Nije korisno “izgubiti glavu”

Profesor Darko Tanasković sa Filološkog fakulteta u Beogradu je vodeći stručnjak za islam u Srbiji i ambasador naše zemlje u Vatikanu. Iskoristili smo burne reakcije na govor pape Benedikata XVI na Univerzitetu u Regenzburgu, kao povod za razgovor sa našim diplomatom, koji ima jedinstven uvid u obe “sukobljene strane”.

Često se ovih dana na Zapadu postavlja pitanje povodom papinog govora: može li islam uopšte da bude samokritičan?

- Rekao bih da ima podosta muslimana koji i te kako umeju da budu, i jesu, samokritični, ali i da islamu u celini samokritičnost sistemski (još uvek) nije svojstvena.

Govori se o dijalogu sa “islamskim vođama”. Koliko je ovo smisleno ako znamo da, bar u sunitskom islamu, nema ni sveštenstva, ni autoriteta sličnom papi. Ukidanjem halifata 1924. godine prekinuta je vekovna tradicija. Jedan od glavnih zahteva islamskih fundamentalista je obnova halifata. Bin Laden ne skriva ambiciju da se “dokopa” položaja novog halife. Dok Zapad traži islamskog lidera sa kojim bi mogao da pregovara, najglasnije snage koje u islamskom svetu iskreno traže njegovo promovisanje su one fundamentalističke. Ima li smisla razgovarati sa fundamentalistima?

- Kad se govori o dijalogu s “islamskim vođama” uglavnom se ne misli na perspektivu rasprave s nekim reprezentativnim predstavnikom čitavog islamskog sveta, jer je to utopija. Kao jedna od nepremostivih prepreka i u uže shvaćenom međureligijskom dijalogu s muslimanima, katolički autoriteti navode nepostojanje reprezentativnog sagovornika. Realno je pokušati uspostaviti dijalog s raznim muslimanskim liderima i versko-političkim elitama.

Obnavljanje halifata više je legitimacijski i mobilizacijski slogan, nego izgledna mogućnost. Teško je zamisliti bilo kojeg muslimanskog verskog vođu (a pogotovo ovog kojeg pominjete) koji bi danas ili u budućnosti bio u stanju da ostvari realnu halifsku moć. Jer, ne zaboravimo, “halifa” je, idealno, Alahov zastupnik na zemlji, a halife su stvarnu vlast izgubili još u srednjem veku, zadržavajući, donekle, simbolički verski autoritet.

S tzv. islamskim “fundamentalistima” se mora i može razgovarati, dok s ekstremistima i, pogotovo, teroristima, nikakvog produktivnog dijaloga, naravno, ne može biti. Problem je, međutim, i u tome što se na Zapadu ovom odnosu u praksi katkad prilazi istorijski neodgovorno i nepromišljeno.

Čak i neki (relativno) priznati autoriteti koji se ne smatraju militantnim ili odanim terorizmu zahtevaju “uklanjanje pape”. Koliko su jake “umerene” snage u islamskim organizacijama”?

- Eskalacija verbalne agresivnosti, izazvana jednim uvodnim citatom u predavanju koje je Benedikt XVI održao u Regensburgu, postepeno će, kao i obično u ovakvim prilikama, utihnuti. Wen intenzitet i razmere ostaju indikativni i zabrinjavajući, a opasnost sprovođenja u delo nekih pretnji od strane ekstremnih grupa i pojedinaca sasvim realna. Postoji u toj “protestnoj dijalektici” i jedna konstantna, odnosom političkih snaga determinisana, ali i sve izraženija logika: umereniji muslimanski državnici i lideri prinuđeni su, radi očuvanja prihvatljivog “imiya” kod ustalasanih masa i preživljavanja na vlasti, da budu dozirano oštriji u antizapadnim izjavama nego što bi to po ličnom uverenju bili. Tako je, recimo, umereniji bivši predsednik Irana Hatemi, po povratku iz kontroverzne posete SAD, našao za shodno da osudi papu, dok je radikalniji Ahmadineyad mogao sebi taktički da dozvoli izražavanje uvažavanja za Benedikta XVI, kao čoveka kome je na srcu stvar svetskog mira.

Ekstremniji glasovi su u islamskom svetu trenutno glasniji od umerenih i trezvenih, a radikalne organizacije i grupacije su i bolje organizovane i akciono sposobnije. Ne sme biti nikakvog (samo)zavaravanja u pogledu realnog stanja i preovlađujućih tendencija u savremenim muslimanskim društvima

Nekoliko stručnjaka je poslednjih dana govorilo o neophodnosti “reformacije” u islamu. S druge strane jedan broj istoričara veruje da je islam već “imao svog Lutera” u liku Muhameda Ibn abd al-Vahaba, i da kada primenimo reformaciju na islam ne dobijemo protestantizam, već vahabizam, islamsku “sektu” iz koje su potekli neki od najkrvoločnijih ekstremista. Da li treba polagati nadu u “reformaciju” u islamu?

