga. Još uvek su američki ključevi rata u Iraku politički, rat je za Amerikance nastavak “politike drugim sredstvima”. Vode ratove policijski. Šalju policajce na loše momke. Tako se zapravo američki rat pretvara u neku vrstu žandarmerije, karabinjerstva, nacionalne garde Sjedinjenih Država. Evropljani su, recimo i to, provincijalci kad je korišćenje vojne sile u pitanju. Oni će upotrebiti vojnu silu u Evropi, ali je neće upotrebiti van nje. Tako, rat protiv Srbije 1999. godine bio je rat za odbranu evropskih vrednosti, evropskog sistema, za izgradnju humanije Evrope. U Evropi. Ne u Aziji, ne u Africi.

Šta danas mislite o zapadnom projektu izvoza demokratije pomoću oružja?

- Henri Kisindžer je rekao kako je mogao da pretpostavi da će se odigrati rat protiv Sadama, ali da nije ni sanjao da su toliko glupi da pomisle da mogu imati demokratiju u Iraku. Mislim da je proces demokratizacije u ovom trenutku, na čekanju. Izvoz demokratije čija je poenta u oružju, ne izgleda efektno. Postoje dve vrste demokratija. Liberalna i neliberalna demokratija. Ova druga je vrlo opasna, zasnovana na populizmu, ima visoku podršku javnosti za rat, nacionalistička je. Nemoguće je izvoziti liberalnu demokratiju. Zato što je liberalizam nešto što raste iz zajednice, iz građanskog društva; zapravo, niko ne može da izveze, odnosno da uveze građansko društvo. Lako je imati izbore, parlament, ali je pitanje kakve su političke stranke, agresivne nacionalističke, koje popularnim rečnikom osvajaju 70 odsto glasova na izborima...

Koliko se američka spoljna politika menjala u prošlom veku, i da li je razlaz sa Evropljanima u vezi sa američkim napuštanjem demokratije Vudroa Vilsona?

- Spoljna politika Sjedinjenih Država se nije promenila od Vilsona do danas. Svi Amerikanci se mogu podeliti na tvrde i meke vilsonovce. Vudro Vilson je poveo Ameriku u Prvi svetski rat da bi svet učinio sigurnijim za demokratiju. Svaki američki predsednik je to radio. Vilson je imao ambiciju da kreira novi svetski poredak. On govori o novom svetskom poretku 1917. godine, a Ruzvelt 1941, kad je Ameriku uveo u Drugi svetski rat. Otac DŽordža Buša Mlađeg je govorio o novom svetskom poretku 1991, u prvom ratu sa Irakom.

Buš Mlađi je prvi predsednik koji nije iskoristio molitvu novog svetskog poretka. Nije tako nešto obećavao američkom narodu. Obećao je da će da upravlja globalnim neredom efektnije nego što je to činio Bil Klinton. To znači da je svojim sunarodnicima obećao da će živeti u nekom vidu stalne nesigurnosti. Novi svetski poredak je nesigurnost. Ovaj predsednik je više nego ijedan drugi zastrašio američki narod.

DŽordž Buš je bio mek vilsonovac kad je došao na vlast 2001. Setite se reči Kondolize Rajs, savetnice za nacionalnu bezbednost. Ona je tad rekla da u novom veku Amerika neće imati naprednu spoljnu politiku, da je Klinton pogrešio zato što je slao američke trupe u Somaliju, da je napravio grešku što je slao trupe u Bosnu, što je učestvovao u ratu na Kosovu. Tad su govorili o demokratiji, ljudskim pravima i da nikud američke vojnike slati neće. Međutim, posle 11. septembra, postali su najtvrđi vilsonovci. Odlučili su da demokratizuju Srednji istok. Poslali trupe u Avganistan, Irak, poslali su američke vojnike gde god su mogli. Dakle, svi Amerikanci, bez obzira na to jesu li republikanci ili demokrate, svi su vilsonovci, nekad meki nekad tvrdi. Evropljani su naklonjeni mekim vilsonovcima, mada to neće da priznaju. Jer, “meki”, iako hoće da menjaju svet, nemaju prevelike ambicije.

Gde se, u tom rascepu između Sjedinjenih Država i EU, nalaze male i nemoćne zemlje, poput Srbije?

- Amerika i Evropa vam nude različite modele. Amerika vam nudi partnerstvo u svetu terora. Pre neki dan ste i potpisali neku vrstu vojnog partnerstva sa Sjedinjenim Državama (SOFA sporazum, prim. a.). Evropljani vam nude globalnu vladu, možete biti deo tog hrabrog, novog eksperimenta, mogli biste da budete deo EU. Imate ponuđena dva modela. Amerika vodi rat protiv terorizma a Evropa pokušava da izgradi globalno građansko društvo kroz udruživanje svojih vrednosti širom sveta, u institucijama kao što je Međunarodni krivični sud. Čini mi se da bi trebalo da izaberete evropski model. Jer, na kraju krajeva, Amerika nema neki interes ili uticaj u Srbiji, za razliku od Evrope, koja je tu, i koja ima regularan interes. I Evropa želi da promeni stvari, a čini mi se da i vi želite da budete deo evropskog sveta.