- Jasno je da islam mogu, eventualno, iznutra “reformisati” samo muslimani. Centralno je pitanje odnosa muslimana prema Objavi, odnosno prema tekstu “Kurana”, koji je za njih večna i nepromenljiva Reč Alahova, nedostupna samostalnom rasuđivanju ljudskog razuma čija bi posledica bila neka zaista inovativna interpretacija, prilagođena duhu i potrebama novih vremena. Ono što je svevremeno, ne može se prilagođavati vremenu.

Tokom istorije islama, a posebno u novije doba, bilo je raznih reformatorskih pokušaja (fundamentalističkih, revivalističkih, modernističkih itd.), jer se pred izazovima izmenjenih vremena ipak moralo nekako reagovati.

Jedan od takvih, srazmerno uspešan i ekspanzivan, u biti fundamentalistički i redukcionistički zahvat, bio je i vahabizam. Samo po nekim odlikama on bi se, uslovno, mogao porediti s protestantizmom. Na osnovu tih zavodljivih analogija ne bi valjalo izvoditi dalekosežne zaključke.

Ostaje da se vidi hoće li u islamu doći do korenitog preosmišljavanja odnosa prema Objavi, uz očuvanja njenog punog dostojanstva osnovnog izvora vere, ali i uspostavljanja nove pozicije za čoveka, čime bi se otvorila vrata za istinski i potencijalno plodonosan međureligijski dijalog. Tih uslova, zasad, na teološkom planu nema.

Militantni islamizam se na zapadu najčešće interpretira kao “iracionalna rekacija na modernost”. Neki autoriteti smatraju da u zapadnoj nauci nije bilo ozbiljnijih pokušaja da se na svet “pogleda” očima fundamentalista, da se ozbiljnije analizira racionalna, pa čak i ljudska, slobodarska i “demokratska” strana njihovih ideologija. Da li smo “ušli u mozak” islamskih fundamentalista?

– Mislim da postoje dva nivoa posmatranja i analize. S jedne strane, potpuno je pogrešno, nenaučno, a i saznajno jalovo muslimansko reagovanje na neke pojave koje dolaze sa Zapada gotovo “pavlovljevski” tumačiti u terminima refleksnog reagovanja na izazov onoga što smo skloni da smatramo savremenim, modernim, pa, sledstveno, i jedino normalnim i društveno prihvatljivim. Islamskom svetu i islamu kao veri i kulturi mora se pristupati s dužnim uvažavanjem. Ovakav odnos podrazumeva i nastojanje da se razume i objasni dubinska motivacija ponašanja koje nas iznenađuje, pa i odbija i plaši, a takvoga razumevanje ne može biti bez objektivnog, svestranog i stručnog izučavanja, u konkretnom slučaju, islamskog fenomena. U tom smislu, potrebno je, čak i poželjno, kako kažete, “ući u mozak” islamskih fundamentalista, a i muslimana uopšte.

Ono što nije opravdano i korisno jeste “izgubiti glavu” da bi se olakšalo razumevanje drugog i drugačijeg, odreći se sopstvenih uverenja i sistema vrednosti radi približavanja svetu tuđih načela, merila i predstava. A takvih iskušenja na Zapadu ima, usled krize identiteta, izazvane jednim shvatanjem i primenjivanjem svetovnosti i tzv. globalizacije, kao i nepotrebnim kompleksom nekakve (valjda postkolinijalističke) krivice u odnosu na muslimanski svet. Okrenemo li se u prošlost i zađemo li dublje u nju, svako bi, takoreći, svakome mogao da bude za nešto kriv. Kuda to vodi? Istorija bi, konačno, ipak trebalo da postane “učiteljica života”, a ne njegov tamničar.

Koliko su validna poređenja današnjih ratova i (verbalnih) sukoba sa II svetskim i “hladnim” ratom?

- Ne treba zaboraviti da je sve velike i tragične ratove u XX veku vodio, bez obzira na geopolitičko uvlačenje delova istočne hemisfere, Zapad protiv Zapada. Islamski svet, kao samostalni činilac, u tome nije imao aktivnog udela. Aktualno sukobljavanje postepeno poprima konfiguraciju svetskog obračuna, ali mu je frontove praktično nemoguće konzistentno sagledati.

Verovatno svetu, iz više razloga, predstoji razdoblje daljeg pogoršavanja odnosa između muslimana i nemuslimana, osobito u regionima bogatim energetskim resursima, a u budućnosti i vodom. Od 11. septembra se čak ni bogata arapska elita ne oseća prijatno na sve islamofobičnijem Zapadu. Broj Arapa koji studiraju na zapadnim univerzitetima je drastično opao. Da li je Al kaida svojim bezumnim nasiljem već uspela da podrije temelje dijaloga, i da ga čak učini još težim i u budućnosti?

- Akti bezumnog, ali i krajnje racionalno planiranog, islamističkog terorizma već su naneli veliku štetu saživotu hrišćanske (i “posthrišćanske”) većine i manjinskih muslimanskih imigrantstkih zajednica u Evropi. Među prosečnim Evropljanima, a ne samo “skinhedsima” i ideološkim rasistima, poraslo je nepoverenje i odbojnost prema muslimanskim susedima. Evropa se dodatno plaši islama i zato što je sve manje sigurna u sebe.

Vidite li znake približavanja “islamskog sveta”, njegovih dominantnih intelektualnih i političkih struja, zapadnom shvatanju ljudskih prava, pravde, demokratije, legitimiteta...?

- Sila teško zaustavljivih istorijsko-društvenih tokova i mena, a naročito epoha globalizacije u kojoj živimo, objektivno su učinili da mnogi muslimani usvoje i počnu da primenjuju elemente vrednosnog sistema i institucionalnih modela svojstvenih demokratskom pluralističkom društvu. Gotovo nigde, međutim, sem pojedinačno, i to mahom u slučajevima muslimana nastanjenih na Zapadu, to realno životno pomeranje nije (bilo) praćeno, odnosno racionalizovano kroz menjanje dubinske versko-ideološke matrice odnosa prema svetu, na kojoj se izgrađuje i počiva muslimanski mentalitet.

Zato su sekularizacija i demokratizacija u muslimanskim društvima reverzibilni procesi, čak, recimo, i u jednoj programski poodavno sveobuhvatno modernizovanoj i evropeizovanoj Turskoj. Ovo je, jednostavno konstatovanje stanja stvari, a nikako vrednosni, negativni sud. Jer, zašto bi muslimani uopšte morali da prihvate način uređivanja društva koji mi smatramo, s jakim razlozima, najboljim koji je čovečanstvo dosad iznašlo? Iako je bilo njegovih proroka, kraj istorije, srećom, nije na vidiku.

Za sada najveće žrtve nasilnih reakcija na papinu izjavu bili su pravoslavni, arapski hrišćani na palestinskim teritorijama, i pripadnici drugih zajednica koje ni na koji način nisu povezane s Vatikanom? Koliko su militantni islamisti voljni da naprave razliku između, često međusobno sukobljenih, hrišćanskih denominacija?

- Nastupili su, i potrajaće, još teži dani za sve bliskoistočne hrišćane, pa i sve hrišćane koji žive u većinski muslimanskim državama. Svesni toga, u Vatikanu se trude da učine gestove koji bi mogla odobrovoljiti gnevne muslimane. Papa se, razumljivo, ne izvinjava, ali izražava duboko žaljenje.

Kakav će biti konkretan odraz najnovijih zbivanja na položaj hrišćana u pojedinim muslimanskim zemljama zavisiće i od lokalne specifičnosti i tradicije u međuverskim odnosima. Ekstremni i nasilni islamisti nisu, inače, preterano selektivni u nasrtajima na hrišćanske zajednice i svetinje, kao što to, uostalom, nisu ni, objektivno neuporedivo malobrojniji, “neokrstaški” ostrašćenici u Evropi prema muslimanima.

Srbi su donedavno navođeni kao jedni od najvećih neprijatelja islama. Da li će sada doći do popravljanja slike o Srbiji i brisanja matrice o navodnoj “izuzetnosti srpskog zla”?

- Ukupno uzevši, slika “zlih Srba” je u islamskom svetu, sem u glavama i propagandi ekstremističkih krugova, već donekle izbledela, potisnuta je novim senzacijama i brigama, ali se nije potpuno izgubila i mogla bi, pod određenim uslovima, biti obnovljena i osvežena u punom intenzitetu. Isti mehanizam važi, nažalost, i za korigovanje negativne predstave o Srbima na Zapadu, premda bi mnogi događaji i pojave tokom poslednjih nekoliko godina, i na Balkanu i šire, logično morali upućivati na njeno ispravljanje. U celini, ipak, mislim da su neke stvari sada jasnije nego ranije, što se polako uviđa, ali još uvek ne i javno priznaje, pogotovo ne u ravni operacionalizacije politike SAD i EU prema evropskom Jugoistoku